I najoštriji kritičari priznaju da neoliberalizam nije lako definisati. U najširem smislu, on upućuje na davanje prednosti tržištu u odnosu na državnu kontrolu, ekonomskim podsticajima u odnosu na društvene ili kulturne norme, i privatnom preduzetništvu u odnosu na delovanje kolektiva ili zajednice.
Termin je korišćen za opisivanje širokog spektra pojava i politika – od Augusta Pinocheta do Margaret Thatcher i Ronalda Reagana, od Clintonovih demokrata i britanskih novih laburista do ekonomskog otvaranja u Kini i reforme socijalne države u Švedskoj.
To je skupni termin za sve što miriše na deregulaciju, liberalizaciju, privatizaciju ili fiskalnu politiku stroge štednje. Danas se rutinski napada kao zajednička etiketa za sve one ideje i prakse koje su proizvele rastuću ekonomsku nesigurnost i nejednakost, dovele do krize zapadnih vrednosti i ideala i čak pokrenule aktuelni talas populizma.
Navodno živimo u doba neoliberalizma. Ali ko su ljudi koji slede i propovedaju učenje neoliberalizma – ko su neoliberali? Neobično je to što se moramo vratiti čak u 80-e godina 20. veka da bismo pronašli nekoga ko se eksplicitno zalaže za neoliberalizam. Charles Peters, dugogodišnji urednik časopisa Vašington montli, objavio je 1982. godine esej pod naslovom „Neoliberalni manifest“. Trideset pet godina kasnije, to je veoma zanimljivo štivo, jer neoliberalizam opisan u eseju nema mnogo sličnosti sa učenjem koje je danas predmet brojnih kritika. Među političarima na koje se Peters poziva nisu Margaret Thatcher i Ronald Reagan, već Bill Bradley, Gary Hart i Paul Tsongas. Među novinarima i autorima koje pominje nalaze se James Fallows, Michael Kinsley i Lester Thurow. Petersovi neoliberali su zapravo liberali (u značenju koje reč ima u Americi) koji su se odrekli pristrasnosti u korist sindikata i moćne države, kao i predrasuda prema tržištu i vojnom kompleksu.
Upotreba termina „neoliberalizam“ naglo se proširila 90-ih godina 20. veka, kada je termin doveden u blisku vezu sa dva nova trenda koje Peters čak i ne pominje. Jedan je finansijska deregulacija koja je kulminirala finansijskim slomom 2008. – prvim slomom u SAD posle međuratnog perioda – i debaklom evra koji još nije okončan. Drugi trend je ekonomska globalizacija koja se ubrzala zahvaljujući slobodnom protoku novca i novom, ambicioznijem tipu trgovinskih ugovora. U današnjem svetu finansijalizacija i globalizacija se tumače kao najdirektnije manifestacije neoliberalizma.
Ali to što je neoliberalizam neuhvatljiv i promenljiv koncept, bez samodeklarisanog lobija zagovornika, ne znači da je irelevantan ili da nije stvaran. Ko može poreći da je počevši od 80-ih godina 20. veka svet ušao u period odlučnog promovisanja tržišnih načela? Ili da su političari levog centra – demokrati u Sjedinjenim Državama i socijaldemokrati u Evropi – sa entuzijazmom prihvatili neka od glavnih načela tačerizma i reganizma, poput deregulacije, privatizacije, finansijske liberalizacije i privatnog preduzetništva? Veliki deo današnjih rasprava o državnim politikama vrti se oko normi i načela koja su navodno utemeljena na ideji homo economicusa.
Neuhvatljivost termina neoliberalizam takođe znači da kritike koje mu se upućuju često promašuju metu. Nema ničeg lošeg u tržištima, privatnom preduzetništvu ili ekonomskim podsticajima – ako se koriste na primeren način. Njihovim kreativnim korišćenjem ostvarena su neka od najvećih ekonomskih dostignuća našeg doba. Sipajući drvlje i kamenje na neoliberalizam rizikujemo da se lišimo i nekih korisnih ideja.
Koren problema je u tome što ekonomska misao glavnog toka previše lako zalazi na teren ideologije, sužava naše izbore i nameće gotova rešenja. Ispravno razumevanje ekonomskih načela u temeljima neoliberalizma omogućilo bi nam da prepoznamo – i odbacimo – ideologiju prerušenu u ekonomsku nauku. Što je najvažnije, to bi nam pomoglo da razvijemo institucionalnu imaginaciju neophodnu za preoblikovanje kapitalizma u skladu sa potrebama 21. veka.
***
Neoliberalizam se obično tumači kao doktrina utemeljena na glavnim načelima ekonomske nauke glavnog toka. Da bismo sagledali ta temeljna načela, oslobođena ideološkog balasta, izvešćemo jedan misaoni eksperiment.
Slavni i uvaženi ekonomista doputovao je u zemlju u kojoj nikada nije bio i o kojoj ništa ne zna. Tamo se sastao sa vodećim kreatorima državnih politika. „Naša zemlja je u nevolji“, kažu oni. „Ekonomija stagnira, nivo investicija je nizak, rasta nema nigde na vidiku“. Obraćaju mu se puni nade: „Recite nam šta da učinimo da bi naša ekonomija počela da raste.“
Ekonomista pokušava da se opravda nepoznavanjem situacije, govori da premalo zna o zemlji da bi mogao da deli savete. Prvo bi morao bolje da se upozna sa njihovom ekonomskom istorijom, da prouči statističke podatke, da obiđe zemlju. Ali njegovi domaćini ne odustaju. „Razumemo vaš oprez i voleli bismo da imamo dovoljno vremena za sve to“, kažu oni. „Ali zar ekonomija nije nauka i zar vi niste jedan od najvećih stručnjaka za tu nauku? Čak i ako ne znate mnogo o našoj privredi, sigurno postoje neke opšte teorije i preporuke koje možete ponuditi kao smernice za naše ekonomske politike i reforme.“
Ekonomista shvata da se neće lako izvući. Ne bi želeo da bude kao oni ekonomski gurui koje često kritikuje jer u svakoj situaciji nude iste ekonomske savete. Postoje li uopšte univerzalne ekonomske istine? Može li im reći bilo šta validno (i možda korisno)?
Onda započinje svoje izlaganje. Najvažnija determinanta ekonomskih performansi je efikasna alokacija ekonomskih resursa, kaže on. Efikasnost, opet, zahteva usklađenost podsticajnih mera za domaćinstva i preduzeća sa koristima i troškovima za društvo. Podsticaji za preduzetnike, investitore i proizvođače posebno su važni za ekonomski rast. Za rast je neophodan i sistem vlasničkih prava i mehanizam izvršavanja ugovornih obaveza, koji će osigurati da investitori mogu zadržati prihod od investicija. Takođe, ekonomija mora biti otvorena za ideje i inovacije iz ostatka sveta.
Ali ekonomije ponekad mogu biti ugrožene makroekonomskom nestabilnošću, nastavlja on. Država zato mora voditi zdravu monetarnu politiku, što znači da mora ograničavati rast raspoloživog novca u skladu sa nominalnim rastom tražnje, uz razumnu stopu inflacije. Mora osigurati fiskalnu održivost, tako da rast javnog duga ne premaši rast nacionalnog dohotka. I mora pažljivo regulisati rad banaka i drugih finansijskih institucija da bi sprečila ulazak finansijskog sektora u nerazumne rizike.
Ekonomista se sada već zagrejao za postavljeni zadatak. Ekonomija se ne svodi samo na efikasnost i rast, dodaje. Ekonomska načela se odražavaju na pravičnost i socijalnu politiku. Ekonomija nam ne može reći mnogo o tome koliko je redistribucije potrebno određenom društvu. Ali može nam reći da poreska baza treba da bude što šira i da socijalne programe treba urediti tako da ne podstiču radnike da napuštaju tržište rada.
Na kraju njegovog govora ostaje utisak da je izložio kompletan neoliberalni program. Kritičari u publici čuli su sve ključne reči: efikasnost, podsticaji, vlasnička prava, zdrav novac, fiskalna razboritost. A ipak, univerzalna načela koja je naš ekonomista opisao i dalje su otvorena za veoma različita tumačenja. Izvesno je da podrazumevaju kapitalističku ekonomiju – onu u kojoj odluke o investicijama donose privatna lica i preduzeća – ali ne mnogo više od toga. Ona dopuštaju – zapravo nalažu – iznenađujuće široku lepezu različitih mogućih institucionalnih aranžmana.
Da li je ekonomista zaista samo sažeto izložio neoliberalnu doktrinu? Nije. Problem je u tome što mi svaki od tih apstraktnih termina – ekonomski podsticaji, vlasnička prava, zdrav novac – vezujemo za već utvrđene oblike institucionalne operacionalizacije. U tome je najveća i fatalna greška neoliberalizma: u uverenju da se ekonomska načela najvišeg reda mogu prosto primeniti na jedinstveni skup ekonomskih politika, koje približno odgovaraju ekonomskim programima u stilu Margaret Thatcher i Ronalda Reagana.
Razmotrimo vlasnička prava. Ona su važna utoliko što osiguravaju alokaciju prihoda od investicija. Optimalan sistem je onaj koji vlasnička prava distribuira u korist ljudi koji će sredstva iskoristiti na najbolji mogući način, i pruža im zaštitu od onih koji bi njihov prihod rado prisvojili. Vlasnička prava su dobra kada inovatore štite od parazita, ali nisu dobra kada ih štite od konkurencije. U zavisnosti od šireg konteksta, pravni režim koji pruža najadekvatnije ekonomske podsticaje ne mora ličiti na standardni režim prava privatnog vlasništva američkog tipa.
To možda zvuči kao semantička pedanterija bez praktičnog značaja; ali tajna neverovatnog ekonomskog uspeha Kine krije se upravo u institucionalnim eksperimentima i aranžmanima koji se opiru ekonomskoj ortodoksiji. Kina se okrenula tržišnom rešenju, ali nije preuzela zapadne prakse u sferi regulisanja vlasničkih prava. Reforme su obezbedile tržišno zasnovane podsticaje nizom neobičnih institucionalnih aranžmana prilagođenih lokalnom kontekstu. Na primer, umesto da bez odlaganja pređu iz režima državnog u režim privatnog vlasništva, što bi izazvalo probleme zbog tada preovlađujuće strukture pravosudnog sistema, Kina se opredelila za mešovite oblike vlasništva kojima je u praksi osigurana efikasnija zaštita vlasničkih prava preduzetnika. Gradska i seoska preduzeća, kojima je počeo nagli ekonomski rast Kine 80-ih godina prošlog veka, bila su zapravo zadruge u vlasništvu i pod kontrolom lokalne samouprave. Iako su ta preduzeća bila u društvenom vlasništvu, preduzetnici su imali potrebnu zaštitu od eksproprijacije. Lokalne samouprave su imale ulog u dobiti preduzeća i čuvale su gusku koja nosi zlatna jaja.
Kina je proizvela niz inovacija kojima je svako od primarnih ekonomskih načela primenjeno na nov i neuobičajen način. Politikom dvojnih cena je sačuvana obaveza isporuke prinosa državi, ali je farmerima istovremeno dozvoljeno da viškove prodaju na slobodnom tržištu. To je osiguralo podsticaje na strani ponude i istovremeno zaštitilo javne finansije od razornih efekata pune liberalizacije. Takozvani sistem domaćinske odgovornosti podstakao je zemljoradnike da ulažu i poboljšavaju imanja na kojima rade i bez pune privatizacije. Specijalne ekonomske zone pružile su podsticaj za izvoz i privukle strane investitore, ne ukidajući pritom zaštitu za državna preduzeća (čime je očuvana zaposlenost domaće radne snage). Kada se ima u vidu stepen odstupanja od ortodoksnih ekonomskih programa, jasno je da opisivanje kineskih ekonomskih reformi kao neoliberalnog zaokreta, što mnogi kritičari rado čine, ne govori ništa o događajima u Kini. Ako je to zaista neoliberalizam, onda sa više naklonosti moramo gledati na ideje koje su donele najspektakularnije smanjenje siromaštva u istoriji sveta.
Neko će odgovoriti da su kineske institucionalne inovacije isključivo tranzicionog karaktera. Možda će Kina ipak morati da prihvati institucije zapadnog tipa da bi održala ekonomski rast. Ali kritičari koji iznose takve primedbe zanemaruju izuzetnu raznolikost kapitalističkih aranžmana koja je očevidna i u naprednim ekonomijama, uprkos homogenizaciji diskursa o ekonomskim politikama.
Šta su, uopšte, zapadne institucije? Veličina javnog sektora, na primer, u bogatim zemljama članicama Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) varira od jedne trećine ekonomije u Koreji do 60 odsto u Finskoj. Na Islandu je 86 odsto radnika učlanjeno u sindikate, a u Švajcarskoj svega 16 odsto. Preduzeće u Americi može da otpusti zaposlenog kad god poželi. U Francuskoj poslodavac mora dobro da se pomuči da bi uručio otkaz. Vrednost berzi u Americi odgovara vrednosti jednog i po nacionalnog dohotka zemlje. U Nemačkoj je njihova vrednost tri puta manja i odgovara polovini nacionalnog dohotka.
Ideja da je bilo koji od tih modela oporezivanja, uređenja tržišta rada ili finansijskog sistema po definiciji superioran u odnosu na druge gubi na privlačnosti kada sagledamo koliko su različiti putevi kojima su se ove ekonomije kretale u nekoliko poslednjih decenija. Sjedinjene Države su prošle kroz više napada panike u kojima su njihove ekonomske institucije ocenjene kao inferiorne u odnosu na institucije u Nemačkoj, Japanu, Kini i sada možda ponovo u Nemačkoj. Nema sumnje da se uporedivi nivoi bogatstva i produktivnosti mogu dostići unutar veoma različitih kapitalističkih modela. Možemo poći i korak dalje: modeli koji su danas dominantni verovatno nisu ni blizu iscrpljivanja onoga što je izvodljivo (i poželjno) u budućnosti.
Gostujući ekonomista iz našeg misaonog eksperimenta sve to odlično zna i poznato mu je da se načela koja je formulisao moraju dopuniti specifičnim detaljima institucionalne organizacije da bi uopšte bila operativna. Vlasnička prava? Da, ali kako? Zdrav novac? Naravno, ali kako? Možda bi bilo bolje ako bismo njegovo nabrajanje načela kritikovali zbog nedorečenosti, umesto što ih naprečac odbacujemo kao neoliberalnu litaniju.
Ipak, ni nabrojana načela nisu lišena sadržaja. Kina i druge zemlje koje su ostvarile brz razvoj pokazuju da ta načela mogu biti korisna kada se na odgovarajući način prilagode lokalnom kontekstu. Mnoge ekonomije su uništili politički lideri koji su odbili da to uvaže. Dovoljno je da pogledamo južnoameričke populističke i istočnoevropske komunističke režime da bismo shvatili koliko su važni zdrav novac, fiskalna održivot i privatna inicijativa.
***
Naravno, ekonomija se ne može svesti na spisak apstraktnih, uglavnom zdravorazumskih opštih načela. Veliki deo svog radnog vremena ekonomisti provode razvijajući apstraktne modele funkcionisanja stvarnih ekonomija i poredeći ih sa izveštajima sa terena. Ekonomisti rado zamišljaju da svojim radom postepeno usavršavaju naše razumevanja sveta: testiranjem i revidiranjem modeli bi trebalo da vremenom postaju sve bolji i bolji. Ali to nije put napretka ekonomije kao nauke.
Ekonomisti izučavaju društvenu stvarnost koja nimalo ne liči na fizički svet kojim se bave prirodne nauke. To je stvarnost koju proizvodi čovek, podložna je njegovom oblikovanju i funkcioniše u skladu sa pravilma koja se kroz prostor i vreme menjaju. Ekonomija ne napreduje postizanjem konsenzusa o jednom ispravnom modelu ili teoriji koja će odgovoriti na sva postavljena pitanja, već produbljivanjem našeg razumevanja raznolikosti kauzalnih odnosa. Neoliberalizam i njegovi univerzalni lekovi za sve boljke – tržišta je uvek premalo, države uvek previše – zapravo pervertiraju ekonomsku misao glavnog toka. Dobar ekonomista zna da ispravan odgovor na svako ekonomsko pitanje počinje rečima: zavisi od konteksta.
Da li se povećanje nadnice odražava na zapošljavanje? Da, ako je tržište rada zaista kompetitivno i poslodavci nemaju kontrolu nad nadnicama koje moraju platiti da bi privukli radnike; ali ne nužno u nekim drugim situacijama. Da li liberalizacija trgovine ubrzava ekonomski rast? Da, ako se tako uvećava profitabilnost industrija sa najvišim nivoom investicija i inovacija; ali ne u nekim drugim slučajevima. Da li rast državne potrošnje doprinosi većoj zaposlenosti? Da, ako ekonomija stagnira i nadnice ne rastu; ali ne uvek. Da li monopoli suzbijaju inovacije? I da i ne, u zavisnosti od niza okolnosti na tržištu.
U ekonomiji se retko događa da novi modeli sasvim istisnu stare. Osnovni model tržišnje konkurencije iz vremena Adama Smitha tokom vremena je modifikovan uključivanjem, približno sledećim istorijskim redosledom monopola, eksternalija, ekonomije obima, problema nepotpunih i asimetričnih informacija, iracionalnog ponašanja i mnogih drugih elemenata iz stvarnog sveta. A opet, stari modeli nisu nimalo izgubili na upotrebljivosti. Za razumevanje kako stvarna tržišta funkcionišu potrebne su nam različite optike za različite prilike.
Mape su korisna analogija. Kao i ekonomski model, mapa je visoko stilizovan prikaz stvarnog sveta. Korisne su upravo zato što isključuju detalje stvarnosti koji bi nam u određenoj situaciji samo smetali. Realistična mapa u razmeri jedan prema jedan bila bi neupotrebljiva, kao što je pokazao Jorge Luis Borges u kratkoj priči koja je do danas najbolja i najsažetija eksplikacija naučnog metoda. Ali apstrahovanje stvarnosti ovde implicira da su nam za različite vrste putovanja potrebne različite mape. Ako putujemo biciklom, potrebna nam je mapa biciklističkih staza. Ako pešačimo, potrebna nam je mapa za pešake. Kada siđemo u metro, potrebna nam je mapa metroa – ali to ne znači da ćemo sve druge mape pocepati i baciti.
Ekonomisti su prilično dobri u pravljenju mapa, ali ne i u izboru mape koja najviše odgovara postavljenom zadatku. Suočeni sa pitanjima o ekonomskim politikama kakva su postavljena našem gostujućem profesoru, ekonomisti prečesto pribegavaju „kabinetskim“ lese-fermodelima. Uobičajena otvorenost i širina seminarskih diskusija ustupaju mesto brzopoteznim rešenjima i hibrisu. John Maynard Keynes je jednom definisao ekonomiju kao „nauku mišljenja primenom modela, udruženu sa umetnošću izbora modela koji je najrelevantniji“. Ekonomisti obično imaju problem sa onim delom definicije koji se odnosi na „umetnost“.
I to ilustrujem jednom parabolom. Neki novinar je pozvao profesora ekonomije da ga pita da li je trgovinska liberalizacije zaista dobra ideja. Profesor je odgovorio pozitivno i sa entuzijazmom. Novinar je zatim otišao na predavanje istog profesora o međunarodnoj trgovini na postdiplomskom kursu. Postavio je profesoru isto pitanje: Da li je slobodna trgovina dobra? Ovog puta profesor je zastao. Prvo je odgovorio pitanjem: „A šta je za vas dobro? Dobro za koga?“ Onda je započeo opširnu egzegezu, da bi konačno stigao da sledećeg, višestruko uslovljenog odgovora: „Dakle, ako je ispunjena dugačka lista uslova koje sam upravo pobrojao, a pod uslovom da je moguće oporezovati dobitnike da bi se pružila kompenzacija gubitnicima, slobodnija trgovina bi mogla posedovati potencijal za uvećanje opšteg blagostanja“. Da je imao više vremena profesor bi dodao i da efekti slobodne trgovine na dugoročne stope rasta nisu sasvim jasni i da zavise od ispunjenosti jednog drugog skupa uslova.
Profesor sa predavanja razlikuje se od profesora sa kojim je novinar prethodno razgovarao. Kada se obraća javnosti, prepun je samouverenosti i ne sumnja ni najmanje u to koje politike su najispravnije. Postoji jedan i samo jedan model, bar kada se rasprava vodi pred očima javnosti; za svako pitanje postoji samo jedan tačan odgovor, bez obzira na kontekst. Izgleda da profesor misli da znanje koje prenosi svojim postdiplomcima zbog nečega nije primereno (ili je čak opasno) za širu javnost. Zašto?
Korene takvog ponašanja treba tražiti duboko u sociologiji i kulturi ekonomske profesije. Jedan od važnih motiva je želja da se krunski dragulji struke – tržišna efikasnost, nevidljiva ruka, komparativna prednost – prikažu u najboljem mogućem svetlu i tako zaštite od napada samoživih varvara, to jest protekcionista. Nažalost, isti ekonomisti često zaboravljaju na samožive varvare na drugom kraju batine – finansijere i multinacionalne korporacije čiji motivi nisu ništa plemenitiji i koji su spremni da ove ideje iskoriste za sopstvenu dobit.
Zbog toga su doprinosi ekonomista javnoj debati često iskrivljeni jednostranim zastupanjem skupa ideja koje idu u prilog liberalizaciji trgovine i finansija i sužavanju nadležnosti države. Zato su ekonomisti stekli reputaciju navijača neoliberalizma, iako je glavni tok ekonomske misli daleko od toga da bude slavopojka lese-fer ekonomiji. Ekonomisti koji se prepuštaju entuzijazmu za slobodno tržište zapravo izdaju svoju profesiju.
***
Kako bi onda trebalo razmišljati o globalizaciji da bismo se oslobodili stiska neoliberalnih praksi? Treba početi sa pozitivnim potencijalom globalnih tržišta. Pristup svetskim tržištima roba, tehnologija i kapitala igrao je važnu ulogu u praktično svim ekonomskim čudima našeg doba. Kina je poslednji i najupečatljiviji primer te istorijske istine, svakako ne i jedini. Slična čuda su se pre Kine odigrala u Južnoj Koreji, Tajvanu, Japanu i u nekoliko neazijskih zemalja kao što su Čile i Mauricijus. Sve te zemlje su prihvatile globalizaciju i od toga imale koristi.
Branitelji postojećeg ekonomskog poretka će se pozivati na te primere kada odgovaraju kritičarima globalizacije. Zaboraviće da dodaju da su se gotovo sve te zemlje uključile u svetsku ekonomiju kršeći neoliberalne zapovesti. Kina je zaštitila veliki državni sektor od globalne konkurencije, osnivajući specijalne ekonomske zone u kojima su strane firme poslovale po drugačijim pravilima u odnosu na ostatak zemlje. Južna Koreja i Tajvan su subvencionisali svoje izvoznike, Koreja kroz finansijski sistem, a Tajvan poreskim olakšicama. Sve te zemlje su na kraju eliminisale uvozne restrikcije, ali tek kada se ekonomski razvoj zahuktao. Niko, osim Čilea pod Pinochetovom režimom 80-ih godina, nije prihvatio neoliberalnu preporuku brzog otvaranja za uvoz roba. Čileanski neoliberalni eksperiment je proizveo najveću ekonomsku krizu u Južnoj Americi. Detalji se razlikuju od jedne do druge zemlje, ali u svim pomenutim slučajevima država je imala aktivnu ulogu u restrukturisanju privrede i zaštiti od nepredvidivih spoljašnjih uticaja. Industrijske politike, ograničavanje protoka kapitala i kontrola stranih valuta masovno su korišćeni, iako neoliberalizam to zabranjuje.
S druge strane, zemlje koje su se dosledno pridržavale neoliberalnog modela globalizacije čekala su neprijatna iznenađenja. Primer Meksika je posebno tužan. Posle serije makroekonomskih kriza polovinom 90-ih godina, Meksiko je prihvatio makroekonomsku ortodoksiju, liberalizovao ekonomiju, deregulisao finansijski sistem, značajno smanjio uvozne restrikcije i potpisao Severnoamerički sporazum o slobodnoj trgovini (NAFTA). Te politike su donele makroekonomsku stabilnost i značajan rast obima spoljne trgovine i investicija. Ali ono što je najvažnije – rast opšte stope produktivnosti i ekonomski razvoj – je izostalo. Produktivnost u Meksiku stagnira od pokretanja reformi, a performanse ekonomije su loše čak i prema ne tako visokim standardima Južne Amerike.
Iz perspektive zdrave ekonomske nauke takvi ishodi nisu iznenađenje. To je još jedan pokazatelj potrebe da se ekonomske politike prilagode specifičnim okolnostima u datoj zemlji. Ne postoji gotov projekat koji odgovara svima.
***
Pre nego što je globalizacija ušla u fazu koju možemo opisati kao hiperglobalizacija, pravila su bila fleksibilnija i pomenuta činjenica se uvažavala. Kada su projektovali globalnu ekonomsku arhitekturu u Breton Vudsu 1944. godine, Keynes i njegove kolege su međunarodnu trgovinu i investicije videli kao sredstvo ostvarivanja ekonomskih i društvenih ciljeva na domaćem terenu – ciljeva kao što su puna zaposlenost i prosperitet za što veći udeo stanovništva. Međutim, od 90-ih godina globalizacija postaje sama sebi cilj. Globalne ekonomske aranžmane sada određuje jednoumno fokusiranje na uklanjanje svih prepreka protoku roba, kapitala i novca preko nacionalnih granica – ali ne i radnika, iako bi ekonomska dobit tu bila najveća.
Obrtanje prioriteta evidentno je u načinu na koji trgovinski sporazumi danas posežu preko nacionalnih granica i preoblikuju državne institucije. Regulacija investicija, zdravstveni i bezbednosni propisi, politike zaštite životne sredine i mehanizmi promovisanja određenih industrija, sve to može se naći na spisku za eliminaciju, ako se oceni da takve politike stoje na putu trgovine i investicija. Velike međunarodne kompanije su novim propisima dobile posebne privilegije. Porezi na dobit preduzeća se smanjuju da bi se privukli (ili zadržali) investitori. Strane firme i investitori imaju pravo da tuže države pred posebnim ofšor tribunalima ako promene u domaćem zakonodavstvu prete da umanje njihovu dobit. Novi poredak je najveću štetu izazvao finansijskom globalizacijom, koja nije donela još investicija i ekonomski rast, kao što je obećano, već seriju bolnih lomova.
Kao što ekonomsku nauku treba spasiti od neoliberalizma, globalizaciju treba spasiti od hiperglobalizacije. Jednu drugačiju globalizaciju, bližu duhu Breton Vudsa, nije teško zamisliti: to bi bila globalizacija koja uvažava raznolikost kapitalističkih modela i omogućuje zemljama da upravljaju svojom ekonomskom sudbinom. Umesto maksimizacije obima trgovine i stranih investicija i nametnutog ujednačavanja uklanjanjem svih regulatornih razlika, ta globalizacija bi se fokusirala na pravila saobraćanja kojima se regulišu odnosi između različitih ekonomskih sistema. Ona bi otvorila prostor za kreiranje novih politika, i u bogatim zemljama i u zemljama u razvoju – da bi prve mogle da obnove svoje društvene ugovore kroz bolje politike oporezivanja i uređenje tržišta rada, a druge da sprovedu restrukturisanje potrebno za ekonomski rast. Za takvu globalizaciju su potrebni manje militantni ekonomisti i kreatori politika, kao i mnogo više spremnosti za eksperimentisanje.
***
Kao što nam pokazuje Petersov manifest, značenje neoliberalizma se vremenom značajno menja, a konotacije koje upućuju na deregulaciju, finansijalizaciju i globalizaciju postaju sve izraženije. Ali postoji jedna nit koja povezuje sve verzije neoliberalizma – to je insistiranje na ekonomskom rastu. Peters je 1982. pisao da je to sasvim opravdano, jer je rast suštinski važan za sve naše društvene i političke projekte – zajednicu, demokratiju, prosperitet. Preduzetništvo, privatne investicije i otklanjanje prepreka koje im stoje na putu (kao što su postojeći propisi) samo su instrumenti u službi postizanja ekonomskog rasta. Ako bi se sličan neoliberalni manifest pisao danas, nema sumnje da bi se u njemu našao isti zaključak.
Kritičari često ističu da se fokusiranjem na ekonomiju obezvređuju i žrtvuju neke druge važne stvari, kao što su jednakost, društvena inkluzija, demokratsko odlučivanje i pravda. To su politički i društveni ciljevi koji očigledno imaju veliki značaj, u nekim kontekstima i najveći. A oni se ne mogu uvek, pa ni najčešće, ostvariti primenom tehnokratskih ekonomskih receptura; u tom projektu centralnu ulogu mora imati politika.
Ipak, neoliberali su u pravu kada tvrde da je verovatnoća ostvarivanja naših najvažnijih ideala veća kada je ekonomija jaka i ostvaruje rast. Greše kada veruju da postoji samo jedan univerzalni recept za poboljšanje ekonomskih performansi – njihov recept. Fatalna greška neoliberalizma je nerazumevanje ekonomije kao takve. U tom smislu, neoliberalizam treba odbaciti kao lošu ekonomiju.
Boston Review, 06.11.2017.
Preveo Đorđe Tomić
Peščanik.net
