Investiciona prilika, tehnološka virtuoznost, teorije zavere, monetarna održivost, politička pozadina – sve su to aspekti koji su obeležavali vruće i intenzivne rasprave o bitkoinu proteklih meseci. Pre nego se rasprave nastave valja rezimirati: šta je bitkoin, kako je nastao, kako se razvijao, koji mu je monetarni domet, a što mu je politički limit? Skicirane odgovore na ta pitanja nudi Tomislav Medak.
U 2017. godini kriptovalute su od marginalne teme o kojoj strastveno raspravljaju programeri, aktivisti i startapaši postale tema prazničnih ručkova. Kako se godina bližila kraju kurs bitkoina (skraćeno BTC) vinuo se sa nešto više od 1.000 dolara, koliko je vredeo početkom godine, na preko 17.000 dolara. Ni direktorka MMF-a Christine Lagarde nije mogla da ne prihvati da 16.000.000 bitkoina po 17.000 dolara nisu zanemariva veličina i da kriptovalute donose izazov za postojeći novčani sistem i monetarnu politiku. Redovni padovi i usponi vrednosti i od po 20% u dan-dva dali su mnogima priliku za ekspertne procene o kretanju kursa. Nešto kao tip za sportsku prognozu ili, kao u dobra stara vremena, saveti za dobitke na poker automatu.
U tako solidno lokalizovanom globalnom fenomenu roditelji nisu mogli a da ne upitaju mlađariju šta je to bitkoin i može li se u toj zlatnoj groznici kako ušićariti? I dok im je mlađarija mogla demonstrirati kako je otvaranje bitkoin novčanika na online menjačnici i ulaganje u različite kriptovalute postalo lakše nego internet bankarstvo, većina se morala pomučiti da pojasni kako to bitkoin funkcioniše i koja je njegova svrha mimo trenutne groznice.
Dakle, šta je bitkoin?
Bitkoin je svet ugledao pre devet godina u formi članka i softverske implementacije kojima je anonimni stručnjak za kriptografiju, a možda i grupa njih, pod pseudonimom Satoshi Nakamoto, izložio koncept sistema digitalnog plaćanja među anonimnim korisnicima na mreži bez potrebe za finansijskim posrednikom. Bitkoin kao sistem plaćanja postoji u formi javnog konta (public ledger) na kojem se vode sva plaćanja u bitkoinima. Taj javni konto sadrži čitavu istoriju transakcija u bitkoinima i distribuiran je među svim korisnicima mreže. Bitkoini kao virtuelni novac postoje isključivo kao zapisi na tom kontu, a nastaju kao nagrada članovima mreže za vođenje tog konta.
Transakcije preko javnog konta odvijaju se tako da uplatilac iz svoje aplikacije, tzv. novčanika, generiše zapis o uplati, potpisujući ga svojim privatnim ključem za šifriranje i adresom primaoca kreiranom isključivo za to jedno plaćanje. Takav zapis on onda razašilje svim korisnicima u BTC mreži. Plaćanje mreža sprovodi na kontu procesom “rudarenja” (mining). U tom procesu neki od “rudara” uvrsti tu transakciju u blok sa oko 2.000 drugih transakcija koje na kraju zahtevnim proračunom dodaje lancu prethodnih blokova (blockchain) u kojem je zabeležena celokupna istorija transakcija.
Ključ za uspeh bitkoina za razliku od prethodnih implementacija kriptovaluta je u tome kako je rešio problem dvostruke potrošnje (double spending), tj. prevare kojom korisnik istim virtuelnim novcem plaća dvaput. Računari koji “rudare” prilikom dodavanja novog bloka moraju uspešno da reše matematičku zagonetku koja iziskuje dugo računanje, veliku procesorsku snagu i puno električne energije. Zagonetka je postavljena tako da nije moguće napraviti matematički bolji algoritam dolaska do njenog rešenja. U trci da prvi reši zagonetku i dobije nagradu, “rudaru” pomaže samo to što brže broji. Konkurentniji “rudar” je onaj koji paralelno vrti više “brojača”. “Rudarenje” se stoga danas odvija na farmama grafičkih kartica čija arhitektura zbog matematičkih zahteva 3D grafike omogućuje bolju paralelizaciju i brže brojanje nego što je to slučaj s arhitekturom procesora opšte namene. Kako se računarska snaga i broj onih koji su spremni da ulažu u “rudarenje” menja, tako se svake dve nedelje prilagođava i kompleksnost zagonetke kako bi proračun bloka uvek u proseku trajao 10 minuta. “Rudar” koji prvi reši zagonetku kao nagradu dobija 12.5 BTC i transakcijske naknade koje korisnici moraju ponuditi kako bi motivisali “rudara” da što pre uvrsti njihovu transakciju u blok. Svake četiri godine ta nagrada se prepolovljava i ograničava emisiju bitkoina na 21.000.000. Transakcija u bitkoinima konačno je potvrđena nakon što je prošla šest ciklusa dodavanja novih blokova.
Kako taj zahtevan proces “rudarenja” rešava problem dvostruke potrošnje? Budući de se novoizračunati lanac distribuira čitavoj mreži, postoji istorija transakcija koju vrlo brzo dobijaju svi korisnici. Ako bi neko hteo da prevari mrežu time što naknadno napravi dvostruku uplatu, on bi morao da nametne alternativnu verziju istorije plaćanja. No, ako on ponudi alternativnu istoriju, nju će mreža koja je već krenula da dodaje dalje blokove na postojeći lanac odbaciti i trošak računanja će mu biti uzaludan, osim ako ne kontroliše preko 50% računarske snage (hash power) svih računara koja “rudare” i time može računarskom snagom da “uveri” ostatak mreže u svoju verziju istorije. Taj pokušaj prevare takođe će prevaranta koštati sav trošak novog proračuna.
Ovakvim rešenjem koje se zasniva na tome da “rudari” dokazuju da su uložili značajan rad u brojanje (proof-of-work) Satoshi je osigurao da se pokušaji prevare ne isplate i da ne mogu narušiti kolektivni konsenzus mreže. Tehnička okolnost takvog rešenja je sve veći utrošak računarske snage i električne energije koji procesu kreiranja bitkoina daju karakter robnog novca kao što je bilo zlato.
Prvobitna kriptovalutna zajednica
Pošto je inženjerski cilj bitkoina da reši problem dvostruke potrošnje u sistemu digitalnog plaćanja bez centralne institucije koja bi jamčila za ispravnost uplata, njegova oštrica usmerena je protiv uloge finansijskih institucija u upravljanju novčanim tokovima. Satoshijeva izvorna zamisao je elegantno distribuirano rešenje koje na metu uzima oligopole poput PayPala i kreditnokartičnih preduzeća. Bitkoin tako u svom izvornom kodu ima upisane neke pretpostavke kriptoanarhističke zajednice iz koje su računarska kriptografija i kriptovalute stasale, a čije su bitne vrednosti anonimnost, decentralizovanost i podozrenje prema velikim korporacijama, društvenom nadzoru i državi. Načelo distribuiranih, end-to-end sistema koje je ugrađeno i u arhitekturu interneta vođeno je idejom o tome kako tehnološki izgraditi sistem autonomije u kojem samo krajnje tačke imaju mogućnost pristupa informaciji. Poverenje je zajamčeno kodom, a ne posrednicima i institucijama kojima se ne može verovati.
Dok su anarhisti i levica bili privučeni idejom autonomije, adepti austrijske ekonomske škole – tehnolibertarijanci i anarhokapitalisti – bili su privučeni ukidanjem institucijalne regulacije, formom robnog novca i ograničenom ukupnom emisijom. Utoliko je prvobitna zajednica korisnika vrednosno bila vrlo šarolika. S jedne strane decentralizovana zadružna ekonomija, a s druge strane preduzetnički individualizam i sticanje legitimirano meritokracijom. Povremeno i prkos državnoj regulaciji u formi ilegalne trgovine opijatima, oružjem i naručenim ubistvima u dark webu.
I dok je Satoshijev ključni doprinos inženjersko rešenje problema poverenja, imaginaciju tehnološke zajednice s početka pobudila je pre svega uspešna implementacija blockchaina. Takva distribuirana baza podataka smanjuje transakcijske troškove utoliko što čini sve ulazne i izlazne informacije vidljive svim umreženim akterima i olakšava koordinaciju ako je takvih aktera mnogo. Krenula je lavina inovacija. Ethereum, najveći konkurent bitkoinu među kriptovalutama, je računarska platforma koja omogućava izvršavanje instrukcija i aplikacija na samom blockchainu Ethereuma. Transakcija iz bitkoin sveta apstrahovana je na viši nivo ugovornog odnosa, tzv. “pametnih ugovora” koji automatski izvršavaju radnje kada su ispunjeni ugovoreni uslovi. To omogućava, na primer, kreiranje distribuiranih organizacija čija je operativna dimenzija automatiziovana kodom, povezivanje uređaja u tzv. Internet stvari, direktnu kupoprodaju energije iz obnovljivih izvora između malih proizvođača i potrošača i – za zajednicu sa interneta najvažnije – sakupljanje kriptomaca. Zbog eksponencijalnog rasta vrednosti kriptovaluta investicije su ogromne i neprestano se najavljuju nove ideje revolucionarnih primena koje bi ove tehnologije odvele dalje od anegdota o najskupljoj pici na svetu i spekulativnog balona.
Okolnosti rasta cene bitkoina
Međutim, ključni događaji za širenje i rast bitkoina nisu bili tehnološki. Bitkoin nastaje u trenutku početka Velike recesije i spašavanja privatnog bankarskog sektora. U prvi blok bitkoina Satoshi je zapisao naslov članka iz The Timesa od 3. januara 2009: “Ministar finansija na rubu drugog spašavanja banaka”. Pored tog momenta, računa se da je kiparska bankarska kriza 2012-2013. rezultovala prvim velikim begom kapitala u bitkoin i da je bila zamajac prvog velikog rasta opsega trgovine i cene bitkoina. Bitkoin je poslužio kao sredstvo čuvanja vrednosti i u periodu prikrivene inflacije u Argentini i monetarne krize u Venecueli.
Pored ovih inicijalnih okolnosti nekoliko je strukturnih faktora koji su podstakli finansijske institucije i tržišta da se okrenu kriptovalutama. Prvo, nakon Velike recesije pokušaj oporavka rešavan je transferima centralnih banaka privatnim bankama po izuzetno niskim kamatama koje su taj jeftini svež novac radije usmeravale prema finansijskim tržištima nego u podsticanje proizvodnje i otvaranje radnih mesta. Finansijska tržišta su sigurniji izvor profita nego rizična ulaganja u proizvodnju. Stoga su održavanje i povećanje nivoa profita u finansijskom sektoru od presudnog značaja, a finansijske tehnologije obećavaju nove instrumente i povećanu efikasnost.
Drugo, od ukidanja zlatnog standarda i uvođenja fluktuirajućeg kursa u 1970-im devizna tržišta su se konstituisala kao prva istinski globalna, tehnološki umrežena, dvadesetčetvorosatna tržišta. Od početnog prometa od 10-20 milijardi dolara dnevno ekspandirala su do današnjih 5 biliona dnevno. Ukupni iznos deviznih rezervi svih centralnih banaka jedva prelazi taj iznos. Nestabilnost cena, manji nivo regulacije nego na drugim finansijskim tržištima i vrlo ograničen prostor državama da kontrolišu fluktuacije, pogoduju manipulaciji i visokim profitima. Iako je tržište kriptovalutama komparativno maleno (~500 milijardi dolara), kriptovalute su nova prilika za širenje i transformaciju takvog poslovanja. Zbog činjenice da je zadata čvrsta gornja granica ponude bitkoina, naglo povećanje potražnje očekivano rezultira naglim rastom cena, što stvara podsticaj za manipulacije tržištem.
Nevolje u kriptovalutnom raju
Početkom januara kurs bitkoina se prepolovio. Niz manipulacija tržištem, raskola među developerima BTC-a (i drugih kriptovaluta) pa onda i odvajanje razvoja u različite nove grane, prevara prilikom inicijalnih javnih ponuda valuta i redovnih hakerskih napada na menjačnice u kojima nestaju velike količine uloga njihovih komitenata razlozi su sve češćih regulatornih intervencija i zabrana poput one u Južnoj Koreji.
Uprkos idealima decentralizovanosti, anonimnosti i autonomije, pokazalo se, kao i u brojnim prethodnim prilikama, da su digitalna tržišta podložna dinamici akumulacije kapitala prema koncentraciji, centralizaciji i oligopolu. Oligopol olakšava kontrolu tržišta, a centralizacija racionalizaciju resursa. Primera radi, danas je “rudarenje” visokokoncentrisani sektor kojim dominira nekolicina velikih igrača, većinom smeštenih u Kini i to zbog niske cene subvencionisane struje. S druge strane, u demokratizaciji dostupnosti kriptovaluta danas bitnu ulogu igraju velike menjačnice koje uglavnom prikupljaju podatke korisnika i time de facto zakidaju anonimnost. Nedavno je Coinbase morao američkim poreznicima da da podatke svih korisnika koji su imali transakcije u iznosu od više od 20.000 dolara.
U primeni se takođe pokazalo da kriptovalute slabo funkcionišu kao sredstvo plaćanja: bitno su sporije za novčane transfere od postojećih centralizovanih sistema poput Vise, MasterCarda ili Amexa, a preskupe naknade za transakcije čine ih nepovoljnim i za plaćanje malih iznosa. Pritom ne nude jamstva u slučaju prevare ili gubitka kakva većina korisnika očekuje danas od finansijskih usluga. Tehnološka rešenja kojima bismo trebali da izbegnemo privatne i javne institucije ne ulivaju dovoljno poverenja jednom kada se nađu u stvarnom svetu. Naravno, prilikom donošenja odluka u sukobima u razvoju bitkoina ili hakerskog prisvajanja ethera u slučaju Digitalne autonomne organizacije (The DAO) same zajednice developera i korisnika prisiljene su na oblike rasprave i upravljanja koji nisu sprovodivi bez organizacionih struktura i autoriteta.
Ogroman utrošak električne energije koji ide u održavanje kriptovalutnog sistema raste eksponencijalno sa cenom bitkoina i računa se da 60% zarade od “rudarenja” čini trošak struje. Trenutno bitkoin mreža troši struje koliko i Danska, dajući poveći doprinos globalnim emisijama gasova sa efektom staklene bašte. Ako nastavi da raste sadašnjim tempom do 2020., dakle pre sledećeg smanjenja nagrade za “rudarenje”, trebaće joj struje koliko danas troši čitav svet.
Transformacija monetarnog sistema?
Puno je rasprava o tome u kojoj meri kriptovalute ispunjavaju ulogu novca. U funkciji sredstva plaćanja nisu se pokazale kao uspešne. U funkciji mere vrednosti zbog velikih fluktuacija pokazale su se kao nepouzdane. U funkciji sredstva čuvanja vrednosti pokazale su sve karakteristike mehura iz istorije: nepredvidljivo veliku fluktuaciju vrednosti koja podupire spekulacije, a za malobrojne (4% adresa poseduje 96% bitkoina) brzo generiranje bogatstva o čijem cash outu još uvek postoji više priča nego stvarnih primera. Izlazak iz mehura još uvek je neizvestan za sve eventualne dobitnike s obzirom na nesređene poreske regulacije koje ih tek čekaju… Sve će se to sa novim iteracijama i novim implementacijama možda poboljšati.
No, funkcija novca je da služi i kao sredstvo (re)distribucije u društvu.
U svakom je društvu bitna informacija ko poseduje koliko novca i na šta ima uticaj: sudovi, mediji, institucije ili vlast. Distribuirani i anonimni sistemi poput bitkoina to prikrivaju. Dok današnje kriptovalute lične na piramidalne šeme u koje svi srljaju u nadi da će i oni biti među onima koji će na kraju zaraditi, opšte nepoverenje prema bankarskom sistemu i potreba za eksperimentisanjem indikacija su da postojeći sistem generisanja i alokacije novca nije adekvatan društvenim potrebama. Samo u proteklih pola veka novčani sistem prošao je drastične transformacije. Današnji, globalno-uklopljen i visoko-kompleksan novčani sistem u kojem centralne i privatne banke generišu novac primarno u svrhe finansijalizacije smanjuje dijapazon demokratskog odlučivanja o ekonomskoj politici. Kriptovalute su otvorile priliku da se odnos novca, proizvodnje, održivosti životne sredine i socijalne pravde iznova promišlja i razvija na nivou koncepta i implementacije. Pitanje je, međutim, s kojim ekonomskim i političkim pretpostavkama ćemo pristupiti toj konstrukciji alternativa. Hoće li na kraju o sudbini tih alternativa, kao u slučaju bitkoina, odlučiti dinamika finansijskih tržišta ili demokratski proces?
Preuzeto sa Biltena
