Ministarka saobraćaja i infrastrukture nedavno je trijumfalno najavila rešenje za sve naše probleme – javno-privatna partnerstva (JPP).
Kako je rekla: „U prethodnom periodu bili smo posvećeni stabilizaciji budžeta, i to je jedan od razloga zašto je ranijih godina bilo manje JPP, dok na lokalu možda nije bilo dovoljno znanja za ovakve projekte. Sada smo kao država ekonomski stabilni, imamo jasnu strategiju, zakone usklađene s evropskim i spremni smo da ulazimo u ovakve projekte“. Ministarka navodi i primere javno-privatnih partnerstava koja su trenutno u fazi realizacije – u pitanju su spalionica u Vinči i koncesija za aerodrom „Nikola Tesla“.
Oba projekta su, kao što je javnosti već poznato, bila predmet ozbiljne kritike i građanskog otpora. Spalionica, jer zbog privatnog profita ugrožava životnu sredinu. Koncesija, jer po svemu sudeći (ugovor još nismo videli, a verovatno i nećemo), podrazumeva da će država morati da se umeša u tržište i u interesu koncesionara uguši konkurenciju – otud ceo slučaj sa „poklanjanjem“ aerodroma u Nišu.
Ministarka nije pomenula još jedan slučaj javno-privatnog partnerstva – izgradnju mini hidro-elektrana na Staroj planini. Umesto nje o ovom projektu je progovorio Aleksandar Jovanović iz Saveza mesnih zajednica na Staroj planini. On je napravio mali skandal na proslavi Dana životne sredine kada je odbio da primi nagradu nadležnog ministarstva. Tom prilikom je rekao i sledeće:
„Ministarstvo građevine izdaje dozvole, oni se pozivaju na Prostorne planove grada, koji su u suprotnosti sa Ustavom, Zakonom o zaštiti životne sredine, protivno mišljenju Zavoda za zaštitu prirode. Oni to krše i svesno rade na tome da privatniku u ruku daju vodu i male reke da bi zaradili velike pare, a da nas ostave bez vode. Proizvodi se zanemarljiva količina energije, ali je reč o dobroj količini novca.“
Za izdavanje građevinskih dozvola za hidro-elektrane koje će ugroziti žitelje ovog kraja Jovanović je optužio upravo ministarku saobraćaja i infrastrukture.
Dobro, reći će neko, ali možda su u pitanju samo početničke greške. Eto, i ministarka kaže da javno-privatnih partnerstava do sada nije bilo dovoljno, da su ovo tek prvi koraci, da će u budućnosti biti bolje. To bi moglo biti istina da smo kojim slučajem prva zemlja na svetu koja je otkrila ovakav oblik investiranja i da ne znamo ništa o njegovim potencijalno štetnim posledicama po građane, javna dobra i društvo kao takvo.
Ali znamo. O tome je još pre 8 godina pisao britanski istoričar Toni Džad u svojoj knjizi Teško zemlji. Ovako Džad o britanskim iskustvima sa JPP:
„Jedini razlog zašto privatni investitori žele da kupe naizgled neefikasna društvena dobra jeste to što država za njih eliminiše ili smanjuje rizik. Na primer, u slučaju londonskog metroa, oformljeno je ‘javno-privatno partnerstvo’ (JPP), i investitori su pozvani da ulože novac. Kupci su bili sigurni da će, šta god da se desi, biti zaštićeni od ozbiljnog gubitka – što ruši ekonomsku argumentaciju za privatizaciju: delovanje profitnog motiva. Pod ovim povlašćenim uslovima, privatni sektor će se pokazati u najmanju ruku jednako neefikasan kao društveni – sakupljajući profit i svaljujući gubitke na državu. Ishod je bila najgora vrsta ‘mešovite ekonomije’: individualno preduzeće osigurano javnim sredstvima… Rezultat je moralni rizik. Popularni kliše kako su prenaduvane banke koje su do temelja uzdrmale međunarodne finansije 2008. bile „prevelike da propadnu“, naravno, važi i drugde. Nijedna država neće dozvoliti da joj železnički sistem jednostavno ‘propadne’. Privatizovanim snabdevačima gasom, ili mrežama aviosaobraćajne kontrole, ne može se jednostavno dopustiti da stanu zbog lošeg poslovanja ili finansijske nesposobnosti. I naravno, njihova nova uprava i vlasnici to dobro znaju.“
Juna prošle godine, izbio je požar u soliteru „Grenfel“ u Zapadnom Londonu. U požaru je život izgubilo 72 stanara ove zgrade. Nakon istrage utvrđeno je da je glavni „krivac“ za brzo širenje požara koje je rezultiralo ogromnim brojem žrtava bila loša i zapaljiva fasada, dograđena 2015. Ali loš kvalitet radova koji je doveo do tragedije nije bio slučajan. Kako piše Gardijan, neoliberalna transformacija javnog sektora, prvo pod premijerkom Margaret Tačer, a zatim i pod „novim laburistima“ prenela je izgradnju socijalnih stanova (poput onih u kuli „Grenfel“) u ruke privatnih izvođača – odnosno javno-privatnih partnerstava. Pritom se regulacija koja je uključivala i bezbednosne standarde uporno smanjivala, kako bi se privatne firme „stimulisale“, odnosno kako bi im se povećao profit. Gardijan piše:
„Projekti renoviranja se danas bez izuzetka izvode kroz izuzetno komplikovana javno-privatna partnerstva, uz vrlo malo državnog finansiranja. Umesto toga, u zamenu za svoj rad privatni preduzimači dobijaju izuzetno profitabilne dugoročne ugovore i vredno zemljište na kojem će graditi stanove za privatnu prodaju. Lokalna samouprava se distancirala od izgradnje socijalnih stanova, državna uprava je smanjila svoje izdatke, a učešće moćnih privatnih interesa je poraslo. Usled svega toga, granice odgovornosti su postale zamagljene, a stanari socijalnih stanova su postali ‘nužno zlo’, koje privatni sektor toleriše samo zato što omogućavaju da se zbog njih izgradi profitabilno privatno tržište stanova.“1)
Džad nije doživeo da vidi požar u Grenfelu (umro je u avgustu 2010). Ali da jeste svakako ne bi bio iznenađen. Jedan od mnogih načina na koji javno-privatna partnerstva prebacuju rizik sa privatnog kapitala na građane je i štednja na elementarnoj bezbednosti. Životi stanara bili su cena „moralnog rizika“ o kojem je Džad pisao 7 godina ranije.
Da je danas živ, ne bi ga iznenadila ni činjenica da danas u Srbiji, a opet zahvaljujući javno-privatnim partnerstvima, pod okriljem ministarstva zdravlja privatne firme mogu neovlašćeno prikupljati privatne podatke građana, uz pravo da ove podatke koriste u komercijalne svrhe. Sve bi ga ovo još manje iznenadilo kada bi saznao ko sedi na čelu Vlade Srbije, a ko na čelu ministarstva finansija. U Srbiji je danas i sama Vlada – javno-privatno partnerstvo.
Danas, kada čitamo Džadovu knjigu u svetlu aktuelnih političkih događanja, bilo bi dobro da se podsetimo i ovog zaključka: „Ukidanjem javnih službi i njihovim svođenjem na mrežu iznajmljenih privatnih snabdevača otpočeli smo rasparčavanje društvenog tkiva. Što se tiče zajednice svedene na čestice pojedinaca: to najviše liči na Hobsov rat svih protiv svih, gde je za mnoge život opet usamljenička, bedna i prilično prljava rabota.“
Rastislav Dinić
Preuzeto sa Peščanika
