Sistematičnim predstavljanjem javnog sektora kao glomaznog i neefikasnog uspešno su skrivani podaci kako o potrebi za više zaposlenih u zdravstvu, sudstvu i prosveti tako i o tome da je njihov broj ispod evropskog proseka. Realne posledice programa racionalizacije neće biti nova radna mesta već dalje urušavanje javnog sektora, što će za veliki broj građana značiti težu dostopnost, slabiji kvalitet i veću cenu usluga.
Piše: Matija Jovanović
Krajem maja tekuće godine ministarka u Vladi Srbije Kori Udovički najavila je otpuštanje 9.000 ljudi iz javnog sektora, kao sastavni deo mera štednje koje se sprovode poslednjih godina. To je navodno, kako reče ministarka, „jedini način da ozdravimo Srbiju i otvorimo mesta u privredi“. Doduše, promaklo joj je da objasni kako su tačno otpuštanja ljudi iz javnog sektora i otvaranje radnih mesta uzročno-posledično povezani, naročito ako imamo u vidu da ova vlada (kao i prethodne) vodi politiku koja podrazumeva da radna mesta treba da otvaraju privatnici, a ne država. Sredinom jula je plan za otpuštanje dobio zeleno svetlo od Aleksandra Vučića. Takozvana racionalizacija, eufemizam za otpuštanja, obuhvatiće sektore državne uprave, zdravstva, školstva i sudstva, koji su se navodno pokazali kao rasipnički. Ovakvi potezi Vlade uslovljeni su sporazumom s MMF-om i moraju da se sprovedu do 2018. godine.
Da bismo mogli da ocenimo ovakve najavljene poteze Vlade, prvo moramo da vidimo kakvo je stanje u sektorima koji su označeni kao rasipnički.
Zdravstvo
Po oceni Evropskog parlamenta, zdravstveni sistem Srbije proglašen je jednim od najgorih u Evropi. Ocenjivalo se pet oblasti: poštovanje prava pacijenata i informisanost; vreme čekanja na operacije i preglede; ishodi po zdravlje pacijanata; prevencija i dostupnost usluga koje se pružaju; farmaceutska sredstva koja pacijenti dobijaju. Srbija je nosilac i neslavnog rekorda najvećeg broja zapuštenih slučajeva raka grlića materice u Evropi. Godišnje od različitih vrsta raka u Srbiji umre oko 5.500 ljudi. Na listama čekanja za preglede skenerom, magnetnom rezonancom i raznorazne operacije 2013. godine nalazilo se više od 65.000, a 2014. oko 73.000 ljudi. Najduže su liste čekanja za operaciju katarakte, što je rutinski zahvat.
Lekari su već skretali pažnju na loše uslove u kojima rade, preopterećenost i male plate. Paradoksalna situacija u Srbija je da postoji manjak lekara, ali da ih je mnogo na birou, dok su oni koji rade u struci preopterećeni.
Primera radi, manjak zaposlenih lekara i drugog medicinskog i nemedicinskog osoblja prijavljivani su u Zrenjaninskoj bolnici, Domu zdravlja Zemun, novosadskom Urgentnom centru kao i u kragujevačkom Kliničkom centru. Ukratko, pomenutim zdravstvenim ustanovama nedostaje desetine lekara, a u nekim slučajevima čak stotine medicinskih sestara. 1
Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, na 10.000 stanovnika u Srbiji radi 21 lekar, dok ih u Austriji radi 49, u Norveškoj 42, a u Makedoniji i Hrvatskoj 26 lekara. Zatim, ako uporedimo udeo zaposlenih u zdravstvu i socijalnoj zaštiti u ukupnoj populaciji, videćemo da taj udeo za Srbiju iznosi 2,24%, dok je evropski prosek 4,74%.
Upravo je takva situacija otvorila vrata korupciji, koja je zahvatila sve nivoe sistema zdravstva u Srbiji, od medicinskih sestara do ministarstva. Preopterećeni i nedovoljno plaćeni medicinski radnici, s jedne, a pacijenti s tankim zdravstvenim osiguranjem na beskrajnim listama čekanja s druge strane stvaraju situaciju u kojoj mito postaje životno pitanje za obe strane.
Prosveta
Sistem prosvete je u reformi još od 2002. godine, a reformama nikad kraja. Bilans konstantnih reformi jesu čitave generacije funkcionalno nepismenih, što se moglo videti u rezultatima PISA testova. 2
Statistika kaže da đaka ima sve manje, a zaposlenih sve više. Jedan od razloga za povećavanje broja prosvetnih radnika jeste uvođenje novih nastavnih predmeta u škole u periodu od 2002‒2008. godine. Reč je o predmetima kao što su Građansko vaspitanje, Veronauka, Ruke u testu (?!) i Čuvari prirode. Posledica demografskih promena i povećanja broja nastavnika jeste da veliki broj prosvetnih radnika nema pun fond časova.
Dakle, cilj otpuštanja u tom sektoru jeste da se „ukrupni norma“, tj. da ostane manje prosvetnih radnika, ali da imaju popunjen fond. Međutim, pošto se plate prosvetnih radnika obračunavaju po fondu časova, ovakve mere ne mogu doneti neke veće uštede. Naprotiv, uštede će biti minimalne. 3
No, postoji i druga statistika, mnogo važnija za donošenje suda o broju zaposlenih u prosveti.
Za početak, maksimalan dozvoljen broj učenika po odeljenju već je prevelik. Tako u Srbiji taj broj iznosi trideset učenika po odeljenju, dok je u Finskoj (čiji se obrazovni sistem smatra jednim od najboljih na svetu) maksimalan broj učenika dvadeset po odeljenju. Da situacija bude gora, u Srbiji se ni to pravilo ne poštuje pa tako postoje odeljenja sa čak 43 đaka. Ovo nam govori da su prosvetni radnici, iako je đaka sve manje, zapravo preopterećeni. Druga zanimljiva statistika kaže da 1,95% stanovnika Srbije radi u prosveti, dok je evropski prosek 3,46%. Drugim rečima, prosvetnih radnika zapravo nedostaje.
Sudstvo
Malo je onih koji su imali iskustva s pravosudnim sistemom u Srbiji i koji za njega imaju reči hvale. Pravda je spora, krajnji ishod sudskih procesa nepredvidiv, a kao jedan od najvećih problema navodi se i korupcija. Veliki je broj nerešenih predmeta ‒ na kraju 2014. ukupno ih je bilo skoro tri miliona, od toga milion predmeta čeka razrešenje više od pet godina, dok oko 240.000 predmeta čeka deset ili više godina.
Cilj reforme pravosuđa započete 2008. godine bio je približavanje domaćeg pravosuđa evropskom. Jedan od rezultata ove reforme jeste smanjivanje broja zaposlenih u dva navrata, iako je broj predmeta u tom periodu rastao. Ovu reformu je Evropska komisija obeležila kao klasičan primer izrugivanja pravdi. Sindikat pravosuđa Srbije skretao je pažnju na činjenicu da je promenom Zakona o krivičnom postupku nastala potreba za zapošljavanjem još 700 službenika, a ministarstvo je odobrilo samo pedeset šest. Ne treba zaboraviti da u sudovima volontira veliki broj pripravnika koji ne dobijaju nikakvu finansijsku nadoknadu za svoj rad. Volonteri i pripravnici provedu dve godine u sudu bez zasnivanja radnog odnosa, i u tom periodu obavljaju poslove u svim odeljenjima suda, dakle, od pisarnice preko pretresa i sednica do parnica.
Nekoliko prethodnih vlada, a svaka je pravila neku reformu pravosuđa, nije našlo za shodno da zaposli nove ljude i sudstvo reformiše prema potrebama građana Srbije. Ono što jesu našli za shodno jeste da određene segmente ovog trećeg oblika nezavisne vlasti privatizuju uvođenjem privatnih izvršitelja i notara. Posledica ove privatizacije po građane ogleda se u opštem rastu troškova koji se izdvajaju za pravosuđe, i još jednom je povećan broj ljudi kojima je onemogućen pristup pravdi.
Kako navodi Jelisaveta Vasiljević, članica Saveta za borbu protiv korupcije, situacija nikad nije bila gora i zaposleni u pravosuđu trpe ucene izvršne vlasti, a Visoki savet sudstva produžena je ruka vlasti. Deo problema leži i u Ustavu, koji je, prema rečima Konstantina Mitića iz Društva sudija Srbije, podbacio kad je u pitanju nezavisnost sudskih od drugih organa vlasti.
Početkom 2015. godine najavljena je nova reforma sudstva, kojom naš pravosudni sistem treba još više da se približi evropskom. Jedan od ciljeva ove reforme jeste formiranje pravnog okvira koji bi garantovao nezavisnost sudija i tužilaca. S druge strane, upitno je koliko će takva reforma imati smisla ako uzmemo u obzir da pomenuti pravni okvir treba da donesu upravo oni organi vlasti koji narušavaju nezavisnost sudstva. Drugi problem je što će ova reforma zahtevati da se smanji već nedovoljan broj sudija, zbog usklađivanja s evropskim prosekom, tako da pored ove runde otpuštanja u pravosuđu možemo očekivati još jednu.
Epilog
Iz ovog kratkog pregleda možemo da zaključimo da u sva tri pomenuta sektora postoji manjak zaposlenih. Rezultat otpuštanja, dakle, biće manje plaćeni i još opterećeniji zaposleni u pomenutim sektorima, zatim rast nezaposlenosti i rast nezadovoljstva građana funkcionisanjem ova tri sistema. Ova runda otpuštanja je i prilika da se aktuelna vlast obračuna s politički nepodobnim elementima (pre svega u pravosuđu).
Iako se kao mantra ponavlja da je udeo zaposlenih u javnom sektoru preveliki u odnosu na ukupan broj zaposlenih, previđa se ključna stvar ‒ da je ukupan broj zaposlenih mali. Umesto da se preispituju politike koje su dovele do toga da nezaposlenost bude velika, smanjuje se broj radnika. Primenjuje se poznata logika ‒ sektori i preduzeća proglašavaju se gubitašima i teretom koji mora da se odbaci. Najbolji primer možemo videti u sistemu zdravstva. Maltene istovremeno se najavljuje otpuštanje takozvanih viškova i izjednačavanje državnih i privatnih bolnica. Dok se javne finansije povlače iz sistema državnog zdravstva, preusmeravaju se u privatno zdravstvo pod izgovorom da je državno neefikasno. Naravno da će biti neefikasno kada mu se uskraćuju sredstva i kadar za normalan rad.
Rešenja koja se nameću spolja ne preispituju se. Situacija podseća na prepisivanje ‒ jedan loš učenik prepisuje od drugog lošeg učenika koji tvrdi da je naučio. Iako ministarka nije objasnila kako se otpuštanjima u javnom sektoru otvaraju mesta u privredi, objašnjenje se sada već sámo nameće: sprovođenje politika koje podrazumevaju da privatnici preuzimaju funkcije koje je dotad obavljala država znači da se radna mesta ne mogu otvarati a da se prethodno ne unište sektori koji su označeni kao rasipnički. Drugim rečima, država pravi rezove i uskraćuje finansije prosveti, zdravstvu i pravosuđu, a onda ih proglašava neefikasnima. Neoliberalizacija nameće kao rešenje privatizaciju. Time se uništava javni sektor čija je funkcija da radi za javno dobro, a jača privatni sektor, koji radi za profit male grupe ljudi. Time ne samo da se uništava javni sektor već se novac praktično poklanja privatnom kapitalu. Ono što se iz iskustva drugih država u tranziciji može predvideti jeste da privatnici neće otvoriti dovoljno radnih mesta da pokriju sva otpuštanja (a ono malo što otvore biće nedovoljno plaćeno), da će ukupni troškovi za građane porasti, čime će mnogima usluge prosvete, zdravstva i pravosuđa biti nedostupne, i da će kvalitet usluga koje privatnici budu pružali biti u konstantnom padu.
1.Primera radi, Zrenjaninskoj bolnici je 2013. nedostajalo 28 lekara i 60 sestara. I dok je nedeljna norma za lekara specijalistu trideset pacijenata, u Zrenjaninu na internom odeljenju lekar specijalista nedeljno pregleda više od pedeset pacijenata dok oftalmolozi premašuju normu i dva i po puta. Domu zdravlja Zemun je tokom 2014. nedostajalo 20 lekara i 20 medicinskih sestara. I dok se osoblje u pomenutoj ustanovi smanjuje iz godine u godinu, pa je tako 2000. bilo zaposleno 1250 ljudi, a do 2014. taj broj se smanjio na 911, broj pacijenata konstantno raste. Ništa bolja situacija nije ni u Novom Sadu. Tamošnjem Urgentnom centru nedostaju anesteziolozi, hirurzi, ortopedi, neurolozi, radiolozi i mnogi drugi koji spadaju što u medicinsko što u nemedicinsko osoblje. Kragujevačkom kliničkom centru nedostaje čak 500 medicinskih sestara. U bolnici u Majdanpeku je u međuvremenu zatvoreno dečje odeljenje.
2. Prema izveštaju Svetskog ekonomskog foruma iz 2014. godine, od ukupno 144 zemlje Srbija se po brizi za talente našla na 141. a po kvalitetu obrazovnog sistema na 106. mestu. Poslednji PISA test koji su srpski učenici radili doneo je poražavajuće rezultate. U konkurenciji od 57 zemalja, Srbija je zauzela 41. mesto.
3.Uštede će se ostvariti na doprinosima, jer se oni plaćaju u punom iznosu nezavisno od fonda časova koji nastavnik ima. Ali ono što će biti rezultat tih ušteda napraviće problem mnogo veći od onog koji pokušava da reši.
Mašina
