foto: peščanik
Nedavno sam u jednoj raspravi na Twitteru pisao o značaju čitanja i poznavanja klasika ekonomske misli (recimo, od Quesnaya do Pareta, koji su ovde arbitrarno izabrani kao polazna i završna tačka). Evo šta sam napisao:
„Želeo bih da pođem od definicije koju sam prihvatao u mladosti, u vreme kada sam izučavao marksističku ekonomiju. Ekonomija je važna zato što nam pomaže da ključne istorijske političke i ekonomske promene objasnimo koristeći ekonomske faktore. Drugim rečima, ekonomija je, ako smem tako da se izrazim, grana istorijskog materijalizma. Naša društva su oblikovana i menjaju se odlukama utemeljenim na ekonomskim faktorima“. Ako vam je takva definicija ekonomije bliska, onda morate čitati klasike.
Ako je vaša definicija ekonomije bliža ovome: „Neoklasični pogled na ekonomiju bio bi pragmatičniji. Sa ovog stanovišta ekonomija je važna – upotrebićemo ovde definiciju Alfreda Marshalla – zato što se bavi našim svakodnevnim životom sa ciljem da ga poboljša, da uveća zaradu, pruži nam više slobodnog vremena, iskoreni siromaštvo i omogući nam da uživamo u nekim drugim stvarima koje nas privlače, održavajući pritom zadovoljavajući životni standard“ – onda takođe morate čitati klasike, ali možda ne toliko temeljno kao u prvom slučaju.
Ako vaša definicija glasi: „Ekonomija je nauka o efikasnoj alokaciji ograničenih resursa između alternativnih ciljeva“ – dovoljno je da pročitate samo izbor iz klasičnih tekstova.
Ako je vaša definicija ekonomije ograničena na događaje u današnjem poslovnom i finansijskom svetu, nema potrebe da gubite vreme čitajući klasike.
Želim da objasnim šta sam hteo da kažem ovim definicijama. Prva definicija, evidentno marksistička već po načinu na koji je sročena, podrazumevana je definicija u radovima koji su istorijski i ideološki udaljeni onoliko koliko je Adam Smith daleko od Kennetha Pomeranza. To je viđenje koje nas uči da je zadatak ekonomije da osvetli ekonomske faktore koji generišu sistemske promene, kao što je prelazak sa jednog načina proizvodnje na drugi. Smith je uveo teoriju o stadijumima ekonomske istorije, o evoluciji od „sirovog stanja društva“ o kom pišu pastoralisti do komercijalnog društva njegovog doba. Slično razmišlja i Marx, naravno. To je stanovište koje prihvata svako ko je proučavao (na primer) Rimsko carstvo, njegovu ekonomiju i propadanje brojnih veza koje su Zapadno carstvo držale na okupu: ljudi kao što su Paul Bairoch i Fernand Braudel, na primer. U ovom slučaju nije presudna prethodna ideološka pozicija, već sam metodološki pristup.
Druga definicija (koju dugujemo Alfredu Marshallu) mnogo je pragmatičnija. To je ekonomija koja traga za načinima da unapredi ljudski život. Može biti blisko povezana sa prvom definicijom ukoliko verujemo, u skladu s njenim načelima, da društva uvek daju prednost efikasnijim načinima organizacije proizvodnje. U darvinovskoj borbi različitih načina organizacije na kraju pobeđuju oni najefikasniji, oni koji najviše doprinose uvećanju zarade. (Uz podrazumevanje da zaradu posmatramo u najširem smislu, a ne samo kao srednji dohodak koji nas može zavarati.) Druga definicija nas oslobađa obaveze da razmišljamo o višim istorijskim silama i dopušta da se koncentrišemo na to kako se stvari mogu učiniti boljim, sada i ovde.
Autor treće definicije je Lionel Robbins. To je definicija koja polje ekonomije znatno sužava. Ekonomija kod njega postaje disciplina slična operacionim istraživanjima. Takvu ekonomiju ne zanimaju smene istorijskih sistema, pa ni poboljšanje uslova života, već isključivo optimizacija. Zato se može primeniti u svakom sistemu. Ne iznenađuje to što su Tjalling Koopmans i Leonid Kantorovič, držeći se prioriteta optimizacije i radeći u dva veoma različita sistema, došli do veoma sličnih nalaza. Definicija koja se oslanja na efikasnu alokaciju ograničenih resursa može se iskoristiti za najoptimalnije raspoređivanje inputa i radnika u fabrici, bez obzira na to da li je fabrika u privatnom ili državnom vlasništvu, ili za povećanje produktivnosti logoraša u koncentracionom logoru ili robova na plantaži pamuka.
Četvrta definicija je više nego pragmatična. U pitanju je disciplina usmerena isključivo na uvećanje sopstvenog dohotka ili dohotka ljudi za koje radimo; sve što nije u službi tog cilja može se zanemariti, pa ovde granica između društvene nauke i profitabilnog upravljanja bogatstvom praktično nestaje. To je ekonomija „vukova sa Vol strita“.
Ako vam se čini da su gornje distinkcije previše apstraktne, evo aktuelnog primera koji će pokazati da su sasvim konkretne. Tekst o Kini možete započeti pitanjima o tome da li je Kina kapitalistička zemlja, da li su otvaranje i prihvatanje tržišnih mehanizama koje je počelo 1978. samo produženi socijalistički petogodišnji plan ili je u pitanju trajna promena, da li u ekonomskoj istoriji Kine možemo pronaći indicije o tome kako će se stvari dalje odvijati? Ako razmišljate na taj način, vaša prihvaćena definicija je ona pod brojem 1.
Možda se nećete gnjaviti odlukama koje su prethodile liberalizaciji Kine 1978. i odmah ćete se baciti na državne politike koje su donele opadanje stope siromaštva i rast dohotka ili će vam tema biti rast dispariteta između bogatih i siromašnih. U tom slučaju primenjujete definiciju broj 2.
Ili ćete pisati o tome koliko je kineski bankarski sistem u državnom vlasništvu efikasan u raspodeli kredita, usvajajući tako definiciju broj 3.
Ili ćete prognozirati kakvi su izgledi da Evergrande otplati dugovanja koja dospevaju sledeće nedelje. U tom slučaju ostajete u svetu iz definicije broj 4.
Uvek me je privlačila definicija broj 1. To je definicija koja ekonomiji daje težinu i značaj. Ona pokazuje zašto je ekonomija važna. Kada sam pre dve decenije počinjao da se bavim globalnom nejednakošću, nisam se ograničavao na empirijska istraživanja. Ona su uvek važan prvi korak, ali istraživač mora poći korak dalje (ako je to moguće). Nisam bio naročito uspešan u tom narednom koraku (i zbog toga u knjizi koju spremam kritikujem sopstveni rad). Uprkos tome, globalna nejednakost je za mene uvek bila tema više vezana za globalnu politiku, ekonomiju, pa i raspodelu moći, nego za same brojke.
Globalna distribucija dohotka: komponente unutar i između zemalja; (vertikalno) Tejlov koeficijent nejednakosti; Doba imperija i klasnih borbi (divergencija između zemalja i između klasa); Doba tri sveta i opadanja klasnih sukoba (divergencija na vrhuncu); Doba konvergencije i unutrašnjih dispariteta; (plavo) Između zemalja; (crveno) Unutar zemalja.
Rast globalne nejednakosti u 19. veku samo je odraz – ovde prikazan brojkama – najveće istorijske divergencije moći između dva dela sveta: između zapada i svih ostalih (vidi grafikon). Te brojke ne mogu se ispravno protumačiti ako ne uočavate kako rastuća nejednakost između zemalja „objašnjava“ ili „odražava“ (i jedno i drugo je verovatno ispravno) Opijumske ratove 40-ih godina 19. veka i ustanak u Indiji 1857. Rastuća nejednakost unutar zemalja bila je posledica klasne borbe: otuda revolucije 1848. i emancipacija kmetova 1861.
Održavanje globalne nejednakosti na visokom nivou polovinom 20. veka govori o novom trodelnom ustrojstvu sveta: prvi je svet bogatih kapitalističkih zemalja, drugi je svet socijalizma, a treći svet Azije, Afrike i Južne Amerike. Ne možete razumeti Frantza Fanona ili Samira Amina ako ne znate da su njihovo vreme obeležila tri sveta koji se praktično nisu preklapali. Ne možete shvatiti kako se dogodio Bandung ako niste upućeni u brojke prikazane na ovom grafikonu (ili ne raspolažete nekim sličnim saznanjima).
Konačno, opadanje globalne nejednakosti koje je upravo u toku rezultat je ekonomskog uspona mnogoljudnih azijskih zemalja. Ovaj trend je praktično odraz Industrijske revolucije u ogledalu: težište ekonomske aktivnosti pomerilo se ka novom regionu, dok delovi sveta koji zaostaju prolaze kroz deindustrijalizaciju. Dok Azija sustiže razvijeni svet, globalna nejednakost opada. Političke i ekonomske implikacije ovog trenda su očigledne: sukob Kine i SAD ispisan je ovde velikim crvenim slovima. Nema potrebe da uzroke sukoba tražite u govorima političara.
Ne znamo šta će budućnost doneti. Hoće li se veliko ujednačavanje nastaviti? Rast broja stanovnika i izostajanje konvergencije dohotka u Africi mogli bi ponovo uzrokovati rast globalne nejednakosti i dovesti do dalje marginalizacije ovog kontinenta. Ili će Afrika poći stopama Azije? Kina postaje (ili je već postala) previše bogata da bi nastavila da doprinosi daljem opadanju globalne nejednakosti. Dva nova hegemona (Kina i SAD) mogli bi se za dve generacije naći u nekoj novoj, sopstvenoj kategoriji.
Ekonomska i politička struktura današnjeg sveta veoma je različita od one iz 1921. ili 1971. Ta struktura reflektuje se u podacima o globalnoj nejednakosti; brojke su tu da nam pomognu da razumemo političke i društvene promene kroz koje prolazimo. Tako ja razumem zadatke istraživanja globalne nejednakosti koji proističu iz prihvatanja načela prve definicije.
Global inequality, 24.10.2021.
Preveo Đorđe Tomić
