Ekonomisti nikada nisu prezali od pretresanja velikih pitanja na koja istoričari, sociolozi i politikolozi često polažu ekskluzivna prava. Šta možemo reći o dugoročnim posledicama ropstva u savremenom američkom društvu? Zašto je nivo uzajamnog poverenja u nekim zajednicama viši nego u nekim drugim? Kako objasniti uspon desničarskog populizma u nekoliko poslednjih godina?
U bavljenju pitanjima koja nadilaze domen njihove discipline ekonomisti izlaze van okvira uobičajenih preokupacija dinamikom ponude i tražnje. Takvo prelaženje granica između disciplina ne nailazi uvek na odobravanje. Predstavnici drugih disciplina (često sasvim ispravno) primećuju da ekonomisti ne ulažu dovoljno napora da se obaveste o postojećim dostignućima u relevantnim oblastima. Žale se (takođe s pravom) na njihovu negostoljubivu akademsku kulturu. Zbog čestih prekidanja, upadanja u reč i agresivnog propitivanja skupovi ekonomista često više liče na zasedanje suda inkvizicije nego na forum kolega koji razmenjuju rezultate i razmatraju nove ideje.
Ipak, verovatno najvažniji izvor tenzija jeste metod koji ekonomisti koriste. Da bi pokazali da je ishod koji ispituju „uzrokovan“ određenim faktorom, ekonomisti se oslanjaju na statističke alatke. Često pogrešno shvaćen, njihov metod je izvor beskrajnih i beskorisnih sukoba između ekonomista i predstavnika drugih disciplina.
Razumevanje prednosti (i ograničenja) njihovih metoda moglo bi osvetliti koristi od uvida koje ekonomisti unose u analizu neekonomskih pitanja. Takođe, takvo razumevanje bi konačno pokazalo da njihov pristup može dopuniti, ali ne i zameniti kvalitativne metode drugih disciplina.
Ovde je najbolje poći od same ideje kauzalnosti. Znanje o uzročno-posledičnim odnosima stičemo na dva načina. Polazimo od uzroka i pokušavamo da utvrdimo njihove posledice ili polazimo od posledica i pokušavamo da utvrdimo njihove uzroke. Andrew Gelman, statističar sa Univerziteta Kolumbija, prvi metod naziva „kauzalnim zaključivanjem unapred“ (kretanje od uzroka ka mogućim posledicama), a drugi „kauzalnim zaključivanjem unazad“ (kretanje od posledica ka uzrocima).
Ekonomisti su opsednuti prvim od ova dva pomenuta pristupa – kauzalnim zaključivanjem unapred. Najcenjenija empirijska istraživanja su ona koja pokazuju da egzogene varijacije uzroka X proizvode predvidljiv i statistički značajan efekat na ishod Y.
U prirodnim naukama kauzalnost se utvrđuje izvođenjem laboratorijskih eksperimenata kojima se izoluju efekti određenih varijacija u fizičkom okruženju na ishod koji je predmet ispitivanja. Ekonomisti ponekad imitiraju ovaj metod randomizovanim socijalnim eksperimentima. Na primer, nasumično se biraju domaćinstva koja će dobiti novčanu pomoć – dok je neka druga domaćinstva neće dobiti – da bi se tako ispitali efekti uvećanog dohotka.
Ali istorija i društveni procesi nisu laboratorija u kojoj se efekti svake promene u okruženju mogu precizno utvrditi i izmeriti. Zato ekonomisti pribegavaju maštovitim statističkim tehnikama.
Na primer, na osnovu dokumentovane statističke povezanosti egzogenih faktora kao što je količina padavina i mogućnosti izbijanja građanskih sukoba zaključuju da promena u nivou dohotka (usled fluktuacija u poljoprivrednoj proizvodnji) izaziva građanske ratove. Obratite pažnju na ključni element ovog rešenja: pošto građanski ratovi ne mogu uticati na vremenske uslove, odnos između njih mora biti jednosmerno kauzalan u suprotnom smeru.
Dobro sprovedena istraživanja takve vrste pružaju korisne uvide – u meri u kojoj su tvrdnje o uzročno-posledičnim odnosima uopšte prihvatljive u društvenim naukama. Ali istoričari i politikolozi nisu impresionirani.
Razlog je to što ekonomski model ne može ponuditi odgovor na pitanje „šta izaziva građanske sukobe“ (što bi bilo kauzalno zaključivanje unazad). Ekonomski model pruža uvid u samo jedan od uzroka (fluktuacija dohotka), koji ne mora biti presudno važan. Što je još gore, pošto su obučeni samo za kauzalno zaključivanje unapred, ekonomisti su skloni da parcijalne rezultate svojih istraživanja prikazuju kao obuhvatne i konačne, što dodatno razdražuje predstavnike drugih disciplina.
Ekonomisti koriste i druge trikove koji stvaraju probleme. U pokušaju da statistički „identifikuju“ kauzalnost često pribegavaju tehnikama koje na kraju daju odgovor na znatno suženo ili čak drugačije formulisano pitanje u odnosu na pitanje kojim je istraživanje izvorno motivisano.
Rezultati randomizovanih socijalnih eksperimenata u određenim regionima, na primer u Indiji ili Keniji, ne moraju važiti za druge regione i zemlje. Istraživanje varijacija u prostoru ne daje ispravne odgovore na pitanja koja traže ispitivanje promena kroz vreme: na primer, šta će se dogoditi ako godina bude neplodna. Takođe, egzogeni šok upotrebljen u istraživanju ne mora biti reprezentativan: na primer, pad dohotka izazvan nekim drugim razlozima drugačije će uticati na sukobe u odnosu na šok izazvan sušom.
Zato istraživanja ekonomista ne mogu zameniti obuhvatne sintetičke radove koji uzimaju u obzir veći broj uzroka, vagaju njihove verovatne efekte i razmatraju prostorne i vremenske varijacije uzročno-posledičnih mehanizama. Takav pristup je svojstven istoričarima i predstavnicima nekvantitativnih društvenih nauka.
U takvoj vrsti istraživanja vrednosni sudovi imaju važnu ulogu, što ostavlja prostor za sporenja o validnosti zaključaka. Nijedna takva sinteza ne može ponuditi kompletnu listu mogućih uzroka, čak i ako bi se njihov relativni značaj mogao ispravno proceniti.
Ali takvi radovi su suštinski važni. Ekonomisti ne bi znali koja pitanja treba postavljati da nije istoričara, etnografa i predstavnika drugih društvenih nauka koji im pružaju bogate narative o različitim fenomenima i hipoteze o njihovim mogućim uzrocima, ne tvrdeći da su kauzalni odnosi koje predlažu nepobitno utvrđeni.
Ekonomisti se mogu ponositi snagom svojih statističkih i analitičkih metoda. Ali ne smeju izgubiti iz vida njihova ograničenja. U krajnjoj instanci, i jedan i drugi pristup doprinose našem razumevanju društva. Ekonomisti i istraživači u društvenim naukama moraju prihvatiti raznolikost svojih pristupa, a ne odbacivati i ocrnjivati doprinose susednih disciplina.
Project Syndicate, 09.03.2021.
Preveo Đorđe Tomić
