Zemlja zaudara na ljude

Foto: IMDb/ Dokumentarni film „La panthère des neiges – The Velvet Queen“ (2021)

Tog će mirisa jednog dana nestati, kao i antilopa, medveda i lisica, pa i samog leoparda. I Sunce će se jednom ugasiti, pa običan gledalac ne može da pobegne od pitanja – čemu onda sve to? Odgovor je jednostavan: zbog onoga što može da se pronađe u očima fotografa Vincenta Muniera.

Piše: Milan Živanović

Najveći broj građana valjda veruje da se svet završava s njima. Skoro je sasvim sigurno da će buduće generacije misliti kako se ptice rađaju u plastičnoj ambalaži, ili kako su istrebljene vrste deo bujne mašte nekog sakupljača bajki. Jasno je da je nauka tu da im ispriča prave priče, mada postoji opasnost da će enciklopedije zameniti društvene mreže i teorije zavere, ako već nisu.

Kada razmišljamo o bekstvu, obično mislimo na prirodu. Sakrili bismo se u šume, ali smo ih posekli. Volimo oaze, ali smo ih pretvorili u pustinje. Smiruju nas životinje, ali u kavezima. Prija nam čist vazduh, ali su oblasti bez zagađenja sve dalje i dalje. Srećom, ima još onih koji reč „priroda“ pravilno izgovaraju.

Fotograf Vincent Munier, pisac Sylvain Tesson, te rediteljka Marie Amiguet, temelj su dokumentarnog filma o snežnom leopardu. Retki su oni koji se usude da krenu daleko, u onu prirodu o kojoj svi maštamo. Najpre zbog toga što tamo nema udobnosti na koje smo navikli – sve ljudske fantazije o prirodnom završavaju se modernom kolibom i prozorom koji gleda na neku šumu. Dakle, mi smo s jedne strane, životinje, biljke, zemlja, voda i vazduh s druge.

Foto: IMDb

Dokumentarni film La panthère des neiges, ili Sneži leopard u slobodnom prevodu na srpski jezik, počinje izvan kolibe. Istina, već se u prvoj sceni vidi kuća – trošna, ali su pogledi uprti u drugom smeru – ka dolini reke Mekong, te tibetanskoj visoravni koja ne poznaje ljudske zakone. „Otišli su preko onog prelaza“, kaže jedan posmatrač drugom, „Isto je bilo i prošle godine. Na vrhu je bio čopor od osma vukova. Otišao je da ih fotografiše. U sumrak. Vukovi su ga pratili. Mislio sam da će ga zgrabiti, ali se posle jedne noći s njima vratio“.

Uskoro nam je jasno da meštani razgovaraju o fotografu Vincentu Munieru, a u tih nekoliko rečenica nam crtaju skicu celog čoveka. On prirodu poštuje, pa mu i vukovi vraćaju istom merom. Jasno mu je da je na njihovoj teritoriji, te ih ne juri i ne uznemirava, a kako bi napravio što bolji snimak.

Već u sledećoj sceni vidimo krdo divljih jakova, izdaleka. Krupna, crna tela se komešaju, a opasnost im preti od nekoliko belih i smeđih tačaka koje jurišaju k njima. Vukovi. Iako izgleda surovo, lov u prirodi ima smisla – jedini cilj mu je da napuni gladne stomake i osigura da čopor poživi do sledećeg napada.

Fotograf Munier takvu prirodu razume, pa u mrtvom teletu ne vidi leš, već energiju koja se vraća onamo odakle je potekla. Pisac Tesson ga u tome prati, pa slike pretače u reči – vrlo uspešno. Dok snažne čeljusti proždiru telo koje je od dela stada brzo postalo hrana, visoravan miruje. Ipak, nije to ravnodušnost, to je život.

„Upoznao sam ga jednog Uskrsa“, priča Tesson, „Posle prikazivanja njegovog filma o etiopskom vuku. Naše prijateljstvo je poteklo iz mog divljenja prema umetniku. Pričao mi je o životu fotografa divlje prirode i objasnio mi tehniku „čeka“. To je osetljiva i prefinjena umetnost, koja uključuje kamuflažu radi čekanja životinje, za koju uopšte niste sigurni da će se pojaviti“.

Foto: IMDb/ Vincent Munier (levo) i Sylvain Tesson

Pisac o fotografu pripoveda s divljenjem. Dok maskiran čeka životinju za koju se do skoro verovalo da više ne postoji, Munier blista. To je sreća!, spreman je gledalac da krikne, jer u umetnikovim očima prepoznaje čistu radost, koju s nama nesebično deli. „Pozvao me je da krenem s njim na Tibet“, nastavlja Tesson, „U potragu za stvorenjem za koje sam mislio da je nestalo – snežnim leopardom. Za mene san, za njega ljubavni sastanak“.

Potraga počinje odmah, a autori ne zaobilaze ni ostatak življa. Tibetanske antilope, medvedi, Palasova mačka koja izgleda kao igračka, te lisica čija glava podseća na demonskog potomka evropske rođake. Slike se smenjuju, pejzaži se utrkuju u lepoti, a umetnici se kreću isto kao i bića koja posmatraju – sakriveni, mirni, tihi, puni najdubljeg poštovanja za život u koji su ušli.

Prirodnjački dokumentarci često služe kao vodiči kroz svetove koji su daleko, a reditelj i narator gledaoce usmeravaju ka onome što bi trebalo da vide. Marie Amiguet uspeva da ode dalje od toga, najpre zbog toga što joj je jasno kada bi trebalo da hoda unazad. Životinje su na prvom mestu, pa zahvaljujući tome ostaju dostojanstvene do samog kraja, što u svetu na koji je čovek izvršio invaziju nije uvek lako.

Kad konačno pronađu leoparda, Munier i Tesson bez razmišljanja ulaze u pećinu. Razgovaraju o životu u tim šiljama, o strahu koji je oterala vatra, o „snovima koji su postali umetnost, o vukovima koji su postali psi i o ljudskoj smelosti da pređe granicu“. U pozadini je nebo pokriveno zvezdama, a pogled narušavaju rogovi muflona koji je jednom leopardu utolio glad.

„Zatim smo se uvukli u vreće za spavanje“, nastavlja Tesson, „Ako bi leopard došao tokom noći, osetio bi naš miris uprkos hladnoći. Morali smo da prihvatimo depresivnu ideju da Zemlja zaudara na ljude“.

Tog će mirisa jednog dana nestati, kao i antilopa, medveda i lisica, pa i samog leoparda. I Sunce će se jednom ugasiti, pa običan gledalac ne može da pobegne od pitanja – čemu onda sve to? Odgovor je jednostavan: zbog onoga što može da se pronađe u očima fotografa Vincenta Muniera.

Izvor: XXZ Magazin