The X-Files: Trideset godina je prošlo kao tren

Foto: Screenshot

Kad je Mulder sreo Scully

Šuma je čini mi se (pored mračnih garaža i svemirskih brodova) bila omiljeno mesto Foxa Muldera i Dane Scully. Kad se jurcalo za vanzemaljcima ili običnim, zemaljskim čudovištima, drveća je bilo na sve strane. Ne pamtim kada sam prvi put pogledao pilot epizodu serije The X-Files, ali dobro znam prvu scenu: gledam u guste krošnje – lišće je visoko gore, a kadar me podseća da smo tek sitnica u moru nerešenih misterija.

Kroz šumu trči devojka u beloj spavaćici, prestravljena. Ne obazire se na prepreke, preskače oborena debla kao duh svih prošlih i budućih strahova. Onda se skotrlja niz brdo. Podstaknuto lošim specijalnim efektima, granje besni kao usred oluje. Potom jaka svetlost. Ugruvana devojka leži, oko nje se kovitla lišće. U svetlu se pojavljuje obris koji po svemu liči na konturu najobičnijeg ljudskog muškarca. Prilazi joj, svetlost postaje još jača. Onda se gube u belini. Osoba u spavaćici susret nije preživela. Mrtva je, leži stomakom okrenuta ka zemlji. Oko nje nema nikakvih tragova, osim dva sitna ožiljka na koži. Onda se otvara misterija u misteriji: inspektor kaže da je to već četvrto ubistvo.

Foto: Screenshot

Zločin se dogodio otprilike malo pre nego što će Scully prvi put sresti Moldera. Sišla je u FBI podrum i pokucala na vrata. „Žao mi je, nema nikoga osim FBI najnepoželjnijih“, odgovorio joj je glas s druge strane. U pretrpanoj kancelariji zatiče agenta koji proučava gomilu foto-negativa. Već u sledećoj sceni vidimo poster koji danas svi znaju: sliku letećeg tanjira, s natpisom ’Želim da verujem’ (I Want to Believe)

„Agente Molder“, reći će Scully već u sledećem trenutku,  „Ja sam Dana Scully. Odredili su me da radim s vama“. Reći će mu i da je čula mnogo o njemu, on njoj da misli da je došla da ga špijunira. Onda će joj pokazati fotografije mrtve devojke u spavaćici. Prvi zajednički slučaj.

Ne sećam se kada sam prvi put pogledao pilot epizodu (verovatno 1996, kad je stigla na lokalnu kruševačku televiziju), a emitovana je 10. septembra 1993. godine. Prva epizoda možda nije najsrećniji uvod u kultnu seriju – stručnjaci kažu da je to zbog toga što se Duchovny i Anderson u to vreme još uvek nisu povezali s Molderom i Scully. Moguće, ali je posle nje usledila i druga, pa moja omiljena –treća.

Foto: Screenshot

Kad god sam se vraćao seriji, uvek sam počinjao od epizode Squeeze (premijerno prikazana 24. septembra 1993). Čudovište koje liči na čoveka (doduše neprijatnog) i za ručak jede svežu ljudsku jetru (’džigericu si mi pojeo’ dobija potpuno novo značenje) je već dovoljno materijala za noćnu moru. Kad postane jasno da se monstrum budu na svakih trideset godina i da može da se provuče i kroz najmanji otvor, gledalac počinje da oseća onaj pravi strah. Najstrašnije su one stvari od kojih ne može da nas sačuva nijedno sklonište. „Svi oni ljudi koji stavljaju rešetke na prozore i troše silne pare na sigurnosne sisteme da bi se osećali sigurno… gledam u ovog monstruma i jasno mi je da ništa od toga nije dovoljno“.

Žute oči koje svetle u mraku su oči predatora. Zatvorili smo se u gradove, ubeđeni da smo bezbedni. Kad ne maltretiramo jedni druge, pođe nam za rukom da se opustimo. Mrak smo rasterali sijalicama, vanzemaljce teleskopima. U mračne podrume podsvesti jedva da silazimo. The X-Files nas podseća na tu tminu – već smo u prvoj, pilot, epizodi, ostali bez svetla. Još tada su nam obećali da nas vode u neistražene prostore prepune senki, u prostore u kojima se osećamo kao ljudi pre vatre: čeljusti koje grabe iz mraka su nevidljive, pa se obične zveri lako pretvaraju u mitove i legende.

U Google pretraživaču je danas najpopularnije pitanje „Valja li The X-Files?“ Kao odgovor se nudi lista sezona – od najbolje ka najgoroj. Na poslednjem mestu je deseta, a na prvom treća (najbolja epizoda je „Clyde Bruckman’s Final Repose”). Prva sezona, a s njom i pilot epizoda, zauzima drugo mesto.

Onima koji su navikli na moderne specijalne efekte serije iz devedesetih godina prošlog veka mogu da budu dosadne, ali bez The X-Files ne bi bilo ni drugih serija, recimo Buffy the Vampire Slayer ili Lost. Postigla je veliki uspeh, pa o njoj pričamo i danas. Mnogi se slažu da je tome najviše doprinela hemija između Anderson i Duchovnya.

Piše: Milan Živanović / XXZ Magazin