The Quiet Girl (2022) - Srceparajući podsetnik da i najmanje priče mogu ostaviti veliki emocionalni uticaj
The Quiet Girl ili u originalu An Cailín Ciúin je irska coming-of-age drama koju potpisuje Kolm Berijed, a reč je o ekranizaciji popularne priče Kler Kigen prvi put objavljene u Njujorkeru. Ovaj film bi sigurno prošao ispod mog radara da nije bio nominovan za Oskara u kategoriji stranih filmova, što bi bila prava šteta jer je reč o zaista odličnom projektu.
Radnja filma je smeštena u ruralnu Irsku 1981. godine i prati Kait, tihu i povučenu devojčicu iz velike, disfunkcionalne i siromašne porodice. Dok otac kockar zanemaruje porodicu i obaveze na farmi, trudna majka je previše opterećena brigama i obavezama. Zaplet nastaje kada majčina dalja rođaka Ejblin predloži da Kait provede leto na farmi sa njom i njenim mužem i Kaitin otac oberučke prihvata tu ponudu. Okružena nežnošću i brigom, zanemarena Kait počinje da cveta i da otkriva novi način života. Međutim, u kući u kojoj ne treba da bude tajni ona otkriva jednu…
Više učimo primerom nego rečima, a deca upijaju te radnje i njihovo značenje kao sunđer. To je jedna od glavnih tema ove delikatne i prilično specifične drame koja deluje kao da poseduje čitave svetove uvida, značenja i emocija u granicama svog narativa. Ovo je divan, srceparajući film o usamljenosti i o tome kako jednostavni činovi povezivanja polako, ali sigurno probijaju kroz ljušturu nastalu od očaja, boli i tuge. Takođe, reč je i o filmu koji tišinom govori mnogo više nego rečima.
Na prvi pogled deluje da autor priča toliko jednostavnu priču da ona nema ni pravi zaplet, niti neki preokret ili narativni vrhunac. Međutim, događaji i radnje u samoj priči potvrđuju da jednostavne stvari često govore više nego što bi bilo koji veliki postupak ili značajan govor ikada mogli. Iako mu je ovo debitantski dugometražni film, autor pokazuje da poseduje potpuno razumevanje i potpunu kontrolu nad tom idejom, kao i istančan osećaj za pripovedanje koji je obuhvaćen u gotovo svakom kadru.
Ta jednostavna priča prati introvertnu devojčicu koja je, u suštini, zaboravljena od strane sopstvene porodice. Roditelji imaju svoje probleme i obaveze i eventualno se interesuju samo da li je živa, starije sestre i deca iz škole je smatraju čudakom, a mlađi brat je tek prohodao. To ostavlja devojčicu da se sama brine za sebe na više načina nego što bi bilo koje dete verovatno trebalo. Od uvodnog kadra kada Kait nepomično leži u visokoj travi dok je glasovi iz daljine dozivaju, mi dobijamo suštinu njenog života kod kuće – saznajemo da ima naviku da nestane ili da se krije na duže vremenske periode, da retko kada govori i da joj je život prilično usamljen.
Promena nastaje kada praktično bez najave preko leta bude poslata kod majčinih rođaka na farmu. Razlog tome je što njena majka treba svakog momenta da se porodi, dok njen otac komentariše da imati decu nije problem, ali njihovo hranjenje jeste. Otac govori da će devojčica pojesti i rođake i celu kuću pre kraja leta, kao da želi da ona zna kakav mu je teret.
Od dolaska kod rođaka film najavljuje potpuni preokret sa istom suptilnom preciznošću kojom je detaljno opisao i učinio da osetimo koliko se Kait oseća usamljeno, neželjeno i odbačeno. To su male stvari kao što su šuškanje u krevet i traženje odeće za nju jer je njen otac otišao kući zajedno sa njenim koferom. Ovaj novi način života postepeno formira udobne obrasce i sigurnu rutinu koja je predstavljena kohezivnim kombinovanjem scena koje uključuju odlazak do bunara, pripremanje hrane u kuhinji i češljanje devojčicine kose.
Ta konzistentnost dalje prikazuje i održava vezu koja se stvara između Kait i Ejblin. Držanje za ruke dok hodaju prema bunaru, ritmično seckanje luka i pažljivo brojanje poteza četkom – tako učimo da volimo i znamo da smo voljeni. To je u isto vreme i jednostavno i duboko. Veza između njih dve je manje-više trenutna, pa se veći deo priče fokusira na složeniju vezu između Kait i Šona, koji u početku okleva da čak i razgovara sa devojčicom.
Njih dvoje postepeno razvijaju neku svoju vrstu komunikacije i postoji prava složenost u Šonovoj prvobitno sumnjivoj, ali sve zahvalnijoj reakciji na prisustvo Kait u svom domu. Dok Ejblin odiše toplinom i privrženošću u svakom trenutku, Šon tiho predstavlja čoveka koji se miri sa starim bolom i novom mogućnošću sreće. Na primer, način na koji nagne glavu unazad u jednom kadru nakon što Kait položi svoju glavu na njegovo rame dok zajedno gledaju televiziju dovoljni govori o prihvatanju i prošlosti i sadašnjosti.
Ispod svega ovoga se krije tajna, uprkos Ejblinom insistiranju da tajne izazivaju sramotu i da ih u njihovoj kući nema. Kada se ona konačno otkrije shvatamo koliko ti novi odnosi znače svakoj uključenoj strani. U međuvremenu, naše uvažavanje toga koliko je empatije autor proširio na sva tri lika, kroz rutine, promene u stavovima i ponašanju, kroz male činove ljubaznosti, saosećanja i ljubavi, postaje neodoljivo. Na kraju film postaje izuzetno emocionalno iskustvo radosti, razaranja i neizvesnosti šta će se dogoditi sa jednom od retkih izvesnosti u životima ovih ljudi – da se vole.
The Quiet Girl je fantastičan irski film, srceparajući podsetnik da i najmanje priče mogu ostaviti veliki emocionalni uticaj – jednostavno, ali i efikasno predstavljanje transformativne moći ljudske dobrote i onoga što znači biti voljen.
konačna ocena: 10/10
Piše: Siniša Stajić/ Filmske recenzije
