THE DISASTER ARTIST (2017) – Kult propasti

„The Disaster artist“ je jedan simpatičan spoj biografske priče, crne komedije i lagane drame o ljudskim odnosima, ekscentričnosti i pokušaju da se dosegne Američki san.  

„The Disaster artist“ je „Ed Vud“ novog milenijuma, film o takozvanom najgorem filmu svih vremena, zloglasnom „The Room“-u koji je stekao kultni status među žestokom konkurencijom loših filmova i koji su kritičari opisali kao film „snimljen od strane vanzemaljca kome su opisali šta je film i čime se bavi, ali koji nijedan film zapravo nije odgledao“.

Kao festival loše glume, nakaradnog scenarija, nemotivisanih scena i likova, neukog kadridanja i čega sve ne, „The Room“ je u međuvremenu postao nešto kao mini kult, film toliko loš da je zapravo zabavan i simpatičan u svojoj naivnoj pretencioznosti da se predstavi kao nešto ozbiljno, a zapravo je laički i amaterski na svakom nivou, postao je simbol kako nešto nenamerno loše može zapravo da se uzdigne do statusa vanvremenskog.

Džejms Franko kao reditelj i glavni glumac uzima na sebe ulogu „mastermajnda“ iza ovog projekta – misteriznog i ospkurnog Tomija Visoa, koji je i sam u međuvremenu postao nešto kao pop-kulturna ikona, Orson Vels loših filmova, ili, u njegovom slučaju, svega jednog lošeg filma. Njegov brat Dejv Franko pojavljuje se u ulozi mladog i nesnađenog, ali entuzijastičnog glumca u pokušaju Grega koji se udružuje sa Tomijem prvo u pokušaju da se probiju u Holivudu, a kasnije u snimanju najčuvenijeg od svih loših filmova.

„The Disaster artist“ je jedan duhovit i na momete pomalo elegičan i uzmirujuć pogled na proces nastanka ovog filmskog nedela, film koji će zadovoljiti sve poklonike „The Room-a“, ali i one „kežual“ filmoljupce koji su odgledali samo par klipova na Jutjubu. Uznemirujć ponajviše zbog vernog Frankovog portretisanja enigmatične figure kakva je Tomi Viso, za koga se teško može reći da je tragikomičan (jer očigledno pliva u lovi), ali jeste neka vrsta simbola svakog netalentovanog, a iskompleksiranog individualca koji traži uspeh tamo gde ga nema i gde ga ne zaslužuje (podsećajući tako na lajt verziju Dupona iz „Fokskečera“).

Franko pruža jednu od svojih najboljih uloga od početka karijere potpuno zauzimajući Tomijev izgled, manire i glas i portretišući ga kao jednog pomalo naivnog, pomalo prepotentnog, ali nadasve autentičnog lika koji u svojoj bizarnosti pokušava da skrene pažnju na sebe, ali je duboko u sebi dobričina sa kompleksima i manama koje ima i većina ljudi. Njegov porter nije rugalački ni omalovažavajuć, već pun simpatija i kao neka vrsta omaža ovom sumanutom liku koga zbog svog filmskog neznanja sada zna ceo svet. Međutim, gde se mogu povući neke razlike između Visoa i Eda Vuda?

Dok je Ed Vud bio entuzijastični radoholik i iskreni zaljubljenih u šlok filmove kome je manjak sredstava, vremena i infrastirture vezivao ruke u pokušajima da snimi nešto smisleno, dotle ostaje misterija zašto bi se Viso, kao čovek koji očigledno niti gleda niti razume film, bavio tim poslom, osim da impresionira svog najboljeg prijatelja i pomogne njemu u karijeri. Da li je to dovoljna motivacija da se spiska 6 miliona dolara svoje love na „The Room“? Takođe, film pored biografskog i pop-kulturnog elementa ima i jednu crtu satirizacije celog Holivuda i njegove površnosti, a radnici koji su radili na „The room“-u pomalo simbolišu eksploatatorsku filmsku gerilu koja je bila spremna da iscedi od Tomija poslednji peni, a da mu nijednom eksplicitno nije rekla ili nagovestila da su bukvalno sve rediteljsko-scenarističke odluke u ovom filmu dozlaboga pogrešne.

„The Disaster artist“ je jedan simpatičan spoj biografske priče, crne komedije i lagane drame o ljudskim odnosima, ekscentričnosti i pokušaju da se dosegne Američki san. Može da se gleda kao deo holivdske trivije i kao posveta jednom od najozloglašenijih filmskih pokušaja u istoriji filma.

Piše: Slobodan Novokmet/Helly Cherry