Portret : Aki Kaurismaki

Solidarnost je reč koja nam već dugo nedostaje. Solidarnost je možda način za rešenje ili bar ublažavanje problema. Ona već dugo nedostaje ljudskim bićima. Nedostaje Evropi...

Autor: Impuls

Aki Kaurismaki (4. april 1957., Orimatili, Finska) je finski filmski režiser i scenarista. Njegove filmove odlikuje specifičan vizuelni stil, koji podseća na francuske filmove 60-ih i 70-ih godina 20. veka. Radnja je uglavnom jednostavna i dešava se u Helsinkiju. Humor je specifičan, prepun džarmušovske ironije...

Uvek sam voleo bajke, ali u stvarnom životu bih voleo da vidim kako vuk, umesto Crvenkape, proguta ljude sa Volstrita. Volim ljude, ali volim i pse, jer oni ne govore i ne pričaju, poput ljudske rase, gluposti. Zato u mojim filmovima ima pasa...

... Završio je studije medija na Univerzitetu Tampere. Nazivaju ga autorskim režiserom jer u filmovima pokazuje lični pogled na temu filma i umetnosti uopšte. Gluma u njegovim filmovima je redukovana, dijalozi su kratki, jednostavni, ali izrečeni na besprekornom finskom književnom jeziku... Kaurismaki kao filmski autor posebno akcentuje svoj britki, crni humor koji simbolizuje apsurdnost gubitničke pozicije njegovih marginalizovanih i poniženih junaka. Akijevi junaci imaju samo jedan izraz lica: i kada rade, i kada piju i kada se druže... imaju samo jedno lice i sa tim licem idu kroz ceo svoj život. Oni su usamljeni, poniženi i ćutljivi pripadnici obespravljene radničke klase u stalnoj potrazi za poslom i ljubavlju...

Tišina je prostor bez buke, i meni i mojim filmovima je neophodna ... Mnogo sam naučio o filmovima od Žan Pjer Melvila, od Marsela Karnea, Žaka Tatija, Renea Klera. Naravno, i Čaplina, Bunjuela, Hičkoka... Kada malo bolje razmislim, ja u svet filma nisam doneo ništa svoje. Krao sam, ali nisam to mnogo mogao činiti bez skakanja od polurealističkih bajki do ozbiljnih melodrama.

Uvod u proletersku trilogiju

U početku filmske karijere kreće kao ko-reditelj zajedno sa bratom Mikom Kaurismakijem. Debituje sa filmom Zločin i kazna (1983.) po romanu F.M.Dostojevskog. Film Senke u raju (1986.) obrađuje tematiku radničke klase specifičnim stilom baziranim na socijalnom realizmu – minimalistički i humoristički. Film predstavlja ljubavnu priču čiji su protagonisti skupljač smeća i blagajnica. Senke u raju označavaju uvod u tzv. proletersku ili gubitničku trilogiju...

Kaurismaki priča toplu ljudsku priču sa dna društvene lestvice, obojenu specifičnim humorom, atmosferičnom, redukovanom glumom, bluz energijom i melanholijom trpljenja (ogrnutim numerama John Lee Hookera i Elmora Jamesa koje bude nadu i vraćaju veru svima onima koje uglavnom ne primećujemo u žurbi i sebičnosti) i atmosferom hladnog, dalekog Helsinkija kojeg sunce života retko kad ugreje...

Tamo gde interesi i sebičnost (u hladnom svetu jurnjave za profitom i prestižom) zamenjuju toplinu ljubavi i saosećajnosti među ljudima, rađaju se drame, tragedije tzv. gubitnika sistema koji se nemilosrdno uzdiže iznad svih pravih vrednosti čoveka, pre svega iznad iskrenih emocija i ljubavi koja se pretvara u hladni interes, proračunati odnos u čijem haosu svi na kraju stradaju – nesrećni, usamljeni, zaboravljeni...
Kaurismaki staje na stranu tzv. običnog, malog čoveka, pronalazeći u opštem haosu sveta treptaj božanske iskre svetlosti i topline, one male radosti i vrednosti koje nas sprečavaju da se ne survamo nepovratno u ponor ništavila... Kaurismaki priča toplu ljudsku priču, nabijenu snažnim emocijama, priču o ljubavi, istrajnosti i praštanju...

Dobri stari rokenrol i duh bluza,čudesni retro enterijer,stilski minimalizam i ironični džarmušovski humor, mistična melanholija hladnog Severa i duboko humanistička nota čine sve potonje filmove Akija Kaurismakija čistom straight rock muzikom i poetikom običnog čoveka i ponižene radničke klase sveta.
Obojen snažnim autorskim pečatom i specifičnom ljudskom toplinom hladnog Severa, atmosferom koja priča sama za sebe, film Senke u raju predstavlja siže, kroki sve one humane energije i borbenog duha malog čoveka koji će obeležiti bogato i originalno filmsko stvaralaštvo sjajnog finskog reditelja i umetnika Akija Kaurismakija, kulminirajući u remek delima poput Lenjingradski kauboji idu u Ameriku ili Avr...

Film Arijel (1988.) Kaurismakijeva je crnohumorna drama, priča o finskom rudaru koji proživljava golgotu jer je njegov otac izvršio samoubistvo, a on biva nepravedno optužen za ubistvo. U zatvoru sanja san o odlasku iz zemlje i novom životu. On potom beži iz zatvora, ali stvari ne idu onako kako je planirao...
Na kraju, glavni (anti)junak pronalazi sreću i spas pod okriljem ljubavi prema ženi i stiže do broda spasa i nade, zvanog Arijel, kojim kreće u neki novi svet gde prestaju nasilje, nepravda i strah...

Film Devojka iz fabrike šibica (1990.) poslednji je, treći deo Kaurismakijeve trilogije.Glavnu ulogu tumači legendarna finska glumica Kati Outinen. Ona je mlada žena koja radi u fabrici šibica. Njen posao i privatni život pate od monotonije i bezperspektivnosti. Jednog dana ona odlučuje da radikalno promeni svoj beznadežni život... Kupuje haljinu, odlazi na ples, tamo upoznaje izvesnog gospodina i nakon burne noći provedene s njim ostaje u drugom stanju... U tom trenutku svi joj osim brata okreću leđa... Odbačena i ponižena, ona odlučuje da se osveti svim muškarcima - prvo bezobzirnom ocu svog deteta, zatim surovom očuhu koji je zbog neželjene trudnoće izbacuje na ulicu i napokon jednom slučajnom pijanom udvaraču... Ona sipa otrov za pacove u njihovo piće... Čitava radnja filma odvija se gotovo bez dijaloga...

Prvo međunarodno priznanje dobija filmom Lenjingradski kauboji idu u Ameriku (1989.). Film je priča o osmočlanoj grupi finskih pevača koji sa menadžerom odlučuju da odu u Ameriku i počnu muzičku karijeru. Očekujući slavu i bogatstvo u obećanoj zemlji, kupuju stari kadilak i kreću na turneju po američkim gradovima... Ekscentričan, parodičan, urnebesan i neponovljivo uvrnut, lucidni kaurismakijevski biser...

Kreativni vrh smešten između kontrasta jarko crvenih i melanholično plavih tonova hladnog Severa

Unajmio sam plaćenog ubicu (1990.) je film koji nastavlja Kaurismakijevu preokupaciju motivom usamljenih antijunaka, napuštenih od sreće, koji se nakon bezuspešnih pokušaja integracije u kruto, hijerarhijski ustrojeno društvo počinju ponašati radikalno...

Nakon 15 godina predanog rada u uredu, činovnik Henri(Anri) B., dobija otkaz, postajući na taj način samo još jedan gubitnik u svetu jurnjave za profitom gde se ne biraju sredstva za ostvarenje cilja... Usamljen i očajan on pada u još dublje beznađe i odlučuje se na samoubistvo... Pošto ne uspeva da sam sebi oduzme život (posle niza alanfordovsko-kaurismakijevskih tragikomičnih pokušaja) , on unajmljuje plaćenog ubicu... U međuvremenu, on u jednom od barova u kojima leči očaj alkoholom upoznaje prodavačicu cveća – lepu Margaret, zaljubljuje se u nju i napokon shvata da je ljubav ta koja njegovom bednom životu daje novi, puni smisao... U trenutku kada se unajmljeni ubica pojavljuje, počinje prava drama...

Na kraju filma, kroz niz melanholijom obojenih, tragikomičnih scena, doznavši da boluje od kancera pluća plaćeni ubica izvršava samoubistvo, uz rečenicu: Život je razočarenje!. Kaurismakijevski obrt je potpun...Ljubav još jednom pobeđuje smrt, a nada i vera očaj...
U još jednoj moćnoj drami minimalističkog stila, sjajne muzike i kaurismakijevske čudesne atmosfere obojene jarko crvenim i melanholično, nebesko plavim tonovima (koji dominiraju njegovim originalnim vizualnim izrazom), smirenosti, redukcije i trijumfa humanističkih, pravih vrednosti i ljubavi, kultni finski režiser, Aki Kaurismaki priča priču o modernom, gramzivom, bezosećajnom i hladnom svetu trke za profitom (gde cilj opravdava sva sredstva) u kojoj, na sreću, ipak pobeđuje ljubav... Scene u kojima se pojavljuje sam Kaurismaki (kao prodavac naočara) i Džo Stramer (the Clash) kao muzičar koji nastupa u jednom od niza čudesnih barova (čija atmosfera boji film i daje mu poseban filing sete) daju posebnu draž filmu, nakon kojeg Kaurismaki definitivno potvrđuje svoj status kultnog filmskog režisera...

Vrhunac Kaurismakijeve verovatno najkreativnije i najautentičnije filmske stvaralačke faze kulminira fascinantnim ostvarenjem Boemski život (1992.). Snimljen u Parizu, po noveli Henrija Murgera Scene iz života umetnika. Kaurismaki daje svoje viđenje kultnog romana Džordža Orvela Niko i ništa u Parizu i Londonu, gorku socijalnu satiru...

Trojica umetnika slučajno se sreću u velikom gradu. Po zakonima bede i siromaštva oni preživljavaju iz dana u dan. Žive teško, boemski, ali rade ono što vole... Prolazeći kroz nizove teških, tragikomičnih situacija, oni ne dozvoljavaju da ih nevolje svakodnevnice slome... Kaurismaki vešto gradi priču o temeljnim ljudskim vrednostima – ljubavi, slobodi i prijateljstvu, koja se pretvara u tragičan kraj... Uprkos svoj seti i tragici, životarenju ljudi velikog umeća i duha na dnu društvene lestvice sveta okrenutog hladnoj materijalističkoj koristoljubivosti, na kraju svega ipak pobeđuje ljubav, humana nota saosećajnosti i žrtvovanja za druge... Humanista Kaurismaki okreće leđa svetu hladne uzaludnosti i zlobe, nudeći kao odgovor čisto srce koje isijava ljubav prema bližnjem...
... To su Rodolfo, albanski slikar bez vize, Marsel, siromašni dramski pisac i Sčaunard, irski postmodernista i kompozitor – trojica dekintiranih avanturista, skrajnutih na marginu sveta, ali neizmerno okretnih ljudi spremnih na odricanje i žrtvovanje za svoje ideale i prijatelje... Ljubav i poverenje su jedina spona u njihovim turbulentnim životima, koja im pomaže da opstanu...

... Naglašen kontrastom crno-belih tonova, čudesnom romantikom i spleenom večnog Pariza i zaodenut melanholijom francuskih šansona, toplinom ljudskog srca i duše (gotovo zaboravljenih u današnjem hladnom svetu bezosećajnosti i egoizma), Kaurismakijev Boemski život izrasta u malo remek-delo velikog čoveka, umetnika i humaniste. Ovaj neverovatno emotivni film ogledalo je čiste ljudske duše spremne da se kao cvet ljubavi žrtvuje do kraja, nesebično, za druge ljude, u svetu koji je odavno već potonuo u tamu sebičnosti i licemerja – ponor bezosećajnosti u kome nestaje poslednja iskra ljudskosti, lepote, topline i sreće...

... Parodičan u detaljima (trotočkaš u stilu braće Trotter, pas zvani Bodler...), nalik na crno-beli strip unutar kojeg se kreću antijunaci modernog sveta, zaboravljeni i gurnuti na marginu neprimetnih i beskorisnih stranaca, nadahnut poezijom Remboa i duhom vanvremenske pariske boemije umetnika i mali-velikih ljudi (čije merilo bogatstva i smisla života nisu novac i jalovi, po dušu i telo ubitačni rad), film Boemski život na mala vrata, gotovo neprimetno, ulazi u svet vrhunskih filmskih ostvarenja čija toplina, seta, humani karakter, snaga iskrene emocije, romantika i snažan bol gubitka voljene osobe razdiru srce svakog iole osećajnog čoveka, nikog ne ostavljajući ravnodušnim...
... Čaplinovska crno-bela nota i estetika snažne emotivnosti i melanholije izviru iz dubina ovog impresivnog ostvarenja dajući mu moćan ton vanvremenske lepote i topline neiskvarene i saosećajne duše... Kaurismakijev portret čiste ljubavi, ljubavi kao vrhunske ljudske žrtve za druge, žrtve koja jednostavno nema cenu... Kaurismakijev put ka svetlosti i toplini ljudskog srca i duše u hladnom svetu interesa bez ljubavi...

Finska trilogija – fazanovo pero na krilima vetra

Kaurismakijev stil podseća na francuske reditelje J.P. Melvila i Roberta Bresona. Atmosferična gluma i jasna i jednostavna priča postavljena u zanimljivom ambijentu sa atmosferom koja priča sama za sebe i jako specifičnim humorom čine unutarnju magiju njegovih filmova. Socijalni realizam je naziv za njegovu originalnu vizuelnu kinematografsku stilizaciju koja najbolje opisuje njegovo stvaralaštvo. Humor je sličan onom koji se sreće i u Džarmušovim filmovima... Omiljeni Kaurismakijevi reditelji su Fazbinder i Bergman, a reditelj s kojim ga najviše porede (pre svega stilski i tematski) je Džim Džarmuš , još jedan osobenjak i buntovnik s razlogom(Džarmušova posveta duhu i delu Akija Kaurismakija kroz završni deo omnibusa - Noć na Zemlji (Helsinki), impresivna je oda autorskom filmu, specifičnom humoru,duši čoveka i čudesnoj lepoti, lepoti samoj po sebi...)...

Volim Fazbinderovo ludilo i tugu. Osećam se veoma slično.

Jedan Bergmanov film je, ako vam je to po volji, kao dvadesetčetvrti deo sekunde koji je metamoforziran i produžen na sat i po vremena. To je jedan svet između dva treptaja oka, tuga između dva otkucaja srca, životnost između dva udarca dlanovima.

Grad u kome uglavnom snima je Helsinki tj. njegovi delovi u kojima živi i radi radnička klasa. Likovi su često siromašni i izgubljeni pojedinci, socijalni slučajevi , sasvim obični ljudi u gramzivom i zlobnom svetu bezdušnosti prinuđeni na borbu za goli opstanak, otpor i smelo odupiranje modernim robovlasnicima i licemerima koji su prigrabili sve bogatstvo sveta...

Plutajući oblaci (1996.) bili su prvi deo nove kaurismakijevske, tzv. finske trilogije... Bila je to surova i iskrena priča o nezaposlenosti, alkoholizmu i depresiji, posledicama koje proističu iz uzroka poremećenih vrednosti i užasa sveta – bez utehe, zatrpanog smećem materijalističkih ,, vrednosti“ i sebičnosti... Na nju se nadovezuju impresivni Čovek bez prošlosti (2002.), potresna priča o gubitku identiteta i novoj nadi, iskrenoj veri koja veliča hrabrost, borbenost i istrajnost, nadu koja nikad ne umire bez obzira na trnovit čovekov ovozemaljski put iskušenja i stradanja. Treći deo trilogije, Svetla u sumraku (2006.) priča je o usamljenosti i borbi malog čoveka u svetu nepravde. Priča o čoveku sanjaru, moralnom i neuklopljenom u svet, koji poštuje neke stare i davno zaboravljene vrednosti – zatrpane bukom ludaka i licemera...

Kaurismakijeva angažovana umetnost (mekanih , humanističkih nijansi ) , smeštena izmešu kontrasta toplih,jarko crvenih tonova(prigušenog finskog tanga) i melanholično plavih,hladnih boja nehumanog sveta, nešto je što ga već za života čini klasikom autorskog filma i privlači iskrene filmofile sveta unikatnom magijom finskog maestra pokretnih slika...

Nakon znamenite finske trilogije Kaurismakije nastavlja svojim jedinstvenim putem originalnog filmskog autora, usamljenika i čoveka humaniste. Film Avr (2011.) dirljiva je priča sa karakterističnim kaurismakijevskim crnim humorom, priča o Marselu Marksu, bivšem piscu i boemu pariskih ulica, koji je, odbacivši velegradski spleen sa literarnim ambicijama, došao u francuski grad Avr i počeo da radi kao čistač cipela...
Avr je potresna i nepretenciozno topla ljudska priča humaniste Kaurismakija, film o borbi običnog, poniženog i obespravljenog čoveka sa dehumanizovanim sistemom zapadnog društva...

Stvarnost je toliko postala beznadežna da ne mogu da pravim film koji će biti crnji od realnosti.

Njegovi filmovi su potresni, crnohumorni ekspresionistički portreti moderne Finske, pastelnih boja... Oni su kao ostrva tišine unutar buke modernog sveta i liče na neme filmove sa finskim tangom, kao muzičkom podlogom. Kaurismaki vešto prikazuje tipičnu finsku usamljenost i melanholiju, dočaravajući ih kroz likove ćutljivih autsajdera u čudesnoj atmosferi nordijske otuđenosti...

Nema koristi od nadanja, o bilo čemu, najbolje je samo prepustiti se noći, ili leteti nisko kao fazanovo pero na krilima vetra, preko vrhova kuća, u daljinu... Život je kratak i mizeran. Budi veseo koliko možeš!.

Kao veliki čovek, umetnik, stilista i humanista Aki Kaurismaki staje na stranu obespravljenih ljudi sveta, nudeći ljubav, saosećajnost i solidarnost kao odgovor na gramzivost, pohlepu i bezosećajnost modernog sveta, nudeći nadu svim svojim čudesnim marginalcima i antijunacima s oboda radničkog geta...
Lepršajući kroz čudesni svet pokretnih slika i njegovu hipnotišuću magiju poput fazanovog pera na krilima vetra Kaurismaki ostaje jedan od poslednjih velikih umetnika i humanista svetskog filma,umetnik koji svojim jedinstvenih duhom nudi alternativu opštoj komercijalizaciji i jalovosti modernih stremljenja svetske kinematografije.

by McZb and his litanies, 2015-03-28.

Autor: Dragan Uzelac

Impulsportal