Paklena noć: Film koji dolazi u pravo vreme i secira savremenu američku stvarnost

Dušebrižnici će filmu zamerati rasizam, mizoginiju ili čak glorifikaciju sociopatije, što teško može biti dalje od istine i što film čini pravovremenim. „Good Time“ („Paklena noć“), u paketu sa svojim sarkastičnim i čak ciničnim naslovom slika je i prilika Trumpove Amerike baš kao što su slično intonirani filmovi ranijih dekada udarali po Nixonu ili Reaganu.  

Ta slika nimalo nije lepa, ali se nad njome baš zbog toga valja zamisliti. Čak i Robert Pattinson, svojevremeno svetlucavi teen-vampir iz „Twilight sage“, koji od te stigme za sada prilično uspešno beži birajući artističke filmove sa značajnim rediteljskim imenima, ovde interesantno i skoro potpuno uspešno kanalizira mladog Al Pacina. Njemu se sjajno pridružuju ostali, profesionalci i amateri, a upravo su amateri jedan od potpisnih fazona braće Safdie, a „Paklena noć“ im je prvi film sa profesionalnim glumcima. Ali film ima svojih problema, pre svega sa tempom.

Po svom sadržaju i stilu, „Good Time“ („Paklena noć“)ne deluje kao da spada u ovo razdoblje kinematografije. Priča nalik na njujoršku birtijašku krimi-anegdotu o noći koja se okreće naopako i u kojoj sve polazi po zlu, crnohumorna, ali i mračna kao dno bunara, asocira na kasnu fazu Novog Hollywooda i njegove neposredne odjeke, na kraj '70-ih i početak '80-ih, kao nekakav hibrid Lumetovog „Dog Day Afternoon“ i Scorsesovog „After Hours“. Čak i Robert Pattinson, svojevremeno svetlucavi teen-vampir iz „Twilight sage“, koji od te stigme za sada prilično uspešno beži birajući artističke filmove sa značajnim rediteljskim imenima, ovde interesantno i skoro potpuno uspešno kanalizira mladog Al Pacina. Pa ipak, „Paklena noć“ je pravi film koji dolazi u pravo vreme i secira savremenu američku stvarnost.

U jednoj od prvih scena, retko mirnih za ovaj film, momak sa intelektualnim poteškoćama Nick (jedan od ko-reditelja Benny Safdie) odgovara na pitanja svog sudski dodeljenog psihoterapeuta i neprijatno mu je. Saznajemo da je imao nasilne ispade prema svojoj baki sa kojom je živeo i da njegov brat, sitni kriminalac Connie (Pattinson) možda loše utiče na njega. Upravo će on prekinuti seansu uz mnogo buke i besa, što će se ispostaviti kao prva od njegovih katastrofalno pogrešnih odluka.

Connie ima u planu da braća opljačkaju banku i da sa tim novcem otperjaju daleko, daleko. Međutim, kako Connie nije onako pametan i snalažljiv kao što misli da je, amaterska pljačka odlazi dovraga, a braća i veći deo novca bivaju posprejani marker-farbom. U begu policija hvata Nicka i odvodi ga u istražni zatvor gde on biva povređen u tučnjavi i prebačen u bolnicu. Connie želi da položi kauciju, ali nema dovoljno novca i policija mu puše za vratom, a kad se plan sa njegovom suludom devojkom (Jennifer Jason Leigh u jednoj od svojih najmaničnijih epizoda, a imala ih je onoliko), njemu ne preostaje ništa drugo nego da ga izvuče iz bolnice.

Jesmo li elaborirali da se Connie konstantno precenjuje i da ga svaki njegov plan da se izvuče dovodi u još veću nevolju? Tako će tokom noći, dok na televizijskim vestima kruži njegova slika u kontekstu pljačke, doživeti svašta, samo tovareći sebi bedu na vrat. Od uvlačenja za prevoz (dovoljno je slatkorečiv za to), pa do posla sa utrapljivanjem baze za LSD zajebanom dileru (alternativni rap izvođač Necro), a njegove akcije uključuju savez sa još jednim kriminalcem i ovisnikom (sjajni amater Buddy Durres), potragu za “izgubljenim blagom”, odnosno drogom i novcem, po zabavnom parku, potom sukob sa njegovim čuvarom (Abdi) i moralno upitne stvari poput zavođenja maloletnice (još jedna sjajna neprofesionalna glumica Taliah Webster u svojoj prvoj filmskoj ulozi). Sve u svemu, luda, paklena noć.

Uz sjajnu glumu celog ansambla, pre svega Roberta Pattinsona koji je prisutan u svakoj sceni i nosi ceo film na svojim plećima kojem se sjajno pridružuju ostali, profesionalci i amateri. Upravo su amateri jedan od potpisnih fazona braće Safdie, a „Paklena noć“ im je prvi film sa profesionalnim glumcima. Njihov milje je taj ulični i njujorški, sa onim nepogrešivim šmekom ljudi koji ceo život guraju kamen uzbrdo, lažu, muljaju i varaju kako bi održali glavu iznad vode. Ovde se to oseća u fotografiji Seana Pricea Williamsa koji, osim sa braćom sarađuje i sa Alexom Rossom Perryjem, jednim od trenutno najvećih američkih indie autora i čiji ekstremno krupni kadrovi prizivaju nelagodu, kao i u sablasnoj elektronskoj muzičkoj podlozi Daniela Lopatina.

"Paklena noć" prvi je film braće Safdie s profesionalnim glumcima (FOTO: GoodTime)

„Paklena noć“ svojih problema ima pre svega sa tempom. Reč je o takozvanoj sprinterskoj logici od koje pate i drugi autori, a pravi primer za to je Danny Boyle. Dakle, jednom kada se sprinter digne iz startnog bloka, a film nas upozna makar sa glavnim likovima, dobijamo jurnjavu i maniju u sve jačem i jačem tempu. Sad, dugometražni film je bliži nekakvoj dugoj pruzi ili čak maratonu nego sprintu, pa kad tempo dostigne svoj maksimum sledi pad od kojeg se većina filmova ne oporavi. Ovde to nije tako katastrofalno, ali se oseti, a sve posle toga deluje kao manje ili više uspešno “vađenje” iz situacije sa krajem u principu odrezanim na za to zgodnom mestu.

Dušebrižnicima će, međutim, više od toga zasmetati mračni pod-tonovi, pa će filmu zamerati rasizam, mizoginiju ili čak glorifikaciju sociopatije, što teško može biti dalje od istine i što film čini pravovremenim. Istini za volju, izvesti scenu zavođenja crne tinejdžerke od strane bele barabe, pa još u nekom polu-komičnom ključu deluje nemoguće, i ta scena je u filmu izrazito neprijatna, ali dramaturški sasvim logična i na mestu. Takođe, podigravanje rasne karte na samom početku, kada braća za pljačku koriste maske sa prenaglašenim afričkim crtama lica tek kasnije, u zabavnom parku, dobija svoju naplatu, a jedan Conniejev monolog o parazitiranju na grbači roditelja, socijale i zatvorskog sistema nudi ključ u kojem film treba gledati. 

„Paklena noć“, u paketu sa svojim sarkastičnim i čak ciničnim naslovom slika je i prilika Trumpove Amerike baš kao što su slično intonirani filmovi ranijih dekada udarali po Nixonu ili Reaganu. Ta slika nimalo nije lepa, ali se nad njome baš zbog toga valja zamisliti.

Lupiga.Com