fbpx

Miniserija "Station Eleven“ (2022) - Nije preživljavanje ono što od budale pravi čoveka

station eleven ilustration

 Foto: Twitter

Kirsten (Mackenzie Davis) je deo putujućeg pozorišta, trupe koja liči na one iz istorijskih udžbenika, samo što konji umesto drvenih kočija vuku stare automobile koji su ostali bez goriva. Putuju oko Velikih jezera Severne Amerike i izvode Šekspirove komade za druge preživele. Zamislite tu radost! Sasvim je sigurno da nema veće sreće nego kad u ugašeni svet uđe neka drama, posebno ako su glumci talentovani. A jesu. 

Piše: Milan Živanović

Dok je oživljavao najpoznatijeg kraljevića na svetu, te mu u usta trpao rečenice poput „Je li časnije u duši trpjeti sve praćke i strelice sudbine proklete ili  zgrabit oružje, oduprijet se i moru jada kraj učinit? Umrijet - usnut, ništa više!“, Šekspir sigurno nije mislio na apokalipsu, bar ne onako kako mi o njoj danas razmišljamo.

A ima nečeg utešnog u toj propasti, naravno dok je s one strane ekrana. Kolaps sistema je ujedno i kolaps dužnosti – sve se briše i vraća na početak, a ljudski život postaje dragocen. Preživeli se vraćaju onome što je važno, što im je doduše lako, budući da s električnom energijom nestaju svi elektronski žderači vremena. Kada se savlada prvobitni šok, društvo nastavlja dalje – bez obzira što je svet propao, život mora da se nastavi. Tako je bar u filmovima i serijama.

Programi koji se bave postapokalipsom su najčešće naseljeni zombijima. Ako nema zombija, onda su tu mutirani monstrumi. Ne manjka ni zlih ljudi, jer zlo uvek čeka priliku. Dakle, beskonačna jurnjava i trka s vremenom. Mini serija Station Eleven tom problemu pristupa drugačije – naravno da je tu haos zbog smrtonosnog gripa i gomile leševa, ali ne kao u I Am Legend. Jasno je da su sukobi neizbežni, ali ne kao u The Walking Dead.

Nema živih mrtvaca, ali je tu jedna opasna banda – Crvene marame. Iako od negativaca očekujemo mnogo u ovakvom ambijentu, ova skupina je u pozadini – videćemo je tek jednom, a i tada će poslužiti kao katalizator za vizije s duhovima iz prošlosti.

Station Eleven pruža nešto drugo – ideju da je umetnost ta koja pokreće svet, čak i nakon kraja. Dvadeset godina od početka pandemije civilizacija se vidi tek u tragovima, ali su krupni, toliko silni da čovek, običan gledalac koji je i sam nedavno preko leđa prevalio jedan virus, razume u čemu je smisao života, ili bar apokalipse.

Kirsten (Mackenzie Davis) je deo putujućeg pozorišta, trupe koja liči na one iz istorijskih udžbenika, samo što konji umesto drvenih kočija vuku stare automobile koji su ostali bez goriva. Putuju oko Velikih jezera Severne Amerike i izvode Šekspirove komade za druge preživele. Zamislite tu radost! Sasvim je sigurno da nema veće sreće nego kad u ugašeni svet uđe neka drama, posebno ako su glumci talentovani. A jesu.

Epizode nas šetaju između različitih vremenskih ravni i to rade odlično – kockice se spajaju polako, a u maniru „sve je povezano“. Kako vreme odmiče, polako shvatamo šta se sve dogodilo tokom protekle dve decenije. Ništa tu nije napadno – kroz sitnice otkrivamo da se mnogo promenilo, na primer odeća koja je nakon kraja društva postala rodno neutralna.

Nije to jedino oslobođenje – kada se pojavi Prorok (Daniel Zovatto), koji na trenutak ugrozi sigurnost putujuće pozorišne trupe, između ostalog iznosi i ovu tezu – deca rođena posle pandemije su oslobođena trauma. To je trenutak vredan razmišljanja – odakle nam uopšte traume i strahovi? Odgovor je – od drugih, prenose se s kolena na koleno, i verbalno i neverbalno, pa se uvlače pod kožu, a domaćin često nije svestan da je žrtva tih parazita. U Station Eleven nove generacije rastu bez starih tereta, mada će vremenom sigurno smisliti nove – takva je ljudska priroda.

Serija je vrlo aktuelna, budući da ovaj svet koji navodno stvarno postoji i sam prolazi kroz različite propasti u poslednjih nekoliko godina. Sa sobom je donela i nešto više od pukog kraja – nije dovoljan samo život tvrdi skoro svaka scena u Station Eleven, nije preživljavanje ono što od budale pravi čoveka, već smisao, umetnost, razmišljanje o tome šta ostavljamo iza sebe.

Možda bi već danas trebalo da se okupimo u grupe i počinemo da deklamujemo Šekspira, ako ništa drugo, bar da pokušamo da ućutkamo lažne vesti, teoretičare zavera i naslove poput „Nećete verovati šta se dogodilo“. Svet je ipak više od toga, pa makar i propao.

XXZ Magazin