„Melanholija“: Depresija kao kosmička katastrofa

Prema Frojdu, melanholična depresija je proces žalovanja, ali ne podrazumeva nužno gubitak spoljašnjeg objekta već je mnogo kompleksnija. Afektivna i libidinalna vezanost za svet je na neki način prekinuta, ali se ne može psihički obraditi jer nema zamene za takav gubitak.

 Piše: Sanja Dutina

*PAŽNJA: U tekstu su neizbežno prisutni SPOILERI*

Melanholija je drugi po redu film iz Lars fon Trirove trilogije o depresiji. Uz specifičan estetski doživljaj, prateću muziku, priču i sporo odigravanje, film je sam po sebi velika metafora melanholične depresije. To stanje postaje toliko opipljivo da se prenosi i na publiku, koja sa odjavnom špicom ostaje sa čudnim, proganjajućim, oporim osećanjem u duši. Ne čudi, jer je i sam Trir priznao da je scenario pisao pod uticajem alkohola i droga, zatočen u ozbiljnoj, kliničkoj depresiji.

Prvi deo filma fokusira se na Džastin, mladu devojku koja kasni na sopstveno venčanje u luksuznom dvorcu, i deluje da ima sve- porodicu, novac, posao, muža koji je voli. Ipak, pati od melanholične depresije, vrste kliničke depresije čiji simptomi i karakteristike su toliko realno predstavljeni, da je jasno da je zasnovana na Trirovom ličnom iskustvu. Džastin nije sposobna ni u čemu da uživa (stanje koje nazivamo anhedonijom), čak ni u sopstvenom venčanju. Nekoliko puta napušta ceremoniju, jednom prilikom zaspi, drugi put odluči da se okupa pred sečenje mladenačke torte. Neraspoložena i bez energije, bezuspešno pokušava da zavara sve oko sebe lažnim osmehom (“Osmehujem se.. osmehujem se.. i osmehujem se”, “Da, ali nas sve lažeš”). Nije u stanju ni da baci buket, već sestra to čini umesto nje. Kirsten Danst koja tumači lik Džastin, izjavila je da se borila sa depresijom i da joj je to pomoglo da verodostojno prikaže kako lažna uspešna spoljašnost maskira i krije mrak i očaj.

Tražeći pomoć, Džastin se obraća sestri Kler i objašnjava kako se oseća: “Vučem se po sivoj vunenastoj niti, svašta mi se kači za noge. Jako je teško za vući”. Podseća na uvodnu scenu i divan vizuelni prikaz depresije, dok Džastin pokušava da trči u venčanici obgrljena korenjem koje je vuče nazad i sprečava da ide napred. Kler je ujedno jedina podrška koju ima, iako je ni ona suštinski ne razume, jer veruje da su empatija i ljubav dovoljni za izlečenje. Kada vidi da joj ne pomaže, u nekoliko navrata doživljava kratkotrajne izlive besa i mržnje prema Džastin. Majka je potpuno hladna i egocentrična, njena zdravica glasi: “Ne verujem u brak, imam samo jednu stvar da kažem: uživaj dok traje. Ja lično mrzim brakove.. Posebno ukoliko uključuju moje bliske članove porodice.” Džastin joj poverava da je uplašena i da teško hoda, ali ona odbija da je sasluša i govori joj da prestane da sanjari. Otac je alkoholičar, ženskaroš, a njegova zdravica se pretvara u napad na bivšu ženu, pa tako saznajemo i o razvodu i konfliktnom odnosu roditelja, što je uz njihove karakteristike ličnosti verovatno doprinelo razvoju depresije. I otac je nezainteresovan i napušta imanje iako ga je molila da ostane jer joj je potreban razgovor i podrška. Ni u jednoj bliskoj osobi ne nalazi razumevanje.

Posao takođe nije savršen koliko se čini. Tokom venčanja, šef pokušava da je navede da do kraja večeri smisli slogan za marketinšku kampanju, iako joj kao svadbeni poklon daje unapređenje. U jednom trenutku potisnuti bes ispliva, Džastin daje otkaz izjavljujući da mrzi i njega i njegovu firmu toliko da ne može da opiše rečima. Muž je voli i misli da će pokloni i pažnja da je usreće, ali do kraja večeri diže ruke i napušta je. Ona ne deluje iznenađeno, čak ga pita, šta je uopšte očekivao.

U drugom delu filma, nazvanom Kler, depresija je toliko uzela maha, da Džastin dolazi da živi sa sestrom, njenim mužem i detetom Leom. Na imanje stiže taksijem iz kojeg jedva izlazi, potpuno slomljena, bez energije. Stalno spava, dekoncentrisana je, potpuno je ukočena pa je sestra oblači i kupa, izgubila je apetitet- ukus hrane opisuje kao ukus pepela. Zapitamo se, zašto se niko nije setio da potraži psihijatrijsku pomoć, ali to bi onda bio potpuno drugačiji film.

Prema Frojdu, melanholična depresija je proces žalovanja, ali ne podrazumeva nužno gubitak spoljašnjeg objekta već je mnogo kompleksnija. Afektivna i libidinalna vezanost za svet je na neki način prekinuta, ali se ne može psihički obraditi jer nema zamene za takav gubitak. U skladu sa Frojdovim viđenjem, Džastinina ličnost je potpuno opustošena, njen ego je postao otelotvorenje gubitka.

Kler je potpuna suprotnost u odnosu na mlađu, osetljivu sestru. Ostaje racionalna i pokušava da je zaštiti i da joj pomogne, iako njen muž smatra da Džastin loše utiče na celokupnu porodicu. Uz sve to, Trir uvodi novi element a to je približavanje misteriozne planete po imenu Melanholija. Prema proračunima naučnika, navodno bi trebalo da zaobiđe Zemlju, ali Melanholija još jednom, u drugačijem vidu, postaje teret za Kler, jer se plaši da će doći do apokalipse. Kako se Džastin oporavlja, tako Kler postaje sve više anksiozna. Onda kada je sudar planeta neminovan, anksioznost prerasta u paniku i histeriju. Muž koji je do tada bio uveren da do katastrofe neće doći, postaje toliko preplavljen očajem da izvršava samoubistvo. Leo ostaje sa Kler i Džastin, koje se potpuno drugačije suočavaju sa propašću koja sledi.

Kler je zaleđena od straha, Džastin priželjkuje katastrofu i prepušta se Melanholiji: “Zemlja je zla. Ne treba da tugujemo za njom.” Depresija je oduzela bilo kakvu viziju sveta kao sigurnog mesta, nema straha od smrti jer nema nade u budućnost. Trir je objasnio da sebe na neki način vidi sebe u obe sestre: “Možete ako hoćete da ih vidite kao jednu osobu, dve strane ličnosti.” Očigledno je pak da se identifikuje sa Džastin, melanholičnim bićem sličnim sebi koje karakteriše prosvećenost i patnja zbog svesti da je svet neodgovarajuće mesto. Uništenje Zemlje potvrđuje depresivni pesimizam da život ionako nije vredan življenja, pa nema ni straha. Ideju je navodno dobio od psihoterapeuta koji mu je tokom lečenja izneo teoriju da se depresivni i melanholični ponašaju smireno u opasnim situacijama, dok su “obični”, srećni ljudi skloniji panici. “Melanholici su spremni. Jer oni već znaju da sve ide dođavola.”

Kirsten je izjavila da je morala da se identifikuje sa planetom i da Džastin možda dolazi upravo sa te planete i čeka da je odvede sa Zemlje. To objašnjava pomalo erotičnu scenu u kojoj ona leži gola i kupa se u noćnoj svetlosti koju Melanholija baca. Kler želi da dočeka kraj sveta uz romantični ritual, Džastin odgovara da je to čista glupost, ali onda kada vidi uplašenog Lea, iz nje izvire ljubav, i pokušava da ga uteši do zadnjeg trenutka gradeći magičnu pećinu u kojoj će svo troje biti zajedno, ujedinjeni.

Melanholija i jeste još jedna i najvažnija metafora depresije, ali to isto je i kosmička katastrofa jer se klinička depresija nekada doživljava kao kraj sveta. Pošto se i sam Trir tokom svoje bolesti bavio predviđanjima o kraju sveta, ostaje pitanje da li da završetak filma shvatimo upravo tako- kao njegov lični, veliki bes povodom besmoćnosti i besmislenosti života, kojim uništava čitavu planetu.

Psihobrlog