Lice kao tema filma – Ingmar Bergman

„Ljudsko lice je odlična tema filma. Sve se nalazi na njemu.‟

Autor: Valentina Ćeha

Sa devet godina svoje igračke menja za magičnu lampu, preteču današnjeg filmskog projektora, povlačeći se u skrovišta ličnog sveta i tamo ostaje, obuzet filmom, sve do smrti. Rekao je jednom da je imao srećno detinjstvo zbog toga što je većinu vremena proveo maštajući, sa tolikom jasnoćom i čistinom da je često znao da pomeša stvarnost i snove.

Ingmar Bergman jedan je od najcenjenijih reditelja, pisaca i scenarista modernog filma. Tokom 40 godina bavljenja filmom, transformisao je kinematografsku scenu kroz više od 60 filmova i 170 pozorišnih predstava. Vudi Alen, Džon Voters i Stenli Kjubrik su neki od mnogih koji su svoju insipiraciju nalazili upravo kod Bergmana, ugledajući se na njegov specifičan, neprolazan stil. Pitanja kojim se bavio i danas ostaju bez jasnog odgovora, što svedoči o njihovoj dubini i Bergmanovoj posvećenosti umetnosti filma.

Rođen je 1918. godine u švedskom gradu Upsali. Odrastao je u religioznoj porodici, sa strogim ocem sveštenikom i majkom hladne naravi. Religija je izvršila bitan uticaj na ranu fazu njegovih filmova, iako je jednom prilikom rekao da je veru izgubio sa osam godina. Ipak, njegovo rano detinjstvo i oštra, hladna atmosfera u kojoj je odrastao, ostali su izvor inspiracije za filmove koji su usledili. Dvadeset godina nakon magične lampe Bergman je režirao svoj prvi film pod nazivom „Zatvor”, za koji je kasnije izjavio da je, usled velike, nestrpljive želje da u njega uvrsti toliko toga, od njega napravio veliki nered. Filmovi koji su stvoreni nakon toga predstavljaju veliki doprinos sedmoj umetnosti. Internacionalna publika zavolela je Bergmana sa filmom „Osmeh u letnoj noći‟ iz 1955. godine. Dve godine kasnije, stvara još jedan klasik svetske kinematografije, film „Sedmi pečat‟ (1957), u kojem se bavio sopstvenim strahom od praznine i beznađa, kroz prikaz srednjevekovnog viteza koji igra partiju šaha sa personifikacijom smrti.

Za Bergmana se govori da nije imao padova, stvarao je remek-delo za remek-delom. Filmovima iz perioda šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka pripao je veliki broj nagrada na filmskim festivalima, među kojima su i 4 oskara za najbolji strani film – „Devičanski izvor‟(1960), „Kroz tamno ogledalo‟ (1961), „Krici i šaputanja‟ (1973), „Fani i Aleksandar‟ (1982).

U filmu „Persona‟ (1966), koji se uvrštava u najveća filmska dostignuća 20. veka, glumica se za vreme pozorišne predstave odriče uloge koju glumi, kao i one koju ima iza pozorišnih zavesa, odriče se sposobnosti govora i svega što je do tada bila, jednim naizgled jednostavnim potezom – odbijanjem da govori. Jedino na taj način se može zaštititi od svih lažnih predstava koje ima o sebi i od tuđih pogrešnih interpretacija njene ličnosti. Bergman nas ovim uvodi u svetove muka i tišine koju teško prihvatamo, jer je ona glavni pokazatelj praznine i odsustva. No, Ingmar je voleo tišinu i usamljenost koju je ona ponekad vodila za sobom- osim mnogobrojnih filmova posvetio joj je i sebe.

Bibi Anderson, Ingrid Tulin, Harijet Anderson i Liv Uliman – glumice su koje su se najčešće pojavljivale u Bergmanovim filmovima. „Svet žene je moj univerzum‟, napisao je Bergman, što govori o njegovoj opčinjenosti ženama kao neprolaznim muzama. Voleo je da ih ne seksualizuje prilikom prikazivanja na filmu, već je od svake želeo da stvori ličnost, osobu, karakter koji je čini posebnom. Želeo je da stvori personu.

Bergman je prvi reditelj koji je u film uveo metafizička pitanja – religiju, veru, problematiku postojanja, ali se bavio i vezama između muškarca i žene i vezama između čovečanstva i Boga. Njegovi filmovi nalikuju bogatoj trpezi na kojoj ničega ne manjka, šta više, na njoj nalazimo i ono čega se gnušamo – jer Bergman se ne plaši da prikaže beznađe, rat ili bolest. Svaki delić ovog filma koji nazivamo život smatra podjednako bitnim i neophodnim za opstanak ljudske vrste.

Preciznost i odmerenost kojom je stvarao svoje likove može se uporediti da detaljnošću vajara koji strogo vodi računa o svakoj liniji i izbočini. Česta mirovanja kamere nas upućuju na pažljivo proučavanje lica i ekspresija glumaca. Ono što nije izrečeno, moglo se videti u očima glumaca, njihovim pokretima i držanju. Stoga je Bergman često dopuštao glumcima da improvizuju tokom snimanja, dajući im slobodu i verujući da će na taj način uverljivije preneti emocije i poruku.

„Ljudsko lice je odlična tema filma. Sve se nalazi na njemu‟, poznate su Ingmarove reči.

Sedeći u mračnoj bioskopskoj sali, dopuštamo Bergmanu da nam prenese svoje utiske o svetu u kojem se nalazimo. Dopuštamo da se sa ekrana na nas izlije čitav mutni okean različitiih emocija, koje nas proganjaju dugo nakon napuštanja prostorija bioskopa i kojima se često vraćamo.

Bergman se 2003. godine povukao iz sveta filma na ostrvo Faro, smeštenom na Baltičkom moru, gde je u 89. godini umro u snu.

Izvor: bulevarumetnosti.rs