LAPONSKA KRV: Prezir prema tradiciji vlastitog naroda

Narod Sami, kod nas poznatiji po svom politički nekorektnom alternativnom imenu Laponci, starosedeoci su Skandinavije koji žive na njenom severu, iznad polarnog kruga. U prošlosti su se bavili stočarstvom i lovom (uzgajali su irvase), dok je u novija vremena moderan život došao i do njih. Sada uglavnom imaju status autohtonog naroda, te izbor hoće li živeti tradicionalno ili ne, njihovu kulturu štite zakoni i smatraju je integralnim delom baštine. Što ne znači da je uvek bilo tako. Iako su Skandinavci u priličnoj meri uredili svoje društvo i razvili svest o inkluziji, ovo nije jedan od takvih, pamfletskih filmova sa samo i isključivo političkom porukom. „Laponska krv“ se zapravo mnogo više naslanja na savremenu tendenciju u švedskom filmu: odrastanje i pogled na istorijske događaje iz jednog izrazito ličnog ugla. Perspektiva koju ćemo dobiti od glavne junakinje donekle je i istorijska, ali je zapravo duboko lična.

 

 

Junakinja filma je, kao i autorica, žena laponskog porekla, možda joj je čak i neka fantazijski doterana baka. Upoznajemo je kao stariju ženu (Rompi) koja se predstavlja kao Christina, učiteljica negde s juga Švedske i koja uz negodovanje ide sa sinom i unukom na sahranu svoje sestre u Lapland. Ona kaže da je s njima raskrstila i da nema šta tamo tražiti, dok su njih dvoje radoznali da vide mesto odakle je njihova majka, odnosno baka. Na putu do tamo će gotovo usput i čuti primedbu jedne starije gospođe na turističkom putovanju po severu kako je ona mislila da Sami žive više u skladu sa prirodom, a onda se razočarala kada ih je čula da se vozikaju na motociklima.

U to davno vreme, tridesetih godina prošlog stoleća, Christina se zvala Elle Marja (Lena Cecilia Sparrok) i bila je skoro pa sasvim obična devojčica iz naroda Sami koja je zajedno sa svojom sestrom Njennom (Mia Erika Sparrok, zapravo sestra glavne glumice) pohađala internat gde je naučila ponešto o Bogu, poeziji, pismenosti, švedskom jeziku, matematici i drugim osnovnim veštinama, ali je zauzvrat morala da sluša tada popularne tirade kako je njen narod zaostao i kako im je svima mesto na divljem severu sa irvasima. To će slušati čak i od učiteljice (Alström) koja gaji simpatije za njen akademski napredak, a vrhunac poniženja će biti doktori i naučnici poslani da te rasističke teorije potkrepe dokazima i merenjima.

Elle Marja, međutim, ne odustaje od svoje namere da dobije “pravo”, a ne osnovno obrazovanje i da se odseli u neki od švedskih gradova i živi kao Šveđanka, što onda nije bilo baš ni moguće. Mnogi će kod nje primetiti “auto-fašizam” (grozne li konstrukcije nastale u post-yu mozgovima), premda je jasno da njen prezir prema tradiciji vlastitog naroda dolazi iz iskustva barem koliko i iz školskih lekcija, a njena motivacija je posve individualna: ona, prosto, bira modernitet pa makar to značilo da će u životu ići uvek protiv struje.

Prva prilika se pojavljuje u obliku Niklasa (Fleischanderl) mladića iz Uppsale kojeg upoznaje na plesu. Shvativši njegov poziv jako ozbiljno, možda i ozbiljnije nego što treba, Elle Marja sada već sa svojim novim identitetom mu se pojavljuje na vratima. Njihova romansa je, naravno, osujećena mešanjem i nepoverenjem njegovih roditelja, što dokazuje da se rasizam vrlo lako iz kabineta, sa trgova i iz propagande, državne ili ine, uvlači u glave običnih ljudi. Prosto, rasizam i malograđanština idu ruku pod ruku, što opet ne znači da će Christina odustati ili da to uopšte i treba učiniti.

Vrhunac poniženja će biti doktori i naučnici poslani da te rasističke teorije potkrepe dokazima i merenjima (SCREENSHOT: YouTube)

Ovakvi filmovi koji počivaju na unikatnim protagonistima dosta zavise od glumačke izvedbe. Dok izvedba Maj-Doris Rompi nije impozantna (premda nije loša), Lene Cecilia Sparrok nosi ceo film na svojim plećima u čemu joj pomaže uverljivo napisani scenario i precizna, a opet osećajna i gotovo lirski nadahnuta režija Amande Kernell. Amanda Kernell prolazi kroz različita raspoloženja, što bi u nekom drugom slučaju moglo rezultirati neujednačenim, epizodičnim filmom, ali ona ima i osećaj za nijansu i prilično unikatan, insajderski pogled. „Laponska krv“ je film koji uspeva istovremeno biti i dobar i važan, sa akcentom na ovo drugo, što je prepoznao Evropski Parlament dodelivši mu LUX nagradu.

Lupiga.Com