Ken Loach: Kakav ste čovek ako vas današnji svet ne ljuti
Tek je sada, kaže Loach, kolaps koji su predviđali prisutan u našim životima. “Govorili smo da svaka kriza znači više zahteva od radničke klase, više eksploatacije, ali smo govorili načelno. Ljudi nisu mogli da zamisle ugovore bez radnih sati, rad preko agencija, banke hrane. Ko bi tokom šezdesetih mogao da zamisli da će biti prihvatljivo da gladuješ ako ne dobiješ humanitarnu pomoć? Groteskno je na šta smo pristali.”
Groteskno je na šta smo pristali: Ken Loach
Simon Hattenstone (The Guardian)
Ken Loach steže naslon stolice kao da mu život zavisi od toga, glava mu se skupila između ramena, izgleda kao znak pitanja. Nikada nije izgledao tako skromno, a onda je počeo da govori.
Loach je potrošio poslednjih pola veka praveći filmove koji su puni besa i upravo objavljuje još jedan, najljući do sada. “Ja, Daniel Blake” dobitnik Zlatne palme na Kanskom filmskom festivalu 2016. priča je o čoveku kojeg slama britanski sistem socijalne pomoći. Njegov lekar kaže da je suviše bolestan da radi nakon umalo fatalnog srčanog udara, ali Odeljenje za rad i penzije odlučuje da nema pravo na bolovanje. Blake se nalazi u zamci kada mu nestane naknada za nezaposlene, zato što se za njega misli da se ne trudi dovoljno da nađe posao za koji je - uzimajući u obzir njegovo zdravstveno stanje - nesposoban. Film je toliko slobodan i spartanski, da bi mogao da bude parabola. U isto vreme je izuzetno dirljiv – posebno scena u banci hrane, kada se mlada majka sa kojom se Blake sprijateljio, slomi na način koji je jednako ranjiv i divlji.
“Ljut? Mmmmmmm”, reaguje Loach tako tiho da sam ga jedva čuo. Priča o ljudima koje su on i pisac s kojim radi Paul Laverty sreli dok su istraživali: mladić sa praznim frižiderom koji nije jeo kako treba poslednja tri dana; žena posramljena što odlazi u banku hrane; čoveka kojem je rečeno da dođe u red od 5.30 ujutru za posao, da bi ga nakon sat vremena poslali nazad jer taj dan nije potreban. “Konstantno ponižavanje da bi preživeli. Ako vas to ne ljuti, kakva ste onda osoba?”
U kafiću smo u blizini njegove kancelarije u Sohou, delu Londona. Loach naručuje kafu i kroasan. Ponizno, naravno, ali njegova poniznost je varljiva: čak i kad naručuje kafu, on tačno zna šta hoće. “Čašu obične vode, molim, i kap hladnog mleka, hvala.” Onda nastavlja: “Da, sreli smo toliko ljudi koji su poniženi i uništeni, koji su izgubili osećaj da mogu da opstanu u ovom svetu.”
Na mnogo načina “Ja, Daniel Blake” se može posmatrati i kao nastavak filma “Cathy Come Home” iz 1966. godine o mladoj porodici koja postaje beskućnička, što je rezultiralo parlamentarnom debatom i podizanjem svesti o beskućništvu. Ali dok je “Cathy” odvela do prave društvene promene, Loach pretpostavlja da ljudi neće biti besni zbog “Daniela”: prihvatiće kao normalnu stvar da čovek bude prevaren od države za socijalnu pomoć ili da mlada majka mora da se preseli iz Londona u Njukasl kako bi našla za sebe delić doma.
Čiji svet bi radije delili: svet Cathy ili Daniela? “To je komplikovano pitanje. U svetu Cathy još uvek smo imali osnovne elemente države blagostanja, iako su bili ugroženi. Ljude je još uvek direktno zapošljavao zdravstveni sistem. Još uvek smo bili vlasnici gasa, električne struje, vode, železnica. Njen svet je bio prijatniji, sa jačim osećajem za društvenu odgovornost. Kada je prikazana kao beskućnica, ljudi su se naljutili. Danas društvo nije ni blizu tako povezano. Posledice Tacher i Blaira su do devalvacije osećaja da smo odgvorni jedni za druge, da treba da čuvamo našu braću i sestre. Iz te perspektive, draže mi je vreme Cathy.”
Tokom šezdesetih i sedamdesetih, Loach je pripadao maloj grupi levičara: Socijalističkoj ligi laburista (preteči Radničke revolucionarne partije), Socijalističkoj internacionali, međunarodnoj marksističkoj grupi, koje su krtikovale i kapitalizam sa zapada ali i staljinizam Sovjetskog Saveza. Navučeni na marksizam, intenzivno su raspravljali i svima koji su hteli da slušaju govorili su da je kapitalizam neodrživ: da će pojesti i sebe i radničku klasu u tom procesu. Međutim, to su bila nagađanja. U to vreme, dostupnost poslova i relativno dobro finasirana država blagostanja sugerisali su da kapitalizmu ide sasvim dobro.
Tek je sada, kaže Loach, kolaps koji su predviđali prisutan u našim životima. “Govorili smo da svaka kriza znači više zahteva od radničke klase, više eksploatacije, ali smo govorili načelno. Ljudi nisu mogli da zamisle ugovore bez radnih sati, rad preko agencija, banke hrane. Ko bi tokom šezdesetih mogao da zamisli da će biti prihvatljivo da gladuješ ako ne dobiješ humanitarnu pomoć? Groteskno je na šta smo pristali.”
Fantastično jednostavno je objašnjenje zašto će kapitalizam na kraju izneveriti društvo, posebno u globalizovanom svetu: “Svaka korporacija pokušava da proda više kroz niže cene, zato se profit smanjuje, zato moraju da nađu najjeftinije radnike bez obzira gde su, zato kapitalizam nikada ne može biti stabilan.”
Uprkos svemu, Loach je optimista. “Mislim da ljudi polako shvataju da svet ne može biti održiv na ovakav način” kaže. “Impuls Syrize, Podemosa, Bernija Sandersa i SAD i Jeremija Corbyna pokazuje da je drugačiji svet moguć. Postoji osećaj da treba da menjamo stvari.”
***
Prvi put sam intervjuisao Loacha pre 23 godine, ubrzo nakon što je snimio film “Raining Stones”, scenariste Jima Allena (sa kojim je sarađivao sve do njegove smrti 1999.), o čoveku koji ne može da priušti da kupi kćerki haljinu za pričest i uvaljuje se u katastrofu sa zelenašima. Bila je to klasična Loachova teritorija: eksploatacija, poniženje nezaposlenih, otpornost i humor radničke klase. Sećam se, šećući kroz Soho, Loach je stao da nam kupi korpicu jagoda na pijaci, dok mi priča kako je šteta što je sažaljevanje desničarski konstrukt - kao što je veliki američki sindikalista Joe Hill rekao: “Ne žalite, organizujte se!” .
Nedavno sam gledao Loachov TV film iz 1969. godine -"The Big Flame", o 10.000 samoorganizovanih lučkih radnika. U filmu, jedan od njih svira akorde pesme “Joe Hill” na gitari, dok drugi objašnjava da je Hillova čuvena rečenica nastala kada je stajao ispred streljačkog voda nakon što mu je smešteno ubistvo. Danas, Loach tvrdi da je borba da se organizuje teža zbog toga što su mnogi radnici samozaposleni i nisu deo kolektiva. Ponovo mi citira Joea Hilla.
Kritičari kažu da je Loachova slabost to što se nije menjao:još uvek propoveda isti marksizam kao i pre pola veka. Njegovi fanovi tvrde da je to njegova snaga. Loach, danas u svojim osamdesetim, bi pitao zašto bi se pobogu on menjao, kada je sistem isti.
Međutim, Loach nije uvek bio levičar – daleko od toga. U školi, na lažnim izborima bio je Torijevac. “ne mislim da od te činjenice može mnogo da se izvuče”, kaže. Pretpostavio sam da je igrao đavoljeg advokata ili da je bio u pitanju prolazni tinejdžerski hir, ali ne: to su bile, kako kaže, vrednosti u kojima je odgajan. Loachov otac je bio električar koji je postao poslovođa u svojoj fabrici u Nunitonu – klasični torijevac iz radničke klase, kaže. Majka mu je bila frizerka. Kada je Loachov otac dobio ponudu da postane deo osoblja, odnosno, menadžer, odbio je jer je to značilo mesečni prihod u banci, a ne nedeljna gotovina u smeđoj koverti (mrzeo je ideju da bude u dugu, i uvek voleo novac u rukama). Bio je bistar, lukav čovek koji je položio test za školu ali nije otišao jer mu majka nije mogla priuštiti uniformu. Čitao je knjige o velikim advokatima i maštao o budućnosti svog sina u pravu.
Mladi Kenneth je bio pametan i ambiciozan. Išao je u gimnaziju ( oblik obrazovanja koji prezire jer vadi nekoliko dece iz radničke klase i daje im šansu da “uspeju”, dok drugi iz te perspektive “propadaju”) i imao je ogromnu želju za znajem. Krišom bi čitao Šekspira ispod pokrivača kada bi svetla u spavaćim sobama trebalo da su ugašena. Porodica je kupovala desničarski Express, i Loach bi ga čitao od prve do poslednje strane, nikada ne dovodeći u pitanje vrednosti koje te novine nude. Što se njega tiče, bila je to slika sveta. “Usvojio sam torijevstvo kao što vi usvajate tim”, kaže posramljeno. Koliko dugo? “verovatno do 19. godine, kada sam otišao u RAF.”
Nakon vazduhoplovstva je otišao na Oxford da studira parvo. Aktivirao se u dramskoj sekciji, izvodio skečeve sa Dudleym Mooreom, počeo da režira, zapostavio je učenje, diplomirao sa ajnižim ocenama i odlučio da je njegova budućnost u pozorištu. Otac je bio očajan.
Loach je oduvek želeo da glumi. “Gluma me privlačila od moje 15. godine.” Da li je imao idola? “Sećam se da sam gledao starog glumca Mariusa Goringa kako igra Ričarda III, i mislio kako je to fenomenalno. Verovatno postoje delovi toga u onome što sam okušao da napravim od tada.” Da li je bio dobar? Smejulji se. “Ne mogu to da ocenim. Završio sam s tim.” Čak i danas, osetiš da veruje da je mogao da bude uspešan. Njegova žena Lesley, obično odana preko svake mere, mi je rekla da je bio beznadežan slučaj, glumac koji bi verovatno glumio samo u sopstvenim filmovima. Postoji li deo njega koji se ne slaže sa ovim? “Naravno. Ko zna?”
Dobio je posao pomoćnika reditelja u pozorištu Northampton. “Mislio sam da mogu i uz to da igram ulogu, dve, ali reditelj očigledno nije imao poverenja u mene. Nisam dobio ni ulogu u pantomimi, pa sam pomislio da je bolje da se držim režiranja.”
Godine 1963. je prešao na BBC kao stažista režije i nakon nekog vremena dobio je priliku da režira policijsku dramu Z-Cars. Na snimanju je upoznao grupu mladih socijalista pisaca – Troya Kennedya Martina, Rogera Smitha, Nella Dunna, Barrya Hinesa, Jeremya Sandforda – koji su ga politizovali svojim najboljim radovima.
Da li je raspravljao o svom razvoju u politici sa ocem? “Ne, jer nije voleo ideju da mu sin postavlja izazove. Mislim da je verovao da nisam znao o čemu pričam. Da bi znali o čemu govorite, morali ste da radite tamo gde je radio on, da izlazite na kraj sa ljudima sa kojima se on nosio, i da se suočavate sa surovošću kada ne ugledate svetlost dana.”
Ko se najviše ponosio njegovim uspehom – majka ili otac? “Mislim da su delili ponos. Ne bi hvalio, ali bi davao do znaja da se to desilo. On je radnik iz West Midlandsa. Ljudi su tamo jako rezervisani. Nije bilo metropolitenskih zagrljaja tokom pedesetih, kažem vam!”
Iako je njegov rad na Z-Cars bio hvaljen kao novi realizam (prihvatajući da policija može imati predrasude i biti čak korumpirana), Loach nije osećao da je to dovoljno pa se vratio svom prvom principu i analizorao filmove kojima se najviše divo: češkom novom talasu i italijanskim neorealistima. “U tim filmovima ljudi su ljudi, bez glume. Umesto toga, ja sam dobijao glumu u koju nisam verovao. Tako da sam naučio iz sopstvenih grešaka.”
Rasturio je svoje znanje na komade i ponovo ga sastavio, pozajmljujući neke tehnike ( koristeći prirodno svetlo kad god je moguće i uzimajući naturščike umesto profesionalnih glumaca) i uspostavljajući nove na svoju ruku (snimajući hronološki; otkrivajući radnju glumcima deo po deo; kombinujući improvizovane snimke sa planiranim u scenariju) .Verovatno je taj deo stvarnosti u filmu odvojio Louchove filmove od drugih više nego bilo šta drugo: Cathy, koju je sjajno odglumila Carol White, izgleda šokirano kad joj dete odvedenom, jer je bilo stvarno, isto važi za dečaka koji plače u "Kes" kada dobija prutom po rukama.
Od sredine šezdesetih do kraja te dekade, šta god daje Loach radio, bilo je glavna vest i postavljalo ciljeve. Ne samo da su mu filmovi izgledali drugačije; tema je bila radikalna takođe. "The Junction" je pokrenuo raspravu o abortusima, "The Big Flame" o radničkim pravima a "Three Clear Sundays" o smrtnoj kazni. Ovaj niz je kulmnirao 1969. godine sa filmom "Kes", koji je zasnovan na Hinesovoj noveli o dečaku iz radničke obitelji čija ga ljubav prema sokolu otvara prema svetu. Loachov film je nesentimentalan koliko je i razoran, brutalan koliko je i lep i ima jednu od najzabavnijih fudbalskih scena u istoriji filma kada trener, kojeg igra Brian Glover u dresu Bobby Charltona, insistira na penalu kojeg nije bilo.
Međutim, 1971.godine Loachov svet se srušio. Vozio je u spoljnoj traci na autoputu, kada su kola u unutrašnjoj izgubila točak, udarila u Loachov auto i gurnula ih na most. Njegov petogdišnji sin Nicholas je poginuo, kao i Leslina baka, a sama Lesley se borila za život. Loach nije radio preko godinu dana. “Izgubili smo dete i sve lično...Sve što imaš je fokusirano na taj gubitak. Nemaš emocionalni prostor niti snagu da radiš bilo šta sem da tuguješ, a to je dug process.”
Njegove rečenice su isprekidane kada govori o ovome. Loach će govoriti o svom sinu ili detetu, ali ne pominjući ime. Da li mu teško da ga izgovori? “Da, uvek imam, da… Nikolas.” Kaže ime tako brzo da ga možete prečuti. “Zato što je rana toliko duboka. Mislim da je to deo problema. Verovatno nismo nikada uspeli da odbolujemo i rešimo ovo. Mislim da sada postoje procesi koji ti omogućuju da izraziš svoj bol i da dosegneš neki mir s tim. U to vreme nismo uspeli, uprkos pokušajima da budemo mudri na osnovu iskustava drugih ljud. Na jednom nivou bili smo svesni da to mora da se desi, a na drugom smo bili previše povređeni da bi počeli s tim.”
Kada se vratio na posao, bio je to neuobičajen način, adaptirao je Čehovljevu kratku priču "A Misfortune" za televiziju. Nastavio je sa epskom serijom “Days Of Hope”, koja je pokrivala period između Prvog svetskog rata i velikog štrajka 1926. godine, pa snimo “The Price Of Coal”, o nesreći u rudniku; ali filmska karijera mu je posrtala. Čak i najodaniji fanovi smatraju da je film iz 1981. godine “Looks & Smiles” bolno lošim, a Loach kaže da je napravio haos sa jednim filmom – "Otadžbinom" koju je snimio tokom osamdesetih.
Uz gubitak samopouzdanja, postojao je još jedan problem: Loacha su zabranjivali. Godine 1983. snimio je “Questions Of Leadership”, seriju koja se bavila pitanjem da li sindikati izdaju radnike, ali je Channel 4, koji ju je naručio, odbio da je emituje tvrdeći da je neuravnotežena. Njegov film iz 1984. godine “Which Side Are You On?”, o pesmama i poeziji rudara u štrajku pravljen za South Bank Show Melvyna Bragga, nije prikazan na London Weekend Television jer je bio previše politički. Godine 1987. njegova produkcija drame “Perdition” Jima Allena koja istražuje navodnu kolaboraciju između cionističkih lidera i nacista otkazao je Max Stafford-Clark u Royal Court teatru 36 sati pre premijere. Do kraja osamdesetih nije dobijao nikakve narudžbine a kamoli da je nešto uspeo da prikaže, bilo iz ljubavi ili zbog novca. Na njegovu večnu sramotu, snimio je reklamu za McDonald’s..
U jednom od nedavno snimljenih televizijskih dokumentaraca “Versus: The Life And Films Of Ken Loach” režiser je blag i dopadljiv sve do trenutka dok ne krene da priča o ljudima koji su ga izneverili. Na ekranu opisuje Stafforda-Clarka kao kukavicu i žestina napada na njega je šokantna.
Nije te strah da stvaraš neprijatelje, zar ne, pitam ga. Zavisi, odgovara. “Moja majka je bila miroljubiva, i u ličnom odnosu se trudim da budem takav, zato što ne mogu da se nosim sa ličnim sukobima. Smatram ih užasnim.” Loach i Lesley imaju četvoro preživele dece, od kojih su dvoje - Jim i Emma – takođe režiseri. “Ne mogu da se svađam sa ljudima na koje se oslanjam i kojima zaista verujem, o kojima brinem i do kojih mi je stalo, jer bi cena bila previsoka. Ali izađi napolje i suoči se sa svetom, hajde.”
Preformulisao sam moje pitanje: da li ga je strah od pravljenja nepriajtelja u javnom životu i politici? “Ne, jer oni jesu neprijatelji. Kad smo radili film tokom osamdesetih, desničarski laburisti i sindikalisti kao i ljudi koji sui m se priključili, hteli su da unište ono što sam napravio. Uništili su ono što sam napravio.”
Da li ikada oseća da ne prašta dovoljno? “Ne, moraš biti načisto da tu nema ništa lično, ali ako neko svesno sabotira nešto jer se plaši posledica, to je neoprostivo. Posebno u našem poslu. Ako ste političar, vidite da može doći vreme kada, da biste obezbedili veće dobro, treba da se povučete.To je pitanje taktike. Ali za režisere i novinare, naša funkcija je da kažemo šta su temeljni principi i ideje. I na osnovu toga se treba donositi mišljenje o ljudima. Ovo je u srcu predstave koju je Max Stafford-Clark ubio, i bilo je u srcu dokumentaraca koje su desničarski laburisti cenzurisali.”
Da li je ikada pomislio da mu je karijera gotova? “Da. Krajem osamdesetih. Počeo sam da razmišljam o povratku u pravo, iako nemam kvalifikacije i imam lošu diplomu. Jednostavno nisam znao šta da radim. Da predajem film, pretpostavljam. Morali smo da uzimamo pozajmice, jedva smo sastavljali kraj sa krajem.”Staje, izvinjavajući se. “Bilo je to siromaštvo srednje klase! Još uvek smo bili u kući, ali ja nisam mogao da vidim gde pripadam.”
***
Naredni dan smo se opet sreli, ovaj put u njegovoj kancelariji. Na vrhu uskih stepenica stoji uokviren poster za film iz 1990. godine “Hidden Agenda” o državnom terorizmu u Severnoj Irskoj koji je najavio Loachov povratak. Prirodno, izazvao je glasine. Loacha je filmski kritičar Alexander Walker optužio da je propagandist IRA i izdajnik Velike Britanije. Bio je to prvi Loachov film koji je producirala Rebecca O’Brien, sa kojom radi do danas.
Nastavio je da snima film za filmom od tada, osvajajući nagradu za nagradom. U srcu svakog filma, pravljenog sa malim budžetom od britanskog i evropskog novca, stoji ubedjenje , od Španskog građanskog rata ("Land And Freedom") do protivpobunjeničke strategija protiv Sandinista u Nikaragvi ("Carla’s Song"), od prava sindikalaca u SAD ("Bread And Roses": jedini film koji je snimio u severnoj Americi) do irskog rata za nezavisnost (The Wind That Shakes The Barley) i, najvažnije, borbe za posao, dostojanstvo i pravdu ("Raining Stones", "Sweet Sixteen", "It’s A Free World", "My Name Is Joe", "The Angels’ Share" – zapravo skoro svi). Loach je neke glumce učinio zvezdama, (Ian Hart, Peter Mullan, Cillian Murphy), ali uglavnom glume samo jednom u njegovim filmovima. Voli da mu glumci dolaze bez tereta: što manje poznato lice, više se veruje u priču. Jedina poznata ličnost koja je glumila u njegovom filmu je Eric Cantona, tepski heroj filma “Looking For Eric”, ali je Loachu napravio izuzetak jje Cantona igrao sam sebe u jedinstvenom iskoraku u magični realizam.
Nakon smrti Jima Allena, većinu scenarija za Loacha piše Paul Laverty. Na povremenim žurkama koje Loach nerado pravi (njegov 70. rođendan, a ranije ove godine 80.) stariji saradnici poput producenta Tonya Garnetta i pisca Rogera Smitha muvaju se sa novim. Kao što i sam kaže, ne razilazi se sa prijateljima i obitelji.
Na kaminu u kancelariji je maska Cantone sa spojenim obrvama, slika tronogog psa koji se pojavljuje u “Ja, Daniel Blake” i dve Zlatne palme koje je osvojio (prva je bila za "The Wind That Shakes The Barley"). Iznad jedne je crveni okovratnik za psa. Pitao sam šta je. Loach se smeje: “To je Palma za psa, nagrada za najimpresivnijeg psa na filmu. Dobili smo nagradu za životno delo za tronogog psa.”
Gledam u fotografiju golog Rickya Tomlinsona u Riff-Raffu, koji glumi bodibildera tek izašlog ispod tuša u luksuznoj stambenoj zgradi na kojoj radi. Izgleda da uvek dođe trenutak u Loachovim filmovima kada glavni lik pokaže srednji prst vlastima – bilo Tomlinsonovom zadnjicom ili ispisivanjem svog imena na zidu Zavoda za zapošljavanje što je napravio Daniel Blake. “To bacanje novčića je još jači simbol za otpor”, kaže Loach. “Pozadina Rickyja Tomlinsona ili Danielov grafit? Ljudi se bore. Ljudi nisu poslušne žrtve. U desničarskoj umetnosti, filmu, kniževnosti, bilo čemu, vole da predstavljaju siromašne kao žrtve, jer je to politika dobročinstva – dama iz dvorca ide okolo za Božić. ‘Siromašni su uvek s nama, poredak u društvu je popravljen i moramo biti ljubazni prema siromašnima. ‘ Političari levice tvrde da je siromaštvo proizvod klasnog društva, i da će mu se ljudi odupreti i taj otpor želimo da vrednujemo, da pokažemo, da slavimo. Daniel Blake ne preklinje, on je dostojanstven čovek.”
“Ako čitate Morning Star kao suprotnost Guardianu, videćete iz dana u dan priču za pričom o ljudima koji zaista nešto pokušavaju. To su, na primer asistenti profesora u Durhamu, trebalo vam je sto godina da objavite njihovu priču. Kažu da se ne mire sa smanjenjem plata i ostajanjem bez posla.
Poslednjih godina Loach je aktivan u političkim strankama poput partije Respect i Left Unity koje predstavljaju alternative laburistima. (Nakon 30 godina članstva u laburistima, otišao je zgađen Tonyem Blairom.) Kada se zamenik lidera laburista Tom Watson nedavno žalio da su se u stranku infiltrirali trockisti, mislio je na Loacha? “Pa, još nisam u Laburističkoj stranci. Još uvek je član Left Unity. “Ali otkad je Jeremy Corbyn izabran na mesto predsednika, nisu s epokazali na izborima. Nisu se pokazali kao prava opozicija laburistima. ” Da li bi razmotrio da napusti Left Unity i da s eponovo učlani u laburiste? “Postoji šansa, jer će se tamo voditi velike rasprave. A Jeremy Corbyn brani stvari koje sam ja podržavao poslednjih 50 godina.”
Uobičajena kritika Corbyna, kažem, je da je više zainteresovan za omasovljavanje pokreta nego za osvajanje vlasti. “Mislim da je to besmislica”, odgovara Loach: što je snažniji pokret, veće su šanse da dobije na izborima. “To mora da bude pokret, a ne samo biračka mašina. Toni Blair i njegovi sledbenici nikada nisu shvatili ili nisu hteli da shvate. Hteli su samo mašine koje će im davati moć klikom. Laburistički pokret želi ljude uključene u demokratske procese.” Tokom šezdesetih to su radile male grupe, koje su uglavnom komunicirale u zatvorenim krugovim; voli činjenicu da je danas toliko ljudi uključeno u debate.
Politička klima mu je, čini se, dala novu snagu za dalji rad. U 2013. godini Rebecca O’Brien sugerisala je da je napravio poslednji igrani film, da će se fokusirati na dokumentarce. Tri godine nakon posle, svi razgovori o penziji ne dolaze u obzir. “Bila je to samo usputna opaska. Iako se previše proširila napolju.”
Zašto su režiseri toliko izdržljivi, pitam. “Velika je privilegija praviti film, prikazati ga ljudima da ga vide.” Neće se ponašati kao Sinatra, stalno najavljujući da će se povući a onda se ponovo vratiti na scenu. “Nenenene, hajde da uopšte ne razgovaramo o tome.”Osamdesete su osetljive godine i sve dok je fizički sposoban, snimaće filmove. Zar nikada ne oseća svoje godine? “Prva stvar koju osetim ujutro je da imam 85 godina. Ali kad popijem kafu, osećam se kao da mi je 79. Ljudi su danas duže tu, zar ne? Ne želiš o tome previše da razmišljaš. Samo nastavi da voziš.”
