Kako je nastao Frankeštajn

Kada je engleska književnica Meri Šeli (1797-1851) napisala svoje najveće delo Frankenštajn (1818), verovatno nije ni slutila kolike će razmere dostići popularnost njenog izmišljenog čudovišta.

O Frankenštajnu je snimljeno na desetine filmova, a i danas se često vode polemike ko je spisateljici bio inspiracija i model na osnovu koga je nastao lik Viktora Frankenštajna, naučnika i tvorca jednog od najslavnijih čudovišta na svetu.

Kandidata je nekoliko.

Profesor Lazaro Spalancani, utemeljivač moderne biologije

Prema mišljenju italijanskog biologa Paola Mazarela, koji je o ovoj tematici pisao u magazinu „Nature“,  kao inspiracija Meri Šeli je poslužio Lazaro Spalancani(1729-1799), italijanski biolog, profesor na univerzitetima u Modeni i Paviji. Njegova najznačajnija proučavanja bavila su se problematikom regeneracije i razmnožavanja životinja, sa posebnim akcentom na fiziologiju krvotoka i na disanje kod životinja. Istražujući ovu oblast, profesor Spalancani je izvršio mnoštvo eksperimenata.

Ubrzo se Evropom proširio glas o naučniku koji je uspeo da oživi nekoliko osušenih sitnih beskičmenjaka iz grupe Tardigrada i Rotatorija. U stvari, radilo se o prvom eksperimentalnom dokazivanju pojave anabioze – oživljavanja osušenih i promrzlih životinja. Malo je onih koji su znali da je Lazaro Spalancani bio prvi biolog koji je uočio kako krv prelazi iz areterija u vene preko kapilara i kako oksidacija nastala disanjem postoji ne samo u plućima, već u svim ćelijama svakog živog organizma. Spalancani i danas nosi titulu tvorca moderne biologije, a njegovi opiti oživljavanja životinja ga dovode u vezu sa Frankenštajnom.

Johan Konrad Dipel i njegov eliksir besmrtnosti

Kristofer Frejling, autor jedne knjige koja istražuje kako su snimani filmovi o naučnicima, smatra da je model za Viktora Frankenštajna bio Johan Konrad Dipel (1673-1734), nemački lekar, teolog i alhemičar. Ovaj naučnik rođen je u zamku Frankenštajn u mestu Miltal blizu Darmštata.

O njemu su kružile priče kako je noću krišom odlazio na groblja i skrnavio ih vadeći iz kovčega kosti i ekstremitete pokojnika koje je koristio za spravljenje tzv. Dipelovog ulja, jedinstvenog eliksira besmrtnosti. Reč je o ulju velike gustine i neprijatnog mirisa koje se dobija procesom suve destilacije životinjskih kostiju, a danas se koristi u industrijskim postrojenjima za denaturisanje (menjanje strukture) alkohola.

Dipel je poznat po tome što se oštro protivio učenju o spasenju duše i zastupao stav o tajanstvenom ponovnom rođenju, što mu je stvaralo velike probleme, jer su ga više puta progonili i hapsili. Zbog svojih, najblaže rečeno čudnih eksperimenata, a i zbog činjenice da je rođeni u dvorcu Frankenštajn, on je prvi favorit među kandidatima koji se dovode u vezu sa romanom Meri Šeli.

Džejms Lind – spasilac mornara

Još jedna stvarna ličnost, mogući Viktor Frankenštajn, jeste Džejms Lind(1716-1794), škotski lekar, čuven po tome što je uveo „pomorsku higijenu u Engleskoj“, odnosno obavezno korišćenje ceđenog limuna u ishrani mornara. Zahavaljujući njemu, sa britanskih brodova je vrlo brzo potpuno nestao skorbut, smrtonosna bolest koja nastaje zbog manjka vitamina C u organizmu. Ono što Linda povezuje sa Frankenštajnom jesu njegovi eksperimenti koje je izvodio uz pomoć električne energije.

Đovani Aldini – treptaji obešenog čoveka

Međutim, znatno upečatljivije električne opite izvodio je jedan drugi naučnik, o kome je u časopisu „Fourteen Times“ pisala Sara Bejkvel, tvrdeći da je upravo taj čovek ovekovečen u liku Viktora Frankenštajna. Reč je o Đovaniju Aldiniju(1790-1840), čiji je deda bio čuveni italijanski lekar i fizičar Luiđi Galvini. Đovani je na opšte zaprepašćenje stanovnika Londona uz pomoć električne energije uspeo da pokrene usta, oči i udove mrtvog Džordža Fostera, javno pogubljenog vešanjem.

Prema mišljenju Sare Bejkvel, taj događaj je poslužio kao inspiracija za Meri Šeli. Tada je čak došlo i do opklade između Meri, njenog muža Persija Šelija, poznatog britanskog pesnika i još poznatijeg poete lorda Bajrona, inače njihovog prijatelja. U opkladi će pobediti onaj ko napiše bolji roman strave i užasa.

Sara Bejkvel imala je još jednog kandidata za Viktora Frankenštajna. To je bio Karl August Vajnhold (1782-1829), nemački hirurg, poznat po ekstremnim metodama lečenja životinja. On je iz bolesnih mačaka, da bi ih izlečio i povratio u život, izvlačio kičmenu moždinu i umesto nje u telo jadnih životinja ubacivao cink i srebro. Pod njegovim uticajem je, navodno, lord Bajron pokušao da izleči svoju bolesnu mačku odstranjivajući joj kičmenu moždinu. Bejkvelova smatra da bi zbog svojih surovih hirurških metoda i zbog činjenice da je bio poznat u Londonu, Vajnhold mogao biti i glavni kandidat za Viktora Frankenštajna.

Ko zna, možda je neki od ovih naučnika koji su bili skloni grubom eksperimentisanju, zaista i bio model na kojem je Meri Šeli stvorila svog junaka, a možda je ova engleska književnica uzela delić svakog od njih i ugradila ga u lik Viktora Frankenštajna. To nikada nećemo saznati, što je verovatno i bolje, jer će tako roman o čuvenom čudovištu i njegovom tvorcu zauvek sačuvati dozu tajnovitosti i misticizam.

Priredio: Dragan Antić

kultivisise.rs