Istina kao imperativ društvene odgovornosti – Film The Post

Foto: Amblin/ Screenshot

Kroz dugu istoriju čovečanstva, mnogi narodi su se okretali svojim vladarima, vlastima i drugim liderima za prosperitet i vođstvo – kako kroz teška, tako i kroz mirna vremena. Ali šta se desi kada se to delikatno poverenje između ljudi i lidera razbije u paramparčad? Da li se razotkrivanje istine o onima koji su se zakleli da će učiniti sve za dobrobit naroda smatra našom društvenom odgovornošću ili je to samo korak ka širenju panike među masama i ka slabljenju državnog ugleda i stabilnosti? Ovim pitanjima, ali i mnogim drugim, bavi se Stiven Spilberg u svom oskarovskom filmu The Post.

Reditelj sa verovatno najvećim brojem uspešnih komercijalnih filmova iza sebe je i ovaj put uspeo da nam dočara jednu od krucijalnih tačaka američke moderne istorije, kroz svedenu, a opet uzbudljivu priču o lokalnim novinama koje su podsetile narod da novinarstvo služi narodu, a ne političarima. Može se reći da je film ujedno i priča o pobedi demokratije i patriotizma.

Foto: Amblin/ Screenshot

Ovaj dvosatni film obeležio je 2017. godinu, i možemo reći da i dan-danas, kada smo suočeni sa surovim, medijski manipulisanim vremenima, nalazimo inspiraciju i utehu u ovom filmu da će istina uvek biti na strani kvalitetnog novinarstva. Naravno, filmovi koji su bazirani na istinitim pričama su uvek romantizovane verzije stvarnih događaja. A ko bolje ume da romantizuje ključne trenutke moderne istorije nego Spilberg?

Glavne uloge pripadaju dvema ikonama Holivuda, Meril Strip i Tomu Henksu, koji tumače likove Ketrin Grejam i Bena Bredlija – glavne osobe koje će biti odgovorne za publikaciju poverljivih studija iz Pentagona o učestvovanju SAD u Vijetnamskom ratu i opštem delanju na području Francuske Indokine. Briljantni performansi glavnih i sporednih uloga vas neće ostaviti ravnodušnim, s tim što bih posebno istakla nadaleko nadarenu Meril Strip.

Foto: Amblin/ Screenshot

Zašto baš nju i njenu ulogu? Prikazati Ketrin Grejam, feminističku ikonu novinarstva i preduzetništva, pogotovo u kontekstu vremena kada ste jedina žena za stolom gde niko ne veruje u vas, nije nimalo lagan zadatak. Stiven Spilberg je prepoznao važnost takve uloge i dodelio je upravo Meril, koja je već dugi niz decenija jedna od najtalentovanijih glumica Holivuda, ali se isto tako pobrinuo da i scene koje prikazuju Ketrin budu balans njenih unutrašnjih konflikata, odnosa sa okruženjem i društvene dužnosti. Njena ljudskost je ono što je čini snažnim ženskim likom, a njen procvat od početka do kraja filma vidi se u svakom aspektu karakterizacije – od replika u dijalozima do kostimskih rešenja.

Ben Bredli sa druge strane, lik koji tumači takođe jedan od najtalentovanijih glumaca Holivuda – Tom Henks, možda nema da izgubi toliko koliko ima Ketrin, ali se podjednako srcem i dušom bori za novinarska i ljudska prava. Krize, negodovanja, lov na papire – sve to utiče na Benov rastući unutrašnji nemir koji se završava kulminacijom, odnosno štampom studija iz Pentagona, kao i razrešenjem slučaja Vrhovnog suda u Americi u korist štampe (konkretnije The New York Times i The Washington Post).

Uzbudljiva potraga za novinarskim MekGafinom (element priče koji pokreće radnju, ali čija stvarna važnost ili priroda često nije od suštinske važnosti za priču) nas drži budnim, dok se pozadinske priče likova i okolnosti razvijaju pred nama. Objavljivanje samih studija daje određen raison d’etre (razlog postojanja) nekolicini likova u filmu, i to ne samo glavnim. Performans Boba Odenkirka i Metjua Risa, ključnih figura u sticanju poverljivih fascikli, možda nam i najviše dočaravaju taj momenat društvene odgovornosti i patriotizma, pogotovo kroz dijalog:

Dan: Zar ne bi išao u zatvor da zaustaviš ovaj rat?

Ben: Teorijski, naravno.

Dan: Hoćeš li objaviti ove dokumente?

Ben: Da…

[…]

Dan: Pa, onda to nije tako teoretski, zar ne?

Foto: Amblin/ Screenshot

Svedenost scena na njihovu sadržinsku suštinu daje nam šansu da se uživimo u priču, a da nam pažnju ne okupiraju nepotrebni efekti i rekviziti. Muzički izraz pod vođstvom maestralnog Džona Vilijamsa dočarava intenzitet trenutka i dopunjuje vizuelni izraz direktora fotografije Januša Kaminskog, dok nas scenografija i kostim vraćaju u eru hipi Amerike. Malo je reći koliko je važna verodostojnost izraza u stvaralačkoj filmskoj iluziji. Ona dopušta našoj mašti da popuni rupe u trenucima između.

Spilberg je nesumnjivo i ovim filmom nastavio svoj niz uspešnih ostvarenja. Nalik na njegova druga dostignuća, kao na primer Spasavanje redova Rajana, ovaj reditelj je ostavio svoj pečat u dočaravanju istorije iz ugla SAD u jednom gotovo optimističnom, granično preterano patriotskom filmu sa notom životnih lekcija o ljudskosti i dužnostima.

Piše: Marija Kovačević Kuzmanović/ Časopis Kuš!