Filmski surealno – “Sveta planina”
U potrazi za besmrtnošću i otkrivanjem iluzorne istine film “Sveta Planina” u režiji Alehandra Hodorovskog svojom kontroverznoću, te daleke 1973. godine, ostavio je Kanski festival u potpunosti zatečen. Čitanje religije unatraške, beskrajna simbolika i žestoka režijska poremećena vizija uzrujavajućih kardova stvorila je kinematografsko delo ovakvo kakvo i posle skoro 50 godina jeste, kultni film, popularni klasik koji i dalje podstiče oprečne stavove i podeljena mišljenja.
Kroz filmsku priču upoznajemo čoveka koji je lopov sa stereotipnim fizičkim izgledom Isusa Hrista i njegovog prijatelja, oni zajedno proživljavaju život u četiri zida filmskog ekrana. Nakon sukoba sa svešetnikom i statuama sa svojim likom, iz te komercijalne provokacije hrišćanske religije, lopov se nalazi ipred velikog i visokog tornja iz kog je poslata vreća za zlatom. Kako bi otkrio odakle potiče to zlato, on odlazi, uzdiže se sa ovozemljskog sveta do tornja, gde zatiče alhemičara i njegovu asistentkinju. Zanimljivo je da alhemičara glumi sam režiser Hodrovski. Lopov počinje da radi sa alhemičarem i tu upoznaje sedam ličnosti šefova industrija, svi imenovani po planetama Sunčevog Sistema. Svi oni zajedno pale svoj novac i statue Isusa, shvataju da su smrtnici, zato kreću na Svetu Planinu u potragu za večnim životom.
Njihov put je dug i pun iskušenja, njihova priča nalikuje nekoj kosmogonijskoj, mitološkoj grčkoj, ili kakvoj drugoj. Psihodelična atmosfera i ludilo istorije, kroz prizore fantastike traje do dolaska na brdo, Svetu Planinu. Čini se sve je postalo besmisleno, ali smisao je upravo pronađen. Alhemičar (Hodrovski) izgovara: “Zumiraj kameru nazad”, vidimo krupni plan zajedno sa celim setom, kamerama i mikrofonima. Otkriva se da je ovo samo film. Režiser obraćajući se glumcima, radnicima na filmu i samoj publici kaže: “Stvarni život nas čeka”. Četvrti zid je srušen. Kraj.
Remek-delo. Svidelo Vam se ili ne, ne možete poreći umetničku vrednost i podsticaje na razmišljanje, mudrost koju u sebi poseduje. Vizualna satisfakcija i degradacija životnog smisla dovedena je do apsolutne perfekcije gde je svaki kadar savršeno smislen. Režisersko oko za detalje uči nas da gledamo film na više nivoa, među kojima su tumačenja Tarota, Starog zaveta, Grčke i Rimske mitologije, sveopšteg Boga, Isusa Hrista i mnoga druga među kojima su i tumačenje današnjice, sveta, čoveka, života i same umetnosti. Iako je ovaj film definicija surealnog, sa druge strane, može se tumačiti i kao medijum i refleksija realnog, savremenog bivstvovanja. Smisao je u filmu, u umetnosti. Sve ovo je jedva velika igra. “Stvarni život nas čeka”.
Emilija Kvočka
P.U.L.S.E/Impuls
