FILM Atentat – naša privatna stvar

Mirjana Karanović: Vreme je da još jednom ponovimo priču o atentatu na Zorana Đinđića. 

Za razliku od našeg pravosuđa, za razliku od njegove stranke i njegovih ministara, mi je znamo napamet. Naš posao je da uzaludno ponavljamo očigledne istine. To su istine o raznim užasnim događajima koji nisu smeli da se dogode. Slobodan Milošević nije morao da dođe na vlast. Jugoslavija nije morala da se raspadne u četiri rata. Genocid u Srebrenici je morao da ostane nezamisliv. Beograd je mogao da bude samo grad Bitefa i Festa. Zoran Đinđić je trebalo da ostane u Nemačkoj, nosi naočare, predaje filozofiju i nervira Habermasa. Mogli smo da budemo normalni ljudi.

U trenutku kada pada Berlinski zid i cela Istočna Evropa kreće ka XXI veku, mi odlazimo na Gazimestan, vraćamo se 600 godina unazad i pitamo se – su čim ćemo pred Miloša. I izlazimo pred njega sa Slobodanom Miloševićem. On će Srbima vratiti nacionalno dostojanstvo koje im je oduzela Jugoslavija, pri čemu „ni oružane bitke nisu isključene“. I to nam se dopalo. Da nas se ostali jugoslovenski narodi plaše. Bio je to fantastičan provod. U stvari, dali smo odobrenje za ratove devedesetih. Tada smo napravili izbor koji je uticao na živote miliona ljudi. I nasilnu smrt mnogih, jer nije svejedno kako umiremo. Tada smo mogli da postupimo drugačije. Posle je bilo kasno.

Posle smo morali da srušimo sve one gradove i pobijemo sve one ljude i žene i decu, pa da onda i nas ubijaju. Morali smo da osvajamo teritorije, pa da ih gubimo. U Srbiju su onda morale da dođu stotine hiljada izbeglica. Morali smo da osiromašimo i propadnemo na svaki mogući način. I NATO je, na kraju, morao da nas bombarduje da bi nas zaustavio. Kao kada osobi u histeričnom napadu moraš da opališ šamar da bi se smirila. Toliki je bio naš zanos. Toliko smo morali da činimo ono što smo činili. Đinđić bi rekao, to je istorija.

Zrno koje je raznelo njegovo srce, doletelo je iz ratova devedesetih. Taj metak je putovao godinama. Ispaljen je u Vukovaru. U niskom letu je prozviždao celom dužinom Straduna, preleteo iznad glava sarajevske dece, danima vrebao po šumama oko Srebrenice, kružio nad kolonama albanskih izbeglica, skrenuo na sever, 5. oktobra zastao među nama, u Beogradu, zumirao Zorana Đinđića i od tada ga pratio do kraja.

Vesna Pešić: Znači, mi smo imali prvi put jednog čoveka, koji se razlikovao od svih drugih političara po tome što se ni u šta nije kleo, što nije stavio ispred sebe ni sliku Dražinu, ni Titovu, ni Staljinovu, ni tate ni mame, jer ni rodni kraj nije imao. Mi ne znamo odakle je on i dan danas. Da li je to neko Prokuplje, ta Bosna, mi ne znamo odakle je on. Znači, on nije imao ni rodni kraj. Znate ono naše zemljaštvo. Ništa ga nije određivalo. Tako da, on je rekao, nema iznad mene autoriteta. Nema ništa ukrućeno iznad mene. Nego o svemu moram da razmišljam i da to razložim na nekakve sastavne delove i da vidim da li tu ima nešto dobro, nešto što može da se iskoristi, da popravimo neku našu situaciju. Znači, on je maksimalno bio pozitivan.

Zoran Đinđić nije hteo da bude Druga Srbija. On je hteo da on vodi, on je hteo da to menja. On je otvoreno rekao da hoće da prekodira našu kulturu. On je kazao, Srbija je izložena jakim magnetnim poljima već 200 godina, socijalizmu i nacionalizmu. Toj ideji, te velike države, Dušanovog carstva, toj mitologiji, da stalno polazimo od te ideje kolika je ta naša država, a da ne kažemo, ne definišemo, šta je ta naša nacija i šta je to naše društvo, nego uvek krećemo od te ogromne, neke države. I kaže, a ja hoću da idem obrnutim putem.

Mirjana Karanović: Kada je ubijen, 12. marta 2003. već smo bili izašli iz istorijskog zanosa i bili sposobni za normalnu ljudsku reakciju. Donosili smo cveće ispred vlade, na mesto atentata, palili sveće i plakali. Vratili smo se kući i nastavili da plačemo. Ridali smo nad sobom, kao da nam je tek njegova smrt pokazala da su naši životi uništeni. I kada smo jednom počeli, više nismo mogli da se zaustavimo. Sve nas je stiglo: i Vukovar i Sarajevo i Srebrenica i ubijena deca i nerođena deca i deca u inostranstvu. Sve smo to sada, prvi put, opširno oplakali.

Vesna Pešić: E sad, kad sam to sve čula, bilo mi je strašno da čujem da je Zoran ubijen. Znači, to je izazivalo u meni, nekoliko godina posle toga, jednu strašnu žalost, najiskreniju žalost koju sam osećala. Onda i kada sam odlazila na taj grob, kada dođe 12. mart, videla sam da postoji jedna autentična potresenost zbog smrti Zorana Đinđića, koja ne može da se odglumi. Kad god se ode na to groblje, uvek se vidi da neki ljudi, da ih niko nije naterao da tu dođu, da tu nema nikakve komande, da su oni tu došli privatno. Da dolaze tu da odstoje, da misle, da spuste neki cvet i to je taj deo priče koji ja, evo, ne mogu da ga prežalim. A onda, gde sam mislila na jedan drugi način, kada se to dogodilo, da smo mi, u celoj toj nekoj našoj nesreći koja se događala devedesetih godina, imali zaista sreću da smo u politici imali takvu ličnost. Koja je bila zaista tako obrazovana, koja je bila tako dinamična, koja se stalno menjala. On je kazao, kaže, svi me grde zbog toga što sam ja tako pragmatičan, ali ja mislim da ja treba da se hvalim time. Ali on sam kaže, ako imaš problem, ti ne možeš sada da taj problem uništiš tako što ćeš da kažeš, pa ja imam principe, ali ti principi ne funkcionišu. On kaže, ne, promenite principe. Znači, probaj da rešiš taj problem, nemoj da se držiš tih principa k’o pijan plota, nego probaj da problem rešiš. To je ta njegova etika odgovornosti, gde je on govorio, pa dobro, mi verujemo u neke velike moralne stvari, u neka krupna pitanja, a kad dođe ta realnost, ko će da menja to što je tvrdo, to što neće da se promeni, onda mi kažemo, pa to će neko drugi da uradi.

Dubravka Stojanović: Ja sam uvek taj događaj videla isključivo kao puč i upravo zato, mislim da on mora da se posmatra iz ugla devedesetih godina, u kontekstu devedesetih godina. Zato što onda možemo da razumemo da se tog dana, zapravo desila izdaja službi bezbednosti, da su službe bezbednosti prešle na stranu dotadašnje opozicije, napustile svog, do tada vrhovnog komandanta Slobodana Miloševića i izvršile taj preokret, dakle, na dvoru, kako bi se reklo, u samom vrhu vlasti. I ono što je ključni argument u razmišljanju o 5. oktobru kao puču, jeste ono šta se desilo posle 5. oktobra, odnosno činjenica da upravo te institucije sile i upravo te bezbednosne strukture nisu bile rasformirane sve do 2001. godine, kada je Đinđić preuzeo Vladu Srbije. Prema tome, to posle 5. oktobra jasno svedoči o tome da je cilj samog 5. oktobra i prelaska tih struktura na stranu dotadašnje opozicije, upravo bilo da se očuva taj aparat sile. I zbog toga mislim da je neophodno posmatrati 5. oktobar u kontekstu devedesetih godina, jer onda tek možemo da dođemo do toga šta je on značio, zašto je bio izveden taj puč. I onda možemo da dođemo do tog objašnjenja da je to bio pokušaj da se uklanjanjem Miloševića, pod jedan, spase program koji je Srbiju odveo u ratove, da se spasu strukture koje su taj program sprovodile, da ne dođe do suđenja, da ne dođe do saradnje sa Hagom i naravno, na prvom mestu, da ne dođe do približavanja Srbije Evropskoj uniji, jer je svako približavanje Evropskoj uniji upravo ugrožavanje svih tih struktura. Dakle, oni su zapravo, odričući se od Miloševića, branili sebe i program koji je njih doveo na vlast.

Srđa Popović: Đinđić je želeo da predstavi i da interpretira ceo taj događaj kao revoluciju, posle koje ništa neće biti isto, gde će biti podvučena crta ispod tih devedesetih, gde će doći do lustracije, do promene Ustava, promene zakonodavstva, a već onog dana kada se pojavio prvi put Koštunica na televiziji, vi ste videli da je njegova interpretacija tog događaja sasvim drukčija: ništa se nije dogodilo, živećete u dosadnoj zemlji, kontinuitet, nema revanšizma, Milošević se uvažava kao predsednik najbrojnije opozicione stranke i ta interpretacija oko suštine onoga što se dogodilo, a koja je sama po sebi bila nejasna i ambivalentna, trajala je sve do atentata, po meni.

Vesna Pešić: Kažemo, nije bilo krvoprolića 5. oktobra. Pa da, ali njemu je njegov ubica rekao da je planirao njega da ubije. Pa nije planirao mene da ubije, nego planirao je Zorana Đinđića da ubije. Pa ubio ga je na kraju. Znači nije to tako prošlo beskrvno, jer celu tu priču je odradio i Zoran Đinđić, znači da drugi ljudi ne stradaju. On nije mogao da preuzme 5. oktobra, za sve te svoje vizije, ideje, Evropu i sve to što je hteo da uradi, on ipak nije hteo da neki ljudi stradaju i da tu dođe do nekakvog krvoprolića. On nije znao šta će vojska da uradi, ali je se sa nekim najopasnijim ljudima dogovorio i znao, imao njihovo obećanje da neće pucati. Ali su pucali na njega, na kraju.

Srđa Popović: Koštunica se opirao tome da se unapred odredi Đinđić kao mandatar vlade, a sam je odlagao da prihvati kandidaturu nekoliko dana i po mome mišljenju, u to doba je vršio konsultacije sa ljudima koji su i simbolično i stvarno predstavljali taj bivši režim. I tu, pre svega, mislim na tu nacionalističku srpsku elitu i mislim na vojsku.

Vesna Pešić: I sad, zanimljivo je to što je rekao, sad kad je bilo 10 godina 5. oktobra, što je rekao Zoran Živković. Zoran Živković je rekao, šta smo mogli da radimo? Da li smo mi mogli da tražimo dve revolucije? I tu je sad taj problem. Znate, mi smo sad srušili Miloševića, kako da kažemo, daj ruši i Koštunicu. Jer postali smo svesni toga da moraju dve revolucije da budu. Srušili smo Miloševića, šta ćemo da radimo sa Koštunicom. I on kaže, kako da objasnimo bilo kome. Kako da objasnimo narodu? Kako da objasnimo svetu? Sad se i svet zalepio za našeg pobednika, predsednika države koji je došao namesto Miloševića. Kako da kažemo ne, ni on ne valja, hajde da i njega rušimo.

Srđa Popović: I naravno, to je proizvodilo veliko trenje i ceo taj period do atentata označen je frontalnim sukobom Koštunice i Đinđića, koji imaju potpuno dve različite koncepcije, nepomirljive koncepcije. I o budućnosti zemlje i o odnosu prema prošlosti i o spoljnopolitičkoj orijentaciji te nove države. Dakle, u najvažnijim pitanjima oni su bili stvarno sukobljeni, ne kao ličnosti, mada i kao ličnosti, ali ideološki sukobljeni, politički sukobljeni. To je se ispoljavalo, ja mislim, prvi put kod predaje Miloševića, kojoj se Koštunica, iz dubine duše suprotstavljao, a naravno i njegova baza. A mislim da je Koštunica i pokazao šta mu je baza kada je sprečavao smenu Radeta Markovića tokom tri meseca do formiranja republičke vlade. Za to vreme se, prema iskazu jednog svedoka na suđenju, on 24 puta susreo sa Radetom Markovićem. U tom kratkom periodu od tri meseca. Šta je radio Rade Marković za to vreme? On je iskoristio to vreme da uništi dokaze o svim nezakonitim postupcima i svim zloupotrebama službe, čime je Koštunica zadužio celu Službu, i JSO, koji je svašta radio tokom devedesetih i vrhove vojske koji se provlače takođe kroz dokumentaciju Službe. Dakle, tu je on morao od tih struktura, odmah biti prepoznat kao čovek kome treba verovati.

Dragan Mićanović: /čita dopis RDB/ 7. oktobar 2000.godine. Šta treba uništiti od dokumentacije Državne bezbednosti: dosijea od 1998. do 2000. godine, a koja se odnose na lica iz DOS-a i Otpora. Njihove kartone iz kartoteke. Delovodnike i mikrofilmove za ovaj period. Izveštaje o proverama, pomoćna dosijea za ova lica, rukopise operativnih radnika i operativne dnevnike, polazne i dolazne depeše, saradnička dosijea i registre, očistiti harddisk u kriptozaštiti, uništiti dokumenta vezana za materijalno-finansijsko poslovanje, uništiti dokumentaciju vezanu za saradnike specijalnih namena. Dosijea lica nad kojima su vođeni složeni oblici operativnog rada, dosijea ratne saradničke mreže, duplikate izveštaja o proverama lica.

Žarko Korać: Mi smo tada tražili da krenu smene od načelnika bezbednosne službe, odnosno tadašnje Državne bezbednosti, Radeta Markovića i Pavkovića. Mi smo glasali više puta jednoglasno, bilo je uvek 17:1. Samo je Koštunica bio protiv. I tada je meni trebalo da postane mnogo jasnije da su razni dogovori napravljeni, da to ne može biti slučajno, da se u stvari sačuvaju ključni ljudi Miloševićevog terora, jer vojska u ratovima i državna bezbednost je ubijala. Ubila je Ivana Stanbolića, ubila je Ćuruviju, to je sve jasno, iako za Ćuruviju još nisu našli, na žalost, konkretne ubice, obrazac je isti, to je i detetu valjda jasno, da su to sve isti ljudi uradili, na isti način. Obojica inače, ljudi su osuđeni pravosnažno, jedan u Hagu, jedan u Beogradu. E te ljude je zadržao Koštunica. To ne može biti slučajno. Znači neki dogovori su napravljeni. Znači imate dogovor neki sa Miloševićem, koji mi tačno ne znamo, imate neki dogovor sa Rusima – šta radi Ivanov sutra, zašto je on doleteo. Ministar spoljnih poslova Rusije. Zar nije bilo logično da on vidi lidere DOS-a? Ne, on se samo sa Koštunicom nalazi. To je neka specijalna veza. Već tada, sa Rusima. Posle toga imate dogovor sa Radetom Markovićem, imate dogovor sa načelnikom Generalštaba. Znači, imate četri ličnosti sa kojima se Koštunica praktično već dogovorio. Rusi, načelnik generalštaba, načelnik državne bezbednosti i Slobodan Milošević. Sve kasnije što se dešavalo i što javnost nedovoljno zna, to je opstrukcija, bukvalno Koštuničina, da Milošević bude izručen Hagu.

Srđa Popović: Jedan svedok je svedočio na sudu da je Gradimir Nalić, čovek vrlo blizak Koštunici i visoki funkcioner u to doba Demokratske stranke Srbije, bio doveden u Jedinicu za specijalne operacije, gde je održao jedan govor. Predstavljen je kao budući ministar unutrašnjih poslova, on je bio kandidat DSS-a, i koji je tom prilikom njima rekao, držite se vi Vojislava Koštunice, sa Koštunicom nema Haga.

Dragan Mićanović: /čita izjavu Zorana Đinđića/ Na inauguraciji Koštunice u Sava Centru sve je izgledalo glamurozno. Dolazili su ministri spoljnih poslova Grčke, Norveške, razni izaslanici. Ali se osećalo da je sve fasada bez supstance. Osećalo se da tu nema vlasti i da sve može da bude vrlo prolazno. Imajući u vidu iskustvo Aljendea, Gerenskog i drugih bezubih građanskih revolucija, koje su počinjale narodnim entuzijazmom a završavale krvavim obračunima i preuzimanjem kontrole od strane vojske, sve vreme sam imao neprijatan osećaj da ništa nije završeno i da vrlo brzo stvari mogu krenuti u neprijatnom pravcu. Tih noći nisam mogao da spavam. Imao sam osećanje mučnine da je sa svakim satom naša pozicija sve gora, mada u javnosti izgleda sve bolje. Mediji su bili puni priča o pobedi. A kad bi se čovek zapitao, šta je garant da ona opstane, shvatio bi da za to nema nikakve garancije. I kada se upita gde je vlast kada mi odemo kući, onda shvati da vlasti nema. Ona postoji dok smo mi na okupu. Kada se raziđemo, nje više nema. A kada se upitamo da li socijalisti imaju mehanizme koji funkcionišu kada oni nisu tu, odgovor je, imaju. To je značilo da su praktično od 6. oktobra oni bili u prednosti u odnosu na nas.

Beba Popović: Oni su praktično ti koji vladaju državom, oni su ti koji postavljaju svoje ljude, oni su ti koji utiču na izbore predsednika, vlasti i tako dalje. Bilo da to rade kroz svoje službe, bilo da to rade, što mnogo češće rade, vaninstitucionalno, bez obzira što će svako od njih, znači svakoga od njih da pitate kakve veze ima vojna služba, oni će vam reći, nema nikakve veze vojna služba. Mi nikad nismo radili dosijee političkih protivnika, mi se nikada nismo bavili… pa čime su se bavili? Čime se bavila vojna služba bezbednosti? Čime se bavila vojna služba bezbednosti bivše Jugoslavije koja je imala nekoliko hiljada ljudi koji su svi došli u Beograd kada su najureni odande, kada su ih najurili iz Slovenije, kad su ih najurili iz Hrvatske, kad su ih najurili iz Bosne, kad su ih najurili iz Krajine, gde god da su bili su ih najurili, oni su došli u Beograd. Čime su se tih nekoliko hiljada ljudi bavili? Šta su oni to radili? Kad kažu nisu se bavili, neka kažu čime su se oni to bavili. Ja bih voleo da znam čime se ta armija od nekoliko hiljada ljudi koja je bila i u kontraobaveštajnoj službi i u onoj drugoj, obaveštajnoj i ne znam koliko ih je bilo, tri ili četiri, te vojne službe. Šta su ti ljudi radili? Nisu se bavili? Ma nije tačno. Bavili su se i oni su bili, praktično, glavna pretorijanska garda režima, vlasti Miloševića. Oni su ti ljudi koji su napravili ratove u bivšoj Jugoslaviji, oni su ti koji su rasturili onu bivšu državu. Gde je Ljiljana Nedeljković bila zadužena za njih i za taj bataljon ili kako se već zovu, tih hiljadu i ne znam koliko. Da je Zoran Đinđić to saznao kada je došao u Vašington, u Stejt dipartmentu su mu rekli, vi ste premijer, iz vašeg budžeta se plaća, ne znam 1600, 1700 oficira vojske Republike Srpske, od kojih ne znam koliko, šta, zločini i tako dalje.

Dubravka Stojanović: Srbija kao država, od trenutka svog nastanka tridesetih godina XIX veka, ona je neprekidno u pripremama za rat i ona je u stalnom sukobu sa svim okolnim državama i svim okolnim narodima, jer se za taj rat priprema. I normalno, u tim pripremama za rat, vojska stalno dobija jedno posebno mesto, jer je ona ta koja će to oslobođenje i ujedinjenje ostvariti. Prema tome, to je ono što nju nužno stavlja u posebnu ulogu i ta uloga je naravno, uvek i finansijska, prema tome, mnoge stvari i mnoge infrastrukture i ključna pitanja srpskog društva, žrtvovana su finansijski, da bi se izdržavala izuzetna velika vojna sila, ali sa druge strane, ona ima i jednu ogromnu političku ulogu, kojom ona manipuliše vek i po. Realna vlast je često u njihovim rukama. Dakle, ako mi pominjemo Apisa, mi nemamo mnogo izvora da saznamo prave odnose između Crne ruke i tadašnjih institucija vlasti, ali ono što pouzdano znamo, to je da su se najveće i najozbiljnije odluke srpske vlade, pred Prvi svetski rat, nosile Apisu na potvrđivanje, pa ako se to njemu sviđa, može da ide u takozvanu skupštinu, gde se onda to izglasava lako. Ako se njemu to ne sviđa, zapisani su trenuci gde on cepa te stranice, gužva, gađa ministre tim papirima i tako dalje.

Vladimir Popović: To su institucije države koje ne smeju da se diraju i koje su iznad nas. Mi smo prolazni. Mi i Zoran Đinđić i vi i ja i svako živ na ovome svetu je prolazan i Vojislav Koštunica je prolazan. I Emir Kusturica čak, verujte. Ali vojska nije prolazna. Imate ubistva koja su se dešavala u vojsci. Situacija sa Topčiderom. Šta tu još treba da se kaže ili šta tu još treba da se ispriča. Kako je moguće da ne postoji, evo pet, šest godina posle toga, posle svega kad je dokazano, zašto? Ja ću vam reći zašto. Da se ne bi otvorila istina. Da se ne bi otvorila gardijska brigada koja je leglo i jezgro zločina, novokomponovanog zločina od 90. godine do 99. Zašto? Zato što je to elitna motorizovana brigada, gardijska brigada, koja je oslobodila Vukovar. Oni su heroji naši i država Srbija je od dana pada Vukovara taoc te grupe bandita. Koji možda nisu bili banditi, ja ne znam kakvi su oni bili pre toga. Ja stvarno ne znam. Ništa o njima ne znam pre toga, ali znam kakvi su to ljudi posle. Od Gvera, od Pandurovića, od Šljivančanina, od komandanta Bojovića, koji je bio komandant u vreme kad je hapšen Milošević, koji je sprečavao i opstruisao na sve moguće načine da policija uđe u zgradu Miloševićevu, onu vilu Mir, da može da mu uruči sudski poziv, ali je zato prethodno pustio Sinišu Vučinića i 50 naoružanih privatnih civila, poluludaka, pijanih, drogiranih, sa dugim naoružanjem, da uđu u zgradu. I njegov pukovnik Ćosić, odnosno njegov zamenik koji ga je posle toga nasledio, koji je alfa i omega ubistva vojnika u Topčideru. I koga su smenili, koji je sklonjen, koji se ne pominje, isto kao što su smenili i Bojovića i protiv njega se danas vodi neki sudski postupak zbog toga što je odgovoran za pogibiju onih 20, ne znam, 30 vojnika u bolnici Dragiša Mišović. Ja sam siguran da su oni žrtvovani, kao što su žrtvovani radnici u RTS-u. Ništa se tu ne dešava. Bio je na jednom ili dva ročišta, ali to je dogovor njihov. Znaš šta, ti si se zakleo državi da ćeš dati i svoj život za ovu državu, sad je došla situacija da ti moraš za ovu državu da ideš na sud. Ali ništa ne brini. Neće od toga biti ništa. To će da se vuče, to ćemo mi da menjamo tužioce, to ćemo advokate, svedoke, neće se pojavljivati, to će da prođe, medijski, naravno, to mi kontrolišemo. Ko u javnosti zna da se protiv komandanta gardijske brigade vodi sudski proces za ubistvo 30 vojnika u bolnici Dragiša Mišović ili 29, nebitno je to, pošto će time da se bave da li sam rekao da je 29 ili 30. Ne zna niko.

Za vreme hapšenja Slobodana Miloševića, ja sam bio jednog trenutka u zgradi državne bezbednosti i jednog trenutka neko zove i daju telefon Goranu Petroviću i Goran Petrović dolazi do Dušana Mihajlovića i kaže mu, Legija. Kao šta hoće? A bio je pre toga, tu je bio i odatle su otišli da uhapse Miloševića. I sad, Legija kao, zaključujemo mi na osnovu razgovora i Goran nešto pokazuje, kao, uhapsili ga. Sad ovaj, kao, koga bre uhapsili? Pa kao Siniša Vučinić i ovi, naravno, to je sve bilo iscenirano i sve je to bila predstava za nas, upravo to. Samo malo bolja nego ova na Makišu. Stvarno smo im dali neku naredbu da urade, ali kao, kako sada to da opstruišu. I sad, kao priča Legija Dušanu Mihajloviću, kako dok sada priča sa njim, u njega je uperena puška i tu pušku drži, nemam pojma, Siniša Vučinić ili neko tamo. I sad on zove ministra da pita šta da radi. I ministar onako sluša i kaže on njemu, a to sad traje da on njemu objasni, pa jeste li učili džiudžicu? Kao otprilike, ono što mi gledamo tamo kad skačete iz aviona, pa kao kad ti uperi pušku, da li umeš karateom da mu izbiješ pušku. Ne znam šta da ti kažem. Dakle, a to u trenutku kad kažem vam, hapsite Miloševića. Cela država gleda šta će biti jer je i te noći trebalo da bude pokušaj tog državnog udara, da znači ne uspe to hapšenje Slobodana Miloševića, da se vojska, kao što inače jeste Bojović i Ćosić, gardijska brigada i svi ostali da se prikupe, jedino što im je falilo i što nisu uspeli, to je što su oni očekivali da će se skupiti sto hiljada ljudi. I da će doći sto hiljada ljudi da brani Slobodana Miloševića. I onda će odatle da krenu na policiju, policija će da se preda, pošto su to sve njihovi, kao, isto kao ono 5. oktobra, mi nećemo da bijemo narod. Ko izađe na ulicu, koga je dvesta hiljada, mi smo od toga policija.

Zoran Đinđić: Ova odluka stupa na snagu odmah, organi Republike Srbije su postupili u međuvremenu u skladu sa ovom odlukom. Ja vas molim za razumevanje što nećemo moći da odgovaramo na vaša pitanja. Mislim da je iz ove odluke i iz posledica koje su iz nje proistekle, sve jasno. Hvala vam na pažnji i još jednom se izvinjavam zbog zakašnjenja.

Nemanja Kolesar: Dobar dan dame i gospodo, želim samo da vas obavestim da je bivši predsednik Savezne Republike Jugoslavije predat nadležnim organima Haškog tribunala, koji su ga preuzeli…

Srđa Popović: Prvi javni sukob nastao je oko izručenja Miloševića. To je Koštunica nazvao državnim udarom i tu počinje da se taj sukob zaoštrava. Izlazi iz DOS-a Koštunica, Zoran Đinđić izbacuje iz parlamenta četrdesetak poslanika DSS-a, ja mislim da su to bile ekstralegalne mere, ali sukob onda eskalira jer počinje da dobija elemente nasilja. Te elemente nasilja vidim u ubistvu Momira Gavrilovića, vidim u priči o bacanju bombe na sedište DSS-a i tu stvar počinje da se prenosi na jedan teren koji je stvarno opasan.

Žarko Korać: Ali 28. juna Koštunica na televiziji kaže da smo mi zapravo nelegalna vlada. I tog trenutka, svako ko je hteo da ruši Đinđića, ko je hteo da nešto uradi, znao je da ima apsolutnu zaštitu Vojislava Koštunice i znao je ceo bivši režim, koji je imao sledeće razloge: da se boji Haga, oni nisu bili načisto da će završiti u Hagu i drugo, bojali su se kriminalnih istraživanja zbog ubistava i pljački. Bogatstva su stvorena. Sad zamislite, vi u jednom trenutku praktično dajete podršku svemu tome, što u stvari je ubilo Srbiju i što je imalo nameru i dalje da je ubija. Sledećeg meseca izlazi iz vlade Demokratska stranka Srbije, bukvalno je napuštaju njeni, ministar zdravlja, čuveni Obren Joksimović, koji je samo štetu tamo pravio i neki drugi ljudi i sledeći trenutak je pobuna Crvenih beretki.

Stevan Filipović: Prvo mi je bila neprijatna priča o tom legalitetu i ona floskula Koštuničina – neće biti ostrašćenosti, revanšizma i likovanja. Ja mislim da ostrašćenost, revanšizam i likovanje je suštinski važno za narod koji izađe iz devedesetih. Mi smo se zezali da ćemo da napravimo ministarstvo za ostrašćenost, revanšizam i likovanje, koje će ispred zatvora ovako da radi ovim uhapšenima, međutim, kao što znamo, do hapšenja tih nije ni došlo pošto nije došlo do 6. oktobra. E, sad ja nisam znao zašto ne dolazi do tih hapšenja, sve do hapšenja Slobodana Miloševića. Mislim da su u tim trenucima, tim prelomnim tačkama, u stvari svi pokazali svoje boje. Reakcija Koštuničina u tom trenutku je zaista rekla meni skoro sve što je trebalo da znam o tom čoveku.

Miloš Ćirić: Kad si rekao 5. oktobar, samo na sekundu da taknem taj deo svoje neslavne prošlosti, ja sam na prozoru imao onaj poster „Ko sme da vas pogleda u oči“.

Srđa Popović: Pripadnici JSO-a izlaze na auto put sa 24 hamera, dugim cevima i postavljaju određene političke zahteve. Karakteristično je da su to politički zahtevi Demokratske stranke Srbije i Koštunice: da se smeni Mihajlović, da se smene starešine Službe, Petrović i Mijatović i da se donese Zakon o saradnji sa Hagom na kome je insistirao Koštunica, u stvari jedino zato da tu saradnju oteža. I to je ta njegova čuvena izjava – kao što lekari izlaze u belim mantilima, JSO izlaze u hamerima, i ničeg tu nema čudnog, i u svojim uniformama i sa svojim dugim cevima. Mislim da je to već tad izazvalo konsternaciju javnosti i poslalo, u stvari, signal bazi Koštuničinoj da se pobuna vrši u našu korist i prema tome, mi samo možemo da sedimo i da uživamo. Naknadno se pokazalo da su i ovi pobunjenici znali da njima jedina opasnost preti od vojske. I zbog toga, potpuno normalno, da su otišli u upravu vojne bezbednosti, kod Ace Tomića, koji je bio zakleti protivnik i mrzilac Zorana Đinđića, koga je Zoran Đinđić pokušavao neuspešno da smeni, što je njemu bilo poznato. I pitali ga, da li će vojska da interveniše protiv pobunjenika, a on im je odgovorio, ništa, samo vi radite svoj posao, vojska se neće u to mešati.

Žarko Korać: Đinđić kaže, ako bi sada krenula ta jedinica da napadne vladu, da li imamo oružane snage policijske koje bi to zaustavile. Sreten Lukić kaže: gospodine premijeru, ne postoji policijska jedinica koja je spremna da na njih puca i da ih zaustavi. Zoran kaže sledeće, on je bio vrlo brz: A, to je onda nešto drugo. Onda to moram drugačije da rešavam. I on odlazi. Dušan Mihajlović posle kaže u Insajderu Brankice Stanković: Premijer brz, kako ga je bog dao, nije sačekao da čuje drugi deo odgovora, da smo mi sve pripremili, da je policija bila spremna… Ako je policija bila spremna, pa što nije opkolila tu jedinicu na auto putu? Ako je policija bila spremna, što nije izdala javno saopštenje? Mogla je policija da izda saopštenje, da preti ovima. To je grupa od 120, 150 ljudi, a MUP Republike Srbije ima više od 30 hiljada ljudi.

Dubravka Stojanović: Pobuna je 6. oktobar. To je drugi korak posle 5. oktobra, kada je trebalo povratiti one bezbednosne strukture koje su malo bile pomerene tokom vlasti Zorana Đinđića. Ta pobuna Crvenih beretki jeste ključni događaj i mnogi s pravom o tome govore, zato što se već iz načina na koji su stajali ti ljudi na mostu videlo ko su gospodari situacije i oni su zapravo stajali u skladu sa svojom političkom ulogom, koja proizlazi iz 5. oktobra kao puča. Dakle, oni su zapravo tada došli na vlast i oni su to jasno pokazali svojim izlaskom na beogradske ulice. Da tu pobunu Crvenih beretki možemo tako tumačiti, najjači argument je ono što se desilo posle te pobune. Dakle, mi uvek, kao istoričari, moramo da pogledamo posledicu. Ona nam objašnjava unazad šta se desilo. I posledica vrlo jasno o tome govori. Dakle, smenjeni su ljudi koje je Đinđić postavio u bezbednosnim strukturama i dovedeni su oni koji su pučistima zapravo odgovarali. I to jesu bila otvorena vrata ka atentatu i u tom smislu 12. mart jeste samo treća faza tih veoma povezanih događaja. I u tom smislu, 12. mart jeste posledica svega onoga što se dešavalo u Srbiji devedesetih godina, on jeste ta poslednja odbrana ili taj poslednji pokušaj da se odbrani i program koji je Srbiju doveo do rata i do sukoba sa čitavom svojom okolinom i sa ostatkom sveta i koji ju je uveo, prirodno, u zločine koji su iz tog programa proisticali.

Žarko Korać: I on odlazi tamo i sad postoje oni snimci kad on dolazi, onaj mu, kao, salutira, oni ga ponižavaju, oni mu traže da smeni sve, da smeni načelnika državne bezbednosti, jer oni formalno pripadaju državnoj bezbednosti, Crvene beretke, i da smeni ministra unutrašnjih poslova. Zoran Đinđić je meni pre toga rekao, sasvim je druga stvar šta je on mislio o Dušanu Mihajloviću i njegovim sposobnostima, rekao, ako oni meni mogu da smene ministra, onda oni mogu i da vladaju ovom zemljom. Znači, on prihvata pola poniženja, ali to je u stvari puno poniženje. On postavlja na čelo državne bezbednosti Andriju Savića i Bracanovića, koji je nekada vodio deo za prisluškivanje državne bezbednosti, koji u stvari drži tu celu službu.

Dubravka Stojanović: Taj snimak je stvarno neverovatan, kad on odlazi tamo. Jer ne samo što je potpuni čistac oko njega i što je on sam, nego što se iz njegovog držanja vidi da je on poražen čovek. I hiljadu puta sam gledala taj snimak i uvek sam imala taj isti utisak. Jer samo, recimo, ako gledate njegove šake, one su čvrsto stegnute u pesnicu i on je pogrbljen. Dakle, to više nije onaj Đinđić koji trči po tri stepenice, to je poražen čovek. I on je sam morao biti svestan da je to trenutak, zapravo njegovog konačnog poraza i taj snimak je strašan, pogotovo kada imamo u vidu sve ono što se posle desilo i zbog toga što on u stvari pokazuje, na žalost, da Đinđić nije bio u pravu kada je rekao, ako mene ubiju, neće ništa moći da zaustave, to je proces koji je krenuo. On nije bio u pravu kada je to procenio, oni su bili u pravu i znali su da ako njega ubiju, da neće biti više snage da se taj proces nastavi, da će taj proces zaista biti zaustavljen ili usporen i evo nas u 2011. koji nismo mnogo odmakli od 2003. godine. Dakle, on na žalost tu nije bio u pravu.

Vesna Pešić: Ja sam pisala Zoranu Đinđiću, hajmo, evo ja ću da se vratim iz Meksika, hajdemo da napravimo novu opoziciju, ne možemo sa Koštunicom, da razbijemo sada taj savez, to je očigledno da ne može. Evo, to je pretio sad državni udar, imamo pobunu Crvenih beretki, idemo u opoziciju, ti napusti tu vlast, evo izgubićemo izbore, idemo u opoziciju, hajde da idemo čisto ovde i da kažemo, sad drugi deo revolucije, skidanje Crvenih beretki i Koštunice, da raščistimo tu situaciju.

Dragan Mićanović: /čita hronologiju događaja 2001/ 9. novembra 2001. dok je Đinđić van zemlje, Beretke povlače svoje pripadnike iz obezbeđenja ministara i aerodroma. Razlog za pobunu je, navodno, zloupotreba jedinice pri hapšenju nedužnih ljudi, braće Banović. Predrag Banović, kasnije, priznaje da je u Keratermu ubio petoricu ljudi i učestvovao u premlaćivanju 22 logoraša. On kaže, mnogi zatočenici nisu preživeli Keraterm. Njihova tela stavljana su u kontejner za đubre ili ostavljana pored njega. 12. novembra 2001. dok Legija svedoči u postupku za ubistvo na Ibarskoj magistrali, Beretke sa 24 hamera, pod punim naoružanjem, blokiraju auto put u Beogradu i iznose političke zahteve, istovetne zahtevima DSS-a. Traže ostavku ministra policije i načelnika DB-a i donošenje patriotskog zakona o saradnji sa Hagom. Koštunica podržava oružanu pobunu Beretki, poredeći je sa štrajkom lekara. Onda odlazi na Kolarac i drži predavanje o Milanu Grolu. Aca Tomić sa Pavkovićem putuje u Moskvu, a pre toga, sa Bulatovićem prima Legiju i Spasojevića. I obećava da se vojska neće mešati u pobunu. Posle, Legija i Spasojević razgovaraju, a prisluškuje ih Saša Pejaković, nećemo reći Šešelju da smo ostvarili kontakt sa Koštunicom. Đinđić, na zatvorenoj sednici vlade, priznaje poraz i odlazi u sedište Beretki u Kulu. Vlada smenjuje Gorana Petrovića sa mesta šefa DB-a i postavlja Andriju Savića, a Legijinog čoveka, Milorada Bracanovića, za njegovog zamenika.

U Avganistanu, američke trupe ulaze u Kabul, Pariski klub otpisuje 66 odsto duga SRJ, premijera prvog filma o Hariju Poteru, Hari Poter i kamen mudraca. Nedeljnik Reporter objavljuje spisak više stotina policajaca koje navodno traži Haški sud zbog zločina na Kosovu. U Hagu otpečaćena treća optužnica protiv Miloševića za zločine u Bosni. Patrijarh Pavle osveštava zvona za Hram Svetog Save, svemirski teleskop Habl otkriva atmosferu na planeti udaljenoj 150 miliona svetlosnih godina od Zemlje, u Srbiji poslednji put proslavljen Dan republike, Nataša Mićić postaje predsednica skupštine, umro Džordž Harison, umro Mirza Delibašić, usvojen novi Zakon o radu.

Srđa Popović: I dolazi onda 2002. godina u kojoj počinju pripreme za taj obračun. One su u tome što su Specijalni sud formira, što se formira Specijalno tužilaštvo, što se donosi Zakon o svedoku saradniku, što se pronalazi Ljubiša Buha Čume, koji počinje da otkriva sve šta je radio i zemunski klan i JSO i da otkriva da to jedna jedinstvena organizacija pre svega. Tu se već vide potpuno jasno te veze koje se stvaraju između JSO-a i DSS-a, tu spada i onaj članak koji je napisao Rade Bulatović, posle smene Mijatovića i Petrovića, dakle posle pobune, koji naziva tu pobunu pobedom patriotizma. To je bilo, po meni, vrlo značajno. Još je značajniji jedan presretnuti razgovor između Biljane Kajganić, koja je bila branilac Dejana Milenkovića Bagzija, koji je u Atini čekao rezultat ekstradicionog postupka, koji se tada vodio protiv njega za predaju našim organima, u kome ona traži od Dejana Milenkovića da za ubistvo Gavrilovića optuži Ljubišu Buhu Čumeta. I u kome on njoj odgovara. Pa kako da to kažem, kad nije istina. A ona mu kaže, budalo jedna, ko te pita šta je istina, iza ovoga predloga stoje najmoćniji ljudi u državi, Jočić i Bulatović, a oni su se konsultovali gore. Dakle, po meni, tu je pomenut i sam Koštunica. Jer za Bulatovića i Jočića nema nikakve druge konsultacije gore, nego sa Koštunicom. Do transkripta toga presretnutog razgovora došao je Miša Vasić, novinar Vremena i on je to u Vremenu objavio. Tog trenutka digla se kuka i motika, cela država, svi ministri, svako je morao da se pojavi, da kaže da to nije istina, da tako nešto se nikad nije dogodilo, ali nedavno, što meni daje nade da će se sve na kraju rasvetliti, pojavio se na televiziji B92 Bora Banjac, načelnik UBPOK-a, koji je naručio to prisluškivanje i koji je čuo taj audio zapis, video te transkripte i nedvosmisleno kazao da, da to postoji, sadržina je onakva kako je izneo Miša Vasić, dakle, to je znači razrešeno.

Vladimir Popović: Oni su pripremali tu pobunu, oni su to radili zajedno sa njima i Ljiljana Nedeljković je osoba koja je morala da bude pozvana na suđenje za ubistvo Zorana Đinđića ili u istragu o ubistvu Momira Gavrilovića, ona je osoba koja zna ko je ubio Momira Gavrilovića, jer je ona osoba koja je Momira Gavrilovića odvratila da ode na put, zvala ga je telefonom, rekla mu je da dođe sutra kod Vojislava Koštunice u kabinet. On je došao sutra u kabinet Vojislava Koštunice, izašao iz tog kabineta i sat vremena ili dva ili pet posle toga je ubijen. Momir Gavrilović je inače važan, jer su još jednu stvar uradili time ovi koji su organizovali to ubistvo i ovi koji su pripremali sve to da se desi, da Vojislavu Koštunici pokažu da Zoran Đinđić ubija ljude. I Momir Gavrilović je ubijen kao primer da se Vojislavu Koštunici, pošto verovatno u tom trenutku još nije bio ubeđen baš da je Zoran Đinđić, koga zna prethodnih dvadeset godina života, takav kriminalac kakav su mu ovi, od jutra do mraka pričali. Tijanić, Nalić, Rade Bulatović, Aco Tomić, cela ta banda koja se ugurala u taj kabinet, Jočić, Maršićanin i tako dalje, koja je od jutra do mraka pila i kad u 10, 11 dođe Koštunica oni su već pijani, sačekaju ga i počnu teorije zavere i trovanje protiv njega: Zoran je ovakav, Zoran je onakav, Zoran je ovakav, Zoran je onakav. To su iskoristili da mu kažu i da mu saopšte, ovako će i tebe jedan dan. Ej, ako može njega da spakuje u helikopter negde, tako će i tebe da spakuje negde i da te skloni sa vlasti. Moraš to da uradiš. Ne treba da se bude pametan da se zna da je posle ubistva Gavrilovića, Aleksandar Tijanić napisao u Reporteru, koji su opet držali oni, to je list koji je vojna služba osnovala i u kome su tada, u tom trenutku, urednici bili postavljeni od strane vojske i novinari koji su posle prešli u Kurir i tako dalje, da je tamo objavljen tekst: Ko to ubija po Srbiji.

Žarko Korać: Koštunica je pošten, Zoran Đinđić je lopov. Koštunica je čovek sa vizijom, Zoran Đinđić je nemački špijun. Koštunica je čovek koji zna kako diše Srbija, Zoran Đinđić je strano telo u tkivu Srbije. Koštunica oko sebe ima poštene i časne ljude i trudi se da sačuva Srbiju od propasti, Zoran Đinđić hoće da je proda. Da vidite koliko je novina pisalo da je atentat kod hale Limes organizovao sam Đinđić da bi poljuljanu popularnost vratio. Znači, to je tako cinična optužba.

Dragan Mićanović: /čita izvode iz novina/ Treba imati razumevanja za njegove izmišljotine. On time hrabri samoga sebe… Cela priča staje u jedan bradati, psihoanalitički vic… Dušebrižnici su se već postarali da incident kod hale Limes proglase za sačekušu na Đinđića… Vozim dosta oštro. Znam da presečem, pa se posle Bagzija plašim. Kad vidim crne limuzine, ja ću da parkiram auto dok oni ne odu, da ne bih ja zaglavio u zatvor zato što sam hteo da izvršim atentat na visokog funkcionera… Nije mu dosta što je od SPO-a uzeo sve zasluge za borbu protiv Miloševića, nego bi sada da im uzme i atentat… Ako je to bio atentat, izveli su ga ljudi pod Đinđićevom komandom… Atentat na Đinđića je običan porodični obračun… Kakav pokušaj atentata? Đinđić samo sebi pravi reklamu. Laže Đinđić, ipak zna ko bi mu mogao doći glave. Ne bih želeo da mu se to desi jer bi ostala nerasvetljena ubistva u koja je umešan… U gradskim kladionicama igra se na to da li će živ dočekati novu 2004.godinu. To je pokazatelj raspoloženja naroda koji u njemu vidi samo laž, prevaru, ogoljeno, beskrupulozno koristoljublje.

Žarko Korać: I Đinđić kaže, što je strašna atmosfera, svi nas napadaju, građani su razočarani, bio je on svestan toga. I on kaže, moram da razmislim. Uvek je tako govorio, to je bilo simpatično. Kaže, moram da razmislim šta ću i onda dođe posle tri dana, e setio sam se, kaže. Ja ću da krenem po Srbiji, ono Srbija na dobrom putu, to je bio slogan, napravimo kampanju i krene. Uzgred zanimljivo, gledate te razgovore, njega se u sali niko ne plaši. Gledajte pažljivo, tamo dođu ljudi i kažu mu, hej bre, premijeru, pa nema veze to. A ne boje ga se ljudi. U Srbiji se ljudi tradicionalno boje vlasti. Njega se niko nije plašio.

Zoran Đinđić: To nikakva nije garantovana stvar, da smo mi osvojili demokratiju, da idemo u ekonomske reforme, da idemo prema Evropi. To nije garantovana stvar. To je šansa. Koja može da bude prokockana sutra. Ono što mene pomalo pogađa i boli je što ne osećam u našem društvu svest o tome. Što ne osećam svest o vanrednosti situacije i da 10 narednih godina se batrgamo i da posle tih 10 godina možda i mi imamo neku komičnu vladu, koja će ponovo da kaže, hoćemo u Evropu, posle izgubljenih 10 godina.

Dragan Mićanović: /čita svedočenje Zorana Janjuševića/ Silazio sam stepenicama, čuo galamu, video premijera kako leži. Strčao sam dole, podigao sam mu glavu, sa prednje strane nisam video krv. Onda sam ga raskopčao, poderao sam mu dugmad, košulju, kravatu i tada sam na njegovoj desnoj strani, ovde ispod rebara, video rupu veličine možda nokta. Nisam znao šta da radim. Tražio sam da mi donesu vode i tek kada sam ga podigao da ga umijem, desnu ruku sam zavukao ispod njegove leve plećke i onda sam osetio tu ogromnu rupu i odvaljeno, kao komad tela. Ja sam ga podigao, uneli smo ga u auto, stavio sam mu glavu u krilo. Mislim da je premijer već tada bio mrtav.

Žarko Korać: Sećam se da je strašno plakala Kori Udovički. Ja inače nju jako cenim i meni je bilo nje jako žao. Sećam se, ona je sedela na svom uobičajenom mestu i ovako je sagla glavu i jako je plakala. Eto ta scena mi je nekako ostala, to je bilo iskreno.

Ja sam bio na tom, naravno, parastosu u Crkvi Svetog Save u Beogradu, onoj nedovršenoj, kada je Amfilohije Radović održao taj strašni govor, gde je izvređao Zorana Đinđića, i sećam se, to mi je ostalo upamćeno, ulazi delegacija Demokratske stranke Srbije i Koštunica i naravno ta njegova čuvena šefica kabineta, Ljilja Nedeljković i sećam se, za to sam zahvalan Vladimiru Popoviću Bebi, on je stajao i odjednom njima pokaže da ne stanu pored nas nego ih gurne na drugu stranu. Evo zahvalan sam mu na tome, nikad mu to nisam rekao ni lično ni javno, na tome što me je poštedeo poniženja da stojim i gledam kako oni kao žale, a vodili su i organizovali praktično hajku, ako ne i neke mnogo teže stvari u odnosu na tog čoveka. I kažem, mi smo izašli, ja sam išao u toj povorci i mi dolazimo na Slaviju, koja je inače, na žalost ružan trg i uvek bučan jako, saobraćaj i sve i nikad u životu takav, ja ne znam, to je paradoksalna izjava naročito od psihologa, čujem tajac, tajac. Potpuna tišina. Rekoh, bože, da je mogao da vidi ovo, pet minuta da ga je neko podržao u životu.

Mirjana Karanović: Nismo razumeli trku sa vremenom koju su trčali Đinđić i njegova Vlada. Izgledalo je da oni pobeđuju. Smejali smo se kad nam je Đinđić rekao da su mu potrebni ljudi koji preskaču po dva stepenika i da mu je potrebno 100 hiljada takvih da bi promenio Srbiju. Govorio je da nema potrebe da ga volimo, da mu se, ako nećemo da radimo, sklonimo s puta. Da mu nisu potrebne poglavice, nego Indijanci. Bio je to čudan odnos. On je podrazumevao da se u svemu slažemo sa njim, a nama je laskalo što on misli da smo vredni tolikog truda. Ali naglas smo govorili da je stvarno dosadan sa tim zahtevima: trči, skači, plivaj. On se ponašao kao da je svemoćan i besmrtan, a nama je bilo zgodno da u to poverujemo. Bilo nam je zgodno da poverujemo i da je pekao vola na Palama i da je Canetovim avionom leteo za Dubai. Puštali smo ga da sve radi sam i gledali ga i slušali, sa zavišću i divljenjem.

Miloš Ćirić: I ja sam imao šansu, kažeš, mi smo imali negde šansu da naš život normalno počne. Ipak je negde postojala šansa, čim je on bio tu. Ali onog trenutka kad su njega ubili, to je taj šok. Gde ti vidiš da ulaziš u život sa tom nekom smrću.

Stevan Filipović: Ovde smo zaista dobili na najgori mogući način wake up call, znači gotovo je detinjstvo, sad moraš da shvatiš ko su dobri, ko su loši momci, jer 5. oktobra su, što je opet OK, s obzirom na to koliko smo godina imali, svi bili naši. Svi. Ceo taj blok. Svako ko je protiv Miloševića bio je naš, a Miloševićev je bio loš, zato što je komunista. Koja ideologija stoji iza ratova, iza svega lošeg što se dešavalo devedesetih, počeo sam da shvatam tek posle 12. marta.

Srđa Popović: Atentat na Đinđića je pogodio Srbiju. I to je bilo dosta čudno, obzirom na njegovu manjinsku poziciju i u tom smislu ja mislim da je atentat bio pirova pobeda za one koji su ga poručili, jer je javnost odjedanput, po brutalnosti toga zločina i drskosti toga zločina, shvatila ko su strane u sukobu. Možda nismo razumeli ko je Đinđić. Ali razumemo ko ga je ubio i ko su ti koji ubijaju. To smo razumeli.

Vladimir Popović: Priče o političkoj pozadini ne može da bude dok glavni inspirator medijske pripreme ubistva Zorana Đinđića, koja je kostur političke pozadine Zoranovog ubistva, sedi kao direktor RTS-a, kojim upravlja Demokratska stranka i Boris Tadić. Zašto je taj direktor javnog servisa 15 dana pre Zoranovog ubistva napisao u novinama tekst u kome pita Zorana Đinđića – zašto si pobegao na Dedinje? Što si se okružio mitraljezima, tenkovima, gorilama, zbog čega ti nije čista savest. Od čega se ti to plašiš? A šta je bila namera svih tih tekstova koje je on spinovao, naručivao, od onih da Zoran ubija po Srbiji, od toga da je kriminalac, od toga da je političar krupnog kapitala, od toga da će svakog pustiti niz vodu, od toga da je uzeo uz sebe Miloševićeve najgore ljude i da sa njima pljačka po Srbiji. Kakva je bila namera tih tekstova? Kakva je bila namera takstova da se dva meseca pre Zoranovog ubistva piše o njegovom obezbeđenju. Onda se setio nove priče i našao je neku grupu nesrećnika i plaćenika, koji su svi na neki način od njega zavisili i napravio neki film sramni, o medijskoj pozadini ubistva Zorana Đinđića. Ceo film se bavio sa mnom i time šta sam ja radio 12. marta kad je Zoran Đinđić ubijen i kako sam ja dao fotografije ljudi koji su ubili Zorana Đinđića. Odakle to meni? Kako sam ja to dobio? Naravno da su mi dali ljudi iz policije. Naravno da je tu ceo dan zasedao štab, neki kolegijum, na kome su bili predstavnici vojske i policije i državnog i političkog vrha. I naravno da je svima bilo već jasno u pet popodne da su oni u tome. Mi smo imali to crno na belo i bilo je pitanje, šta sad sa tim da radimo? Pa kao, otprilike, nemamo još video kasetu pucnja. I onda sam ja rekao, da li ste vi normalni bre. Pa to ću ja da objavljujem, dajte vi to meni. Da li je to u redu, jeste. A nekoliko svedoka su došli i potvrdili da su videli u zgradi vlade Krsmanovića, da je viđen Simović, da je viđen ovaj u kolima, pa nemamo mi tu šta da mislimo. A to je bila ključna stvar da taj puč ne uspe, jer oni su imali potpuno u svojim glavama zacrtano šta će se desiti: panika će nastati u vladi, kao što je nastala, ubiće još nekoga od nas, pojaviće se Bagzi kao svedok koji će da kaže, pa Zorana je ubio ne znam Čume ili Beba ili Cane ili Dragoljub iz Surčina, cigare, droga… svima bi sve bilo jasno. Verujem i vama. To su tri godine građani slušali. Mnogim ljudima bi to bilo sve potpuno logično, rekli bi jao, stvarno strašno, kakav smo mi nesrećan narod, eto neki se čovek pojavio koji je kao širio neki optimizam, bio je obrazovan, bio je dobar, a vidi kakav kriminal i tako dalje. Legija bi verovatno bio na čelu vojske ili komandant Jedinice ili penzionisani narodni heroj. Duća bi se izvukao. Svi ti zločini koje su oni radili, Stambolić, sve bi to bilo nama prebačeno. Dakle, predvodnik, znači lider, vođa, čovek koji je to smišljao je savetnik Vojislava Koštunice za medije, danas direktor javnog servisa i bez te priče naravno da nema otkrivanja političke pozadine. I naravno da onda, svaki put kada dođe 12. mart, on i grupa oko njega imaju problem, jer znaju da, ako ništa drugo, 6 miliona građana Srbije će se setiti da je izjavio: Ako Zoran Đinđić preživi, Srbija neće.

Žarko Korać: Javnost se šokirala kad je ubijen. A tri, četiri pokušaja atentata pre toga, javnost uopšte nije reagovala, čak ni demokratska javnost. Dobro, to Đinđić nešto priča, on je lažov, lopov, nemački špijun, sumnjiva ličnost, ko zna šta je. Znači, takvu krivicu ima naša demokratska javnost, koja nije ustala, jer možda bi neko čuo to. Možda bi to neko čuo. Jer, u trenutku atentata, kada objavljujemo slike na toj poternici ljudi koji su to, najverovatnije, uradili, mi nismo bili 100 posto sigurni da su to oni uradili. Ali to je najbolja stvar koju smo uradili – oni su u šoku. Prvo što smo objavili njihove slike i drugo, što oni nemaju više podršku građana. I to je cela tajna. Neko je računao da će oni imati podršku građana. To je bio državni udar koji je propao tada, tog dana. Zato što nije bilo podrške građana, da se skupi 100 hiljada ljudi pred vladom i da kažu, tako je, bravo, ubijen je onaj ko je izručio Slobodana Miloševića, koji pljačka i uništava Srbiju. Oni su taj državni udar odložili godinu dana.

Srđa Popović: Čim je počeo sudski postupak, iz redova DSS-a počele su kritike i zamerke. Od te priče, Jočićeve, da treba pravosnažnu optužnicu ukinuti, u stvari vratiti sve u stadijum istrage, pa do izjave načelnika javnog resora da je optužnica na staklenim nogama, pa do izjave Nalića da je montiran proces, da su ga montirali upravo oni koji su ga i ubili, dakle, oni se bukvalno stavljaju tu na stranu optuženih. Kada je predat Ulemek, oni se utrkuju da objasne javnosti da je to što će reći Ulemek cela istina. A onda kad se Ulemek konačno pojavi na suđenju i da svoj iskaz, vi vidite šta je ta istina. Ta istina je njegova izmišljotina, koja se pokazala tokom postupka kao izmišljotina, da je on zajedno sa Čedom Jovanovićem švercovao 600 kilograma heroina, tako što su pripadnici njegove jedinice u ronilačkim odelima plovili Dunavom, neka njegova tipična bajka, ali ona se izriče u trenutku predsedničke kampanje. I predsednička kampanja DSS-a onda, trijumfalno nastavlja tu priču – eto dokaza da su oni mafijaši. I Čeda i cela vlada. Dakle, ne krije se uopšte više da oni žele da osujete taj postupak. Dakle, imate sa strane DSS-a prvo onaj poziv o kome sam govorio, Nalićev, dršte se vi Koštunice, sa njim nema Haga. Pa onda imate to njihovo učešće u oružanoj pobuni, pa onda imate demonizaciju Đinđića, sve do atentata, preko lažnih pisama Ljiljane Buhe o tome da je on mafijaš. I na kraju, kada počne postupak, imate opstrukciju postupka. Koja, u onom trenutku, kada DSS konačno dođe na vlast, postaje stvarno drastična. Jer onda Marko Kljajević, koga je za predsedavajućeg veća specijalnog suda koji sudi atentatorima, dovela Živkovićeva vlada, izlazi iz suđenja sa objašnjenjem da se na njega vrši neviđeni pritisak. Tužioca Radovanovića, koji vodi postupak u sudnici, hapse sa objašnjenjem da je odao državnu tajnu svojoj sopstvenoj ženi, da joj je kazao da je neki sudija vrhovnog suda na merama zbog sumnje u korupciju, što se posle pokazalo kao tačno. Drugi zamenik, po mom mišljenju, videvši šta se događa, izlazi sam. Mediji su puni priča o trećem metku, ledenom metku, ubili su ga Albanci, ubili su ga Hrvati, ubile su ga strane obaveštajne službe, Spasojević i Luković, onaj Kum, su likvidirani u Meljaku da ne bi otkrili ko stoji iza atentata.

Dragan Mićanović: /čita iskaz Zvezdana Jovanovića/ Od 1991. godine sam u Jedinici za specijalne operacije, 1997. obezbeđujem Frenkija Simatovića i Jovicu Stanišića. Pre zadnjih događaja nisam učestvovao u likvidacijama, nisam bio ponuđen. Zorana Đinđića likvidirao sam lično.

Vladimir Popović: Ali imate razne druge stvari koje su se u tom sudskom procesu desile. Jedan od ključnih svedoka iz JSO-a koji je formacijski bio zadužen za pušku iz koje je ubijen Zoran Đinđić i koja je bila u JSO-u i zna se po dokumentaciji da je bila u JSO-u, a koja je na kraju nađena, otkopali su je članovi zemunskog klana koji su rekli da je sa njom ubijen Zoran Đinđić. I taj čovek je bio na spisku svedoka i on je bio vrlo važan zato što je Legija sve vreme pokušavao da dokaže da to nije ta puška, da JSO ima više puški, pa su onda Vrzić i Ikonić ne samo jednu, nego više naslovnih strana NIN-a objavili, postoji i druga puška, pa tekst na 5 strana sa tehničkim pod detaljima kako oni zaključuju zašto je ova bila zagrebana, već šta oni rade i način na koji rade novinari Službe, što ta dvojica svakako jesu. Oni su u to vreme, mislim na Ikonića i Vrzića, direktno radili, pisali po nalogu Radeta Bulatovića. I dakle, vraćam se na ovoga svedoka, on je trebalo da dođe na suđenje, bilo je vrlo važno da on objasni i kaže kao osoba koja je bila zadužena za držanje te puške, do kad je tu pušku imao, kada je ta puška nestala, kad je izneta, zato što su pokušajem tih manipulacija i laganjem, koje je naravno Ikonić, Vrzić i advokati medijski saopštavali, sluđivani građani Srbije, tipa, jeste Zoran ubijen iz te puške, ali ova puška koju ste iskopali, ona nije bila, ona je iz jedinice otišla tada, a nije tada i sad vi, ništa vam više posle nije jasno. Na sledeće suđenje dolaze ti neki pripadnici, njega nema, stiže dopis, čita tamo sudija dopis, pozvali su ga, on više nije u toj Jedinici, on je bio, naravno, pripadnik MUP-a. Bio je nekad u JSO-u, ali, kao što znate, osim onih što su uhapšeni, svi ostali iz JSO-a su raspoređeni na neke druge funkcije, žandarmeriju, SAI, ne znam već gde, čita se dopis njegovog pretpostavljenog, taj i taj, kako se zove, nije važno, ali zna se tamo u sudskom spisu, otišao je po odobrenju ministra Jočića na rad u Libiju. Kao neka ispomoć i neće tu biti dve, tri godine. Nikom ništa. Niko nije pozvao Jočića, da kaže, izvini kako možeš ti da šalješ svedoka koji je tako važan.

Dragan Mićanović: /čita iskaz Zvezdana Jovanovića/ Puška iz koje sam pucao na Zorana Đinđića je dobra. U okvir staje 25 metaka. Iz crne torbe sam odabrao dva pakovanja klasičnog šiljatog zrna 308 Vinčester. Čekali smo tri dana. Dođemo oko 10 sati ujutru i tu budemo do 2, 3 popodne. Prozor je otvoren i stavljeno je šareno ćebe tamnije boje. Ja sam sedeo u nekoj fotelji. Ništa nismo jeli. Samo sam ja pušio i cigarete gasio u neku kutiju koju sam držao u džepu. Pušio sam Davidov. Na tom spratu su kancelarije, čuju se glasovi.

Aci javljaju da Đinđić stiže. Ja sedam na stolicu, ne mogu da me vide. Cev samo malo viri. Dolazi kolona. Zaustavlja se Đinđićev auto, a momak iz obezbeđenja iznosi štake. Ne mogu da pucam od tog momka. Pozicija za pucanje se stvara tek kad Đinđić dolazi blizu ulaznih vrata. Čudno je okrenut, nekako sa strane. To je delić sekunde. Momenat za pucanje. Pucam jednom, hoću da potvrdim pogodak, pucam drugi put. Nije mi bila namera da pogodim tog momka. Nisam imao vremena da gađam Đinđića u glavu jer je kratko bio otkriven.

Za likvidaciju Đinđića mi nije obećana nikakva materijalna korist. Ja za novac to nikada ne bih učinio. Ja nisam kriminalac. Ovo ubistvo je za mene političko. Ja sam smatrao da će se time sprečiti dalje slanje ratnika i istinskih patriota za Hag, da će se sprečiti rasturanje JSO-a i Srbije, zbog toga što je Hag, po mom mišljenju, jedna od najvećih sramota istorije Srbije.

Vladimir Popović: Te neke priče, ko je isključio kamere i zašto se nije prošlo na ta vrata, su potpune gluposti. Jer i ako su postojale kamere, evo ja sam u toj zgradi bio svaki dan i dolazio svaki dan, ako su postojale te kamere, ja ne verujem da su imali video rekordere, gde se to snimalo. Ako su imali video rekordere, ja ne verujem da su bili ispravni. Ako su bili ispravni, ne verujem da su imali kasete. Jer to je, znači, zgrada takva, u kojoj je sve bilo provizorijum. Onako, kao što je bila srušena, pa smo mi u nju ušli, pa su je onako nešto kripili. Znači, kakve veze ima ko je isključio kamere, nije isključio kamere. Ali ono što je važno oko obezbeđenja Zorana Đinđića, time se niko nije bavio. A to je, zašto je šef Zoranovog obezbeđenja, Keza, podneo ostavku 10, 15 dana pre nego što je Zoran ubijen. Zašto je, ne samo on, nego još najmanje dvojica, ako ne i trojica ljudi iz obezbeđenja Zorana Đinđića, koje je dobio iz državne bezbednosti, iz te Šeste uprave, u poslednjih mesec dana pred Zoranovo ubistvo, podnelo ostavke. I nije dolazilo na posao. Ali to, Saša Bjelić, vozač i Milan Veruović, lični telohranitelj Zorana Đinđića, su to od Zorana Đinđića krili i Zoran Đinđić je ubijen, a da nije znao da je imao dvojicu ljudi manje u obezbeđenju. Krili su iz dva razloga. Jedan, što su se plašili Zoranu da govore ružne vesti i što mu ništa nisu govorili poslednjih jedno 5, 6 meseci njegovog života od njegove sekretarice pa nadalje, niko, šta god je bila neka ružna vest, gledali su da mu to ne kažu, da mu to kaže neko drugi. A drugi razlog je trivijalne prirode, ali ne manje značajan, a to je što su njih dvojica koristili njihove dnevnice, koje su oni dobijali. Jer vi, pored plate koju imate, kad obezbeđujete premijera i radite taj dan, imate i dnevnicu za taj dan. I sad, imate 15 dana mesečno radite, 15 dana se odmarate, tih 15 dana, te dnevnice nisu male. Na nivou da za mesec dana dvojica ljudi, dnevnice, to je kao dve ili tri plate. Znači niko se nije time bavio. Ja ne mislim, kada ovo kažem, da su oni svesno hteli da unište bezbednost Zorana Đinđića. Ni najmanje. Ali, smatram da je u ubistvu predsednika vlade, kao što je to, bilo neophodno da se istraži i kakvo je to njegovo obezbeđenje bilo. Šta je to njegovo obezbeđenje radilo. I zašto su ti ljudi napuštali. U redu, niste rekli, plašili ste se. Niste rekli, zadržali ste pare. Hajde nema veze. Ljudi smo, razumećemo se, Srbi smo. volimo da drpimo. Ali zašto su ti ljudi napustili. Da li si se pitao ti kao prvi telohranitelj i ti kao njegov vozač, zašto ti ljudi idu. Zašto? Pa zna se zašto. Zato što je ceo grad već uveliko pričao da ta grupa sprema da ubije Zorana Đinđića. Zašto je Milan Veruović tražio panično, mesec dana, poslednjih mesec dana Zoranovog života i od Zorana i od drugih ljudi, od Nenada Milića, od mene, od Zorana Janjuševića, od drugih ljudi u kabinetu da se Legija i Zoran Đinđić vide. Navodno, ima on neku priču, on će nešto da kaže, on će nešto da važno kaže Zoranu. Zašto su svi bili beli kao kreč dok su radili uz Zorana. Prirodno je da se plašiš kad obezbeđuješ čoveka za koga znaš da će biti ubijen.

Srđa Popović: Zastupnici oštećenih i ja stavili smo predlog, prvo da se proširi istraga na krivično delo oružane pobune. Drugo, da se ispita uloga političkih faktora. Da se pojave kao svedoci Bulatović, Jočić, Koštunica, Tijanić, da objasne svoje postupke, da nam pomognu da razumemo taj atentat u njegovoj društvenoj i političkoj dimenziji. Ne sudi se tu za ubistvo. Njima se stavlja na teret krivično delo udruživanje radi vršenja neprijateljske delatnosti i ubistva najviših predstavnika vlasti. To je politička optužba. Ništa od toga nismo mogli da utvrdimo, jer je bila povika u sudnici, od strane odbrane njihove, a koju je usvajao i sud, da je to politizacija procesa. Pa ne može biti politizacije političkog ubistva. Političko ubistvo je političko i ono ima političke motive, političke razloge, političke posledice, ne možete vi tu u ime neke tobožnje profesionalnosti i legalizma da nas onemogućite da razumemo prirodu tog događaja kao političkog događaja, jer on jeste politički događaj.

Nata Mesarović: Optuženom Miloradu Ulemeku, za krivično delo iz člana 310. Krivičnog zakonika, kaznu zatvora u trajanju od 40 godina.

Ivan Kuzminović: Ovde je problem ne samo sa tim Koštunicom i tim DSS-om, što su oni imali najveći motiv, nego ja insistiram na tome da kada napravite spisak ljudi koji su direktni korisnici ubistva Zorana Đinđića, taj spisak je toliko dugačak, ali bez obzira što spisak mora imati 500 imena, prvih 5 su ljudi iz DSS-a i ljudi oko Koštunice. A znaš šta mene u stvari nervira. Što od 2003. godine, užasno smo se fokusirali na to pitanje da li je Koštunica ubio Đinđića, a to je u stvari pitanje praktično tehničko. Da li je jednog dana Aca Tomić sa Radetom Bulatovićem došao kod Koštunice kući i rekao, hajde mi ćemo da roknemo premijera za sedam dana, šta ti misliš o tome? Ja mislim da smo možda to pogrešno postavili. Ja mislim da je od 2001. godine, kada je DSS izašao iz vlade Srbije, DSS bio u stvari neka vrsta, kako bih rekao, političkog krila zemunskog klana i Jedinice za specijalne operacije. To vam je ono, kao sa IRA-om sedamdesetih godina. IRA je imala svoje političko krilo. Političko krilo nije ubijalo ljude. Političko krilo nije postavljala bombe po pabovima u Londonu. Političko krilo je bilo to koje brani ideju koja u stvari pravi potstrekivanje na ubistvo, koje pravi atmosferu, koja kontroliše strukture, koja kontroliše medije.

Stevan Filipović: Ja mislim da tom definicijom malo smanjuješ odgovornost. Bolje da kažemo da su zemunski klan i JSO bili vojno krilo DSS-a.

Vladimir Popović: Ja sam pokušao, kroz ove neke primere i danas i tad, pre 6 godina i bilo kad kad sam se pojavljivao u javnosti ili putem pisanih medija, pokušavao da jasno stavim do znanja na osnovu čega obični građani mogu da zaključe da je uloga Vojislava Koštunice u ubistvu Zorana Đinđića značajna. To ne znači i nije optužba da je naručio Zoranovo ubistvo, da je organizovao Zoranovo ubistvo, da je tražio da se to ubistvo desi. Ali to znači da su on i grupa oko njega želeli da sklone Zorana Đinđića. U prvoj fazi politički, u drugoj fazi su ga ubedili ili ga nisu ubedili, nego su van njega doneli tu odluku i rekli, nemoj da ga čekamo, on nikad tu odluku neće dati. Bolje mi da sprovedemo odluku, a da predstavimo da su to uradili kriminalci. A on se pravi lud, a oni se prave ludi i svi se prave ludi, niko ne zna o čemu se radi, a u stvari svi znaju o čemu se radi. Pa kad su došli na vlast? Pa 4. marta 2004. godine. Nisu došli onda kad su hteli. Zašto? Zato što se desila Sablja, zato što se desilo da su raskrinkani, zato što se desilo da su im uhvaćeni izvršioci, zato što je počeo sudski proces, zato što Amerikanci nisu dali da se to prekine i tako dalje. Ali su došli godinu dana kasnije. Dakle, hiljade razloga, a iz ove faze koja se posle toga dešavala, pa naravno da je normalno da je Vojislav Koštunica morao da bude pozvan na sud.

Dubravka Stojanović: Ono što je neophodno da se kaže, to je da je čitava moderna istorija Srbije od 1804. do dakle, 2003.godine, određena nasilnim političkim prevratima, ubistvima vladara. Izuzev Kneza Miloša i Josipa Broza Tita, svi drugi vladari u Srbiji bili su ili nasilno sklonjeni sa vlasti ili ubijeni. Od Karađorđa do Zorana Đinđića. Ako je to tako, ako ste vi partijska država, i ako institucije ne funkcionišu, onda je jasno da je taj politički protivnik, da je taj politički drugi, uvek samo neprijatelj. Ako je politički drugi uvek neprijatelj, onda je prema njemu, kao što su govorili u skupštini početkom XX veka, dozvoljeno primeniti svaka sredstva i onda je sasvim logično da prevrati, revolucije i politička ubistva, predstavljaju suštinu tog sistema. Dakle, ne radi se o iskliznućima, što bismo mi mogli da zaključimo ako bismo 5. oktobar ili pobunu beretki ili 12. mart gledali izolovano. Ali ako ih gledamo u ovom užem ili širom kontekstu, onda je razumevanje mora biti mnogo dublje i onda vidimo da to nisu iskliznuća, već da su naprotiv, oni taj sistem i da oni sistematski proizlaze iz jedne situacije u kojoj prevladava predmoderna politička kultura koja u političkom protivniku ne vidi saradnika na ostvarenju programa opšteg dobra, već političkog neprijatelja prema kome je legitimno upotrebiti sva sredstva, uključujući i političko ubistvo.

Sandra Orlović: Odgovornost za to što ti kažeš, da nema onih koji se bore, leži na Demokratskoj stranci onakvoj kakva je danas, jer ljudi koji je trebalo da nastave sa istom energijom, sa istim vrednostima kao oni koji je zagovarao Đinđić, su se toga odrekli. Javno ili tajno.

Ivan Kuzminović: Kako to da oni za poslednje tri godine nisu u stanju da daju bilo koju javnu izjavu o političkoj pozadini ubistva Zorana Đinđića, odnosno eventualno o pokretanju jednog novog segmenta istrage, koji bi se bavio političkom pozadinom.

Miloš Ćirić: Pa Ivane, isto tako kako je moguće da on pravi dogovor sa Ivicom Dačićem.

Stevan Filipović: Čekaj, mi pričamo o čoveku koji je ušao u koaliciju sa Koštunicom, koliko godina posle ubistva?

Ivan Kuzminović: Kohabitacija.

Stevan Filipović: Očistio je Demokratsku stranku od svakog ko je tri puta video Zorana Đinđića.

Ivan Kuzminović: Ja sam bio u tom specijalnom odeljenju u požarevačkom zatvoru, gde drže ove iz zemunskog klana i ja sam zapazio jednu ćeliju i pomislio sam da je fenomenalna za Vojislava Koštunicu. Kao Hajat. Ima pogled na drvo, ali ozbiljno, ima dobro svetlo za čitanje, mogao bi da napiše nešto o ustavnom pravu. Znači, ja stalno verujem da bi bilo idealno da jednog dana Vojislav Koštunica na 5 godina zaglavi zbog, samo da vidi kako je, da zaglavi zbog urušavanja ustavnog poretka SRJ 2001. godine. Ali je mnogo važnije, u stvari da mi ne damo tim skotovima da u istorijske udžbenike, da u medijsku dokumentaciju RTS-a koju vodi Tijanić, uđe to da je Beba kriminalac, da je Đinđić klriminalac i da su ga ubili zato što je morao da bude ubijen i da je to bilo logično i da je to u redu.

Miloš Ćirić: Mi se okupljamo ovde oko tog patosa, što bi rekla Sonja Savić. Nas je taj patos okupio. I mi to sad nešto treba da prevaziđemo, to neko beznađe mislim, ne smemo da im dozvolimo da stave u udžbenike da je Đinđić bio kriminalac. Mislim, čoveče ono, o čemu mi pričamo.

Vesna Pešić: On nam fali i stalno nam fali Zoran. Fali nam, ako nije on, neko drugi. Stalno nam taj motor fali koji će stalno da nas gura u tu dinamiku, jer sve što je on bio, to je ta jedna čista dinamika. Ako ne možemo baš čistom dinamikom i ako možda neki put treba malo i da zastanemo, možda i da razmislimo, ali bez nje očigledno ne možemo. To spavanje, to hrkanje, to što stalno čujemo kako tu bi neko zahrkao i ne bi se pojavljivao, pao u depresiju i to je njega užasno nerviralo, taj srpski nihilizam, pa ne možemo, sada bi malo da spavamo, hajdemo malo u kafanu, hajde malo pevačice, hajdemo malo ovo, ono. To je ta neka alternativa i ne mora da bude na vlasti. Ta alternativa mora da postoji i da stalno neko budi onu Trnovu Ružicu koja je bila jedna od najlepših izreka Zorana Đinđića, kaže, vi biste da spavate narednih 100 godina. Pa onda da dođe princ, da vas poljubi za 100 godina. Mi nemamo vremena za novih 100 godina.

Zoran Đinđić: Ako vi mislite da vi možete sa jednom potpuno upropašćenom zemljom, za godinu dana da dođete u situaciju da dođete u banku, da uzmete kredit pod normalnim uslovima, ja se bojim da ste vi promašili zemlju. Otiđite u Švajcarsku, pa ćete dobiti kredit takav kakav hoćete. Ali švajcarski narod se 500 godina borio za to i nije bilo moguće da mu se desi ovo što se nama desilo.

Vesna Pešić: On je nas prosto pročitao. Svi bismo mi voleli malo da zadremamo. I ja sebe hvatam, kažem hej bre, hajde nemoj ujutru da ustaneš, hajde spavaj do podne. Hajde ponovo probaj da utoneš u taj neki san, hajde. E, a on to nije dao.

Srđa Popović: Kada je došao na vlast 2000. godine, Srbija je bila jedna zapuštena ledina gde su živeli neki ljudi u slivovima tih reka, Save, Dunava i Morave. Ali to u jednom smislu nije bila nacija. Jer nacija podrazumeva političku zajednicu. Za razliku od naroda, koji je jedna biološka kategorija. A nije bila nacija jer nije imala nikakav državni koncept. Dva državna koncepta koje je Srbija imala, od svog nastanka, su bila Velika Srbija ili Jugoslavija, koja bi omogućila da svi Srbi žive u istoj državi. Milošević, njegova politika, ratna, nacionalistička, uništila je oba ta koncepta. Srbija je ostala bez državnog koncepta. Velika Srbija nije moguća, Jugoslaviju smo uništili. Mi. Srbija ga je uništila. Srpski vrh je uništio Jugoslaviju. I u tom trenutku je Đinđić izašao i naravno, ne samoinicijativno, spontano, kao sopstvenu kreaciju, nego nešto što je bio smisao političkog trenutka i čemu je celo okruženje težilo, izašao sa konceptom Srbija u Evropi. To je novi državni koncept sa kojim je on izašao. To je bila ta vizija budućnosti, to je bio taj novi državni koncept. Ja mislim da je to jedino što je od Đinđića preživelo i verovatno najznačajnije što je od njega preživelo. To je naučio čak i Toma Nikolić. Čak je i on to naučio. I on se ne usuđuje da se tome suprotstavi. Toj osnovnoj Đinđićevoj viziji.

Miloš Ćirić: I nama je poručivao neke stvari. Znaš kao ono, preskačite dva stepenika. Pa mislim, ko to meni danas kaže?

Sandra Orlović: Ja se uvek setim toga.

Miloš Ćirić: Pa ja uvek o tome mislim. I da mu treba 100 hiljada takvih ljudi. Pa ko od tebe danas traži da budeš bilo šta drugo, do statista. Znaš, ti treba da ćutiš, treba da sediš i da se nekako tu kao…

Sandra Orlović: I da ne budeš pesimista.

Stevan Filipović: Zato što imaš Novaka Đokovića.

Miloš Ćirić: I onda ti bacaju kosku, pa dobro, pazi, ni taj Đinđić baš nije bio svetac. Mene apsolutno ne zanima to.

Stevan Filipović: Šta to znači svetac? Niti mogu da operišem u tim pojmovima niti me to interesuje. Znači takav kakav je, bio je predsednik vlade ove države i ubijen je. Hoću da znam zašto je ubijen. Imam pravo da znam zašto je ubijen. I ko ga je ubio.

Miloš Ćirić: Ne, neću da živim u državi u kojoj ne znam ko je organizovao ubistvo formalno najmoćnijeg čoveka u državi. Izvini molim te, u kom mi to društvu živimo, u kom se veku dešava radnja tog filma?

Ivan Kuzminović: Ja mislim da su se ovi iz DSS-a zeznuli. Oni stalno govore to, ikone, svetinje, a ustvari zeznuli su se što su, da se njihovom terminologijom za trenutak služim, oni jesu od Đinđića napravili u stvari ikonu. Trajnu ikonu srpskog društva. Znači, ono gde su se oni beskrajno zeznuli, jeste što su ubili čoveka koji znam, možda će zvučati patetično, ali koji stvarno i doslovno zauvek ostaje premijer Srbije. A Koštunica, eno ga, bio je premijer nekoliko godina, popalio grad, popalio ambasade i laganim tempom odlazi na rub istorije, ispod 5 posto cenzusa.

Miloš Ćirić: Ma nije to meni neka uteha Ivane, mislim, kako da ti kažem.

Sandra Orlović: Ovo je sad trenutak kada moramo ipak malo da..

Miloš Ćirić: Ovo je trenutak za ono što bismo mogli da nazovemo neosnovani optimizam.

Vladimir Popović: On je bio čvrsto ubeđen da nema šanse da oni njega ubiju. Ne zato što neće pokušati. Posle Bagzija, njemu je bilo potpuno jasno da će to pokušati, naročito kad se posle Bagzija otkrilo putem slušanja i upoređivanja baznih stanica i određenih brojeva, da su ga pratili na Kopaoniku i da je ispred skupštine pokušano, sve ono što su kasnije svedoci potvrdili, da su to bili pokušaji različitih vrsta atentata na njega. On je verovao da oni imaju nameru da pokušaju to da urade, ali je bio ubeđen da oni to neće uspeti, jer je sve u toj državi tako traljavo, kao sa ovim video rekorderima, koji i ako postoje, nemaju kasetu ili nemaju kabl, nestao je kabl, neko je odneo kući kabl i nije ga vratio i ne može da snima. I to je ta poslednja faza njegove vladavine, koja je počela negde od jeseni 2002. godine, faza kad je on već praktično bio spreman da digne ruke, ali je znao da to ne sme da uradi. Kad je već bio strašno izmoren tom količinom blata koje je na njega bacano od 5.oktobra do tog dana, svakodnevno, u svim medijima, od svih mogućih i prijatelja i neprijatelja, na sve moguće načine. I ta energija koju je on imao i potreba i taj optimizam, da kao nemoj da se bavimo time, on je prestao da čita čovek novine. On nije gledao televiziju. On je gledao Fashion Chanel kad dođe kući, da bi glavu odmorio. Ali ja sam gledao televiziju i čitao sam novine, a to što on to nije radio, ne znači da se to u Srbiji nije dešavalo. I onda, kad se ujutru vidimo i kad mu ja kažem da li si video sad ovo, Ljilja Buha, on je bežao od toga. Jednostavno jer nema čovek tu šta da kaže. Pa je onda kao, oni se bave time zato što mi njima ne dajemo dovoljno dobrih tema. Sad ću ja, narednih 10, 15 dana, svaki dan da imam po jednu dobru temu. Hajde mi sad, zovi mi vatrogasce, idemo na Novi Beograd, da pričamo građanima jer je on video u Nemačkoj… Ja sam to nekoliko puta rekao: on je živeo u jednom drugom vremenu, koje nije bilo ni za Srbiju niti je bilo za 2000. godinu. Onako, kao da je u nekoj vremenskoj kapsuli se desila neka greška i ubačen je da se rodi u neko pogrešno vreme i da sazri u to neko pogrešno vreme i zato je i sklonjen iz tog vremena. Odstranjen.

Žarko Korać: Ja ne volim da sam u pravu. Ja bih voleo da sve što sam ja danas rekao je pogrešno, da je on bio kriminalac koga su ubili njegovi saradnici kriminalci i Srbija se oslobodila zla. Za Srbiju bi bilo bolje da je tako. Ali nije tako. Stvar je onakva kako mi govorimo.

Mirjana Karanović: Da objasnim ko smo to mi. Mi smo ljudi iz gradova, iz malih i velikih varoši. Civili, građani. Mi smo ta srpska srednja klasa u večitom nastajanju i nestajanju. Ono što je Srbija napabirčila od svoje javnosti. Mi smo to njeno nejako društvo. Nema nas mnogo. Nismo jako pametni i hrabri, sebični smo i privatni. Volimo da idemo u šoping, na more, volimo da lepo ručkamo, viđamo prijatelje, školujemo decu. Volimo komfor i naravno, ne podnosimo nasilje. Mi smo prirodni neprijatelji rata. A to su veliki zahtevi na Balkanu.

Tokom ratova devedesetih, mi smo te zahteve ispostavljali Miloševiću. Skrivali smo decu od mobilizacije, izlazili na ulice. Zvonili smo zvončićima, pištali u pištaljke, bubnjali u bubnjeve, lupali poklopcima i šerpama u vreme njegovog TV dnevnika. Poricali smo stvarnost rata, jer nije imala gde da nam stane. Bili smo kao Gandi bez vere i kondicije.

Proleće je, a ja živim u Srbiji. Osim par dobrih slogana, naš realni doprinos zaustavljanju ratova bio je ravan nuli. Ali mi nikad nismo pristali na rat i to smo zvali pobedom. Ubistvo Zorana Đinđića je jedini poraz koji smo morali da priznamo. On je ubijen u miru, po danu, među nama, u krvi, nasiljem. Ubijen je na našoj teritoriji. U zemlji iz snova srpskog civilnog društva.

Ovaj film su finansirali slušaoci Peščanika. Posvećujemo ga njima i deci koja su otišla iz Srbije. Reći ću vam ime jednog od njih. Nikola Vitas. Nikola živi u Holandiji. Astronom je. Njegova specijalnost je naša zvezda, Sunce. Svoj doktorat o Suncu, Nikola Vitas je posvetio uspomeni na Jugoslaviju. Tu je i jedan citat Samjuela Beketa: Dao sam sve od sebe. Nisam uspeo. Nema veze. Pokušaj opet. Izgubi opet. Izgubi bolje.

Izvor: Pescanik