Entoni Hopkins – velemajstor glume

Za neke će on biti Čarls Mors ili Bil Pariš, za neke kapetan Vilijam Blaj, možda Drakula ili Odin, Don Dijego, neki će ga pamtiti kao Džon Kvinsi Adamsa, Ričarda Niksona ili možda Roberta Forda, ali ipak, za najveći broj ljudi Ser Entoni Hopkins će uvek biti i ostati Hanibal Lektor.

Ovaj fascinantni glumac je, bez sumnje, jedno od najvećih imena velikog platna. Osamdesetogodišnji Velšanin svojim neverovatnim i jedinstvenim glumačkim talentom već više od pola veka utiskuje svoj unikatni pečat i ostavlja neizbrisiv trag u svetu kinematografije.

Velemajstor zahtevnih, psiholoških uloga, uspevao je da u svaki lik prodre toliko duboko da nam se činilo da je svaka njegova uloga zapravo on sam. Iako je u svojoj dosadašnjoj karijeri snimio oko osamdeset filmova, gotovo da ne postoji ni jedan okarakterisan kao loš. Zapravo, možemo reći da spada u red glumaca zbog čijeg se imena odlučujemo da pogledamo seriju ili film, znajući da će biti izvanredan, jer Hopkins drugačije od toga ne ume.

Glumac ili kompozitor

Za sebe kaže da je kao dete bio čudan i povučen, podosta usamljen i nimalo blizak sa ostalom decom, a škola mu je predstavljala veliki teret. Voleo je da provodi vreme crtajući ili proučavaći muziku, koja je bila njegova prva ljubav i kojoj će uvek na osobit način biti posvećen.

Želeo je da se bavi komponovanjem, pa je iz tog razloga upisao koledž za glumu i muziku u Kardifu, nadajući se stipendiji za muzičku katerdu, ali su bogovi filma imali drugačiju sudbinu za njega. Gluma je ipak pobedila, te se nakon služenja vojnog roka usavršavao na Londonskoj kraljevskoj akademiji dramskih umetnosti.

Na njegov odabir glumačkog poziva velikog uticaja imao je i Ričard Bartonbudući da su obojica rođeni u istom delu Velsa, u blizini Port Talbota. Iako ga nije poznavao, sličnost porekla i percepcija da gluma može da pomogne u potrazi za samim sobom i borbi protiv usamljensti doprineli su da se Hopkins opredeli za ovaj poziv.

Svoju profesionalnu karijeru započeo je u pozorištu gde je njegov talenat i jedinstveni način izvođenja zapao za oko ser Lorensu Olivijeu koji  ga je pozvao da bude njegova zamena u Kraljevskom Nacionalnom pozorišu. Kada je jednom prilikom Olivije morao da otkaže svoje izvođenje komada Ples smrtiusled problema sa slepim crevom, Hopkins je dobio svoju priliku da se pokaže i veoma dobro je iskoristio. Zablistao je u ulozi, a nakon toga angažmani su samo nastavili da se nižu.

Sve ostalo je istorija.

Hanibal Lektor

Iako je podugačka lista njegovih uloga krajnje impozantna, toliko da bi i četvrtina bila dovoljna za ono što bi bilo okarakterisano kao sjana karijera, jedan lik je ipak na pijedestalu. Nenadmašivi doktor Hanibal Lektor zauvek je obeležio ne samo Hopkinsa kao glumca, već i čitavu istoriju kinematografije.

Kada se uzme u obzir podatak da se on u kultnom filmu Kad jaganjci utihnupojavljuje zapravo svega nešto više od 16 minuta, njegova izvedba nagrađena Oskarom dobija novu dimenziju i težinu.

Dok gledamo film bivamo potpuno opčinjeni brilijantnim psihijatrom koji je  u isto vreme i kanibalistički serijski ubica, u tolikoj meri da postaje i zabrinjavajuće. Šta je to toliko privlačno u poremćenom umu brutalnog zločinca? Odgovor bi verovatno bio način na koji ga je oživeo Entoni Hopkins.

Neverovatna inteligencija, sofisticiranost, šarm, vrhunska elegancija i otmenost kojom Hopkins zrači u ovoj ulozi intrigira nas i čini da postepeno bivamo sve više fascinirani ovom komplekosnom ličnošću. Njegov prodorni pogled dopire čak do druge strane ekrana, te kao gledaoci imamo utisak da smo zapravo mi sami predmet njegovog posmatranja i proučavanja. Deluje nam da pažljivo analizira svaki kutak naše ličnosti i da poznaje nas i naše buduće poteze možda bolje i od nas samih. Doktor Lektor pukim pogledom ledi krv u žilama i stvara scenarija za noćne more.

Uprkos tom parališućem strahu, mi smo potpuno očarani i svakim novim trenutkom sve više, gotovo magnetski privučeni ovom izopačenom liku. Plaši nas i interigira, užasava i oduševljava, sve u isti mah. Bolesna igra ljubavi i mržnje kroz koju prolazimo opsednuti Hanibalom maltene je identična onoj kroz koju prolazi Klarens, lik koji tumači Džodi Foster.

Ono što doprinosi ovakvom efektu jeste činjenica da Hanibal uopšte ne trepće, a na ovu ideju došao je sam Hopkins jer je verovao da će pojačati utisak koju ovaj lik ostavlja i bio je potpuno u pravu. Taj naizgled sitan detalj upotpunio je mostruozni karakter neverovatnog doktora. Zapravo, mnogi momenti koji čine ovaj lik tako jedinstvenim i upečatljivim ideja su samog glumca. Hanibalovo ismevanja Klarensinog južnjačkog akcenta ili zvuk koji prozvodi dok jede iako prvobitno nisu bili deo scenarija, sada predstavljaju neizostavni deo  likova i filma.

Takođe, postoji priča da je Džodi Foster za vreme snimanja filma sve vreme izbegavala Hopkinsa  na setu koliko god je to bilo moguće jer ga se previše plašila, tako da su progovorili jedno sa drugim tek poslednjeg dana snimanja. Tada joj je Hopkins priznao da je i on takođe bežao od nje jer mu je izazivala strah. Bilo da je priča pouzdana ili ne, prilično smo sigurni da je na snimanju ovog filma bilo posebno zanimljivo.

Veoma često su ga pitali koje su njegove metode pripremanja likova i kako postiže toliku prirodnost. Objašnjavao je da on besomučno išitava svoj tekst, neumorno ponavljajući replike i dijaloge, sve do onog trenutka dok se ne urežu u mozak jer samo tada dobija moć da vlada rečima u tolikoj meri, jer mu dolaze potpuno prirodno. Ono što je najkarakterističnije za ovog glumca jesu kompleksne uloge.

Najveći broj njegovih likova možemo opisati kao komplikovane, visoko inteligentne osobe sa veoma čudnim karakterom. Iako se na prvi pogled može učiniti da je reč o šablonskoj glumi, to nikako nije slučaj kada je u pitanju Entoni Hopkins. Uprkos zajedničkoj niti koja se provlači i određenim sličnostima između pojedinih likova, on je uspeo da ih predstavi na potpuno unikatne načine.

Svaka njegova uloga neverovatno je upečatljiva i ostavlja snažan utisak, pa tako trag koji su ostavili u nama ostaje prisutan i godinama nakon gledanja filma. Upravo u tome se ogleda maestralnost talenta Ser Entoni Hopkinsa.

Zanimljivosti

Mnogo je interesantnih podataka u vezi sa ovim velikim glumcem, što, kada su uzmu u obzir njegove godine, karijera i poseban karakter, nije mnogo iznenađujuće.

Entoni Hopkins je dobio titulu viteza 1993. za svoj doprinos umetnosti. Iako ponosan na tu činjenicu, ipak više voli da ga oslovljavaju samo sa Toni.

Poznato je takođe da je veliki obožavatelj serije Čista hemija (Breaking Bad). Kada je pogledao seriju, toliko je bio pod utiskom da je čak poslao pismo glavnom glumcu Brajanu Kranstonu u kojem upućuje svoje čestitke i iskazuje svoje oduševljenje. Poručio mu je da je njegovo predstavljanje Voltera Vajta najbolja gluma koju je ikada video. Moramo priznati da ovaj gest baca posebnu svetlost na Hopkinsa, jer treba biti veoma veliki i glumac i čovek za tako nešto.

Kao i sve velike zvezde, njegov privani život je bio dosta turbulentan. Borba sa alkoholizmom, razvodi i lični demoni uzburkavali su Hopkinsovu stvarnost mnogo godina, ali uspeo je da se izbori sa svim poteškoćama. Često ističe da je za to umnogome zaslužna njegova sadašnja žena, Stela, koja je unela mir i sreću u njegov život.

On je čovek mnogobrojnih talenata. Pored glume, takodje se bavi slikanjem i muzikom, koja je uvek bila prisutna u njegovom životu. Kada je u pitanju slikarstvo, njegova dela moguće je pogledati i poručiti na oficijelnom sajtu, a na pitanje o smislu njegovih slika odgovara da one nemaju neko posebno značenje. Ja jednsotavno slikam , odgovara. Budući da se oseća oslobođeno i da nema potrebu da se nikome dokazuje, on se samo prepušta porivu da stvara.

Uz to, oprobao se i kao pevač, te je 1986. izdao singl pod nazivom Udaljena zvezda (Distant star).

Komponovanje je bila njegova prva ljubav, pa on nje nikad nije odustao. Jednom prilikom dok su gledali koncert čuvenog holandskog violiniste i dirigenta Andrea Riua, Hopkins je rekao da bi jako voleo da čuje izvođenje u Beču svog valcera pod nazivom I valcer se nastavlja koji je napisao davne 1964. godine, te je njegova supruga odlučila da mu priredi iznenađenje.

Nakon nekog vremena, Riu ga je pozvao da ga obavesti da mu se valcer jako dopada i da ga upravo uvežbava sa svojim orkestrom. Ovo delo ne samo da je našlo svoje mesto na Riuovom albumu, već je po njemu dobilo i naziv. Hopkinsu se zelja ispunila te dočekao momenat da čuje izvođenje svog valcera po prvi put, i to Beču, u jednoj od najlepših svetskih koncertnih dvorana.

Iako je osvojio sve poznate glumačke vrhove i otkrio nove, Ser Entoni Hopkins, koji 31. decembra puni osamdeset jednu godinu, dobija nova scenarija i ne planira da prestane sa glumom. Kaže da je to ključ. Nastaviti. Ići dalje. Čovek nikad ne sme da stane, jer ako stane, tada nasupa smrt. Šta god da radimo, nikad ne smemo da odustanemo, koliko god jednostavno ili istrošeno ove reći zvučale.

Uprkos svim preispitivanjima i nesigurnostima, moramo da nađemo način da ih prevaziđemo i nastavimo napred. Ako istrajemo, uvek ćemo ostvarati ono što smo želeli. Jednom prilikom je ispričao da u svom telefonu drži sliku kad je bio mali i da s vremena na vreme gledajući je kaže sebi: Mali, dobro je ispalo. Veoma inspirišuće, zar ne?

Aleksandra Kaluđerović, kultivisise.rs