Close (2022) - Drama o odrastanju

Foto: IMDb

Close je belgijski film u žanru drame o odrastanju koji kao režiser i ko-scenarista potpisuje Lukas Dont u saradnji sa Angelom Tijsensom kojima je ovo drugi zajednički projekat nakon drame Girl iz 2018. godine. Film je premijerno prikazan na kanskom festivalu gde je pokupio nagradu Grand Prix. Nominovan je za Oskara u kategoriji stranih filmova, ali je izgubio od nemačkog All Quiet on the Western Front.

Radnja filma prati Lea i Remija, dvojicu dečaka iz ruralne Belgije koji se poznaju neodređeno dugo, ali kvalitet tog vremena je značajan. Igraju se zajedno svakom prilikom, provode vreme sa porodicom drugog, bilo da je to Remi koji pomaže porodici svog najboljeg prijatelja u uzgoju cveća ili Leo koji večera sa roditeljima svog prijatelja. Leova majka retko očekuje da njen sin provede noć u svom krevetu, a Remijeva majka naziva dečaka iz komšiluka „sinom svog srca“, s obzirom na to koliko često je oko nje i njenog sina. Njihovo blisko prijateljstvo počinje doživljava trzavice kada njihovi novi školski drugovi primete i počnu da komentarišu njihovu prisnost.

Nema ničeg „čudnog“ ili „pogrešnog“ u prijateljstvu koje je srž filma, ali deca imaju način da kažu šta misle, a da društveni pritisak i želja da se izgleda „normalno“ obave ostatak. To je tužna priroda priče koja detaljno opisuje rasturanje mladog prijateljstva zbog onoga što druga deca govore, da bi zatim te posledice odvele do sledećeg tragičnog koraka.

Istine ispod ove priče – šta ljudi čine jedni drugima, bilo namerno ili nenamerno i koliko očajni možemo biti u želji da se uklopimo sa masom – nisu lake i autori nam ne dopuštaju da poverujemo u suprotno. U neku ruku film pristupa zaključku koji je suviše jednostavan i direktan za teme koje su složene i uznemirujuće kao one koje su ovde prikazane, ali to nije nešto što se treba uzeti kao veliki minus.

Dvojica dečaka su bliski kao braća – možda čak i bliži jer njihov odnos nije formiran i ojačan zbog porodičnih obaveza. Niko ne misli da je njihov odnos čudan ili različit jer to jednostavno nije istina. To je čista, nevina i jednostavna vrsta ljubavi između malih prijatelja, ali vreme, svet i uticaj drugih ljudi menjaju perspektivu jednako lako i čvrsto, do te mere da se verovatno ne možemo setiti da smo se ikada ponovo osećali tako.

Sav taj proces odrastanja se brzo odvija ovde. Prvog dana u novoj školi neki od dečakovih školskih drugova primećuju kako Leo i Remi šapuću i smeše se jedan drugome, pri čemu se potonji naslanja glavom na ramenu prvog i kako su njih dvojica nerazdvojni. Glasine počinju da se šire, neke devojčice pitaju Lea da li su on i Remi par. Neki dečaci jasno pokazuju svoje negodovanje zadirkivanjem, izrugivanjem i verbalnim zlostavljanjem pomoću pogrdnih izraza.

Čini se da ništa od ovoga ne utiče previše na Remija. Leo, sa druge strane, postaje odmah svestan da ga doživljavaju kao čudnog i počinje da stavlja neizgovorene, ali potpuno očigledne granice na način na koji se on i Remi ponašaju jedan prema drugome kako javno, tako i privatno. Remi to primećuje i to počinje da utiče na njega.

Priča uzima perspektivu Lea – najpre zato što bi njegova reakcija mogla biti češća reakcija na takav pritisak vršnjaka i na otvoreno zlostavljanje. Ko bi mogao kriviti dete što ne želi postati izopštenik, što ne želi provoditi dan za danom u brizi o tome šta će drugi reći ili uraditi, što ne želi brinuti zbog potencijalnih problema koje to prijateljstvo može doneti?

Film ne osuđuje Lea, uprkos tome koliko hladno i okrutno njegovo iznenadno udaljavanje može biti. Autori znaju koliko je prirodna i razumljiva ova reakcija dečaka, baš kao što film prikazuje njihovo prijateljstvo kao potpuno normalno. Međutim, to ne sprečava Lea da osuđuje sebe i svoje postupke.

Postupno shvatanje određene činjenice je najpotresnija scena filma jer se javlja usred nečega što se čini običnim i izražavanje toga otvoreno može izazvati više pitanja o postupanju filmskih autora prema temi. Ono što je važno jeste da se Leo mora suočiti sa osećajem krivice za ono što je učinio ili, tačnije, za ono što nije učinio, a što mu je tako prirodno dolazilo sve dok drugi ljudi i društvena očekivanja nisu uneli ideje u njegovu glavu.

Ovo je delikatan i složen materijal, ali Dontovo rukovanje njime je isto tako suptilno, pažljivo i saosećajno kao i sve ostalo u priči. Fokus na Lea možda drži određene druge perspektive i emocije podalje, ali takva ograničenja u vidu praćenja lika koji se bori da razume tačke gledišta drugih i takođe sa emocijama koje u potpunosti ne razume omogućavaju naraciji da odrazi tematsku svrhu ovog teškog materijala.

Close je belgijska drama o odrastanju namenjena strpljivim gledaocima koja istražuje uznemirujuće istine o tome koliko reči i misli drugih ljudi mogu biti uticajne i destruktivne.

Konačna ocena: 7/10

Piše: Siniša Stajić/ Filmske recenzije