Balkanski špijun: ideološka paranoja Ilije Čvorovića
Drama Balkanski špijun Dušana Kovačevića napisana 1983. godine je gorko-humorna studija pomerenog ili, ako hoćete, poremećenog ponašanja zaplašenog čoveka koji je, jednom označen kao ideološki neprijatelj, prošao kroz ideološku torturu u Titovoj Jugoslaviji.
Aveti iz njegove prošlosti se vraćaju kada ga inspektor DB-a pozove na informativni razgovor kako bi se raspitao o njegovom sumnjivom podstanaru, i tu počinje priča o balkanskom špijunu.
Dušan Kovačević se u svojim komadima uglavnom bavi temema javnog života u našoj zemlji, političkim, društvenim pojavama i sukobima karakterističnim za srpsku prošlost i sadašnjost.
Kako je on sam izjavio u jednom intervjuu, njegove opsesivne teme su ratovi, policija, pritisak, neka vrsta terora koji se sprovodi nad neistomišljenicima, onima koji se nalaze sa one strane vlasti, a dovoljno su odvažni da je slobodno procenjuju i glasno kritikuju, ali i delaju u skladu sa svojim uverenjima.
Jedan od rekvizita Ilije Čvorovića u borbi sa imperijalističkim špijunima u filmu Balkanski špijun
Povod za nastanak komada Balkanski špijun
Dušan Kovačević je ideju za ovaj komad dobio tako što je njega samog posetio policijski inspektor neposredno pre piščevog leta u Ameriku početkom osamdestih godina prošlog veka.
Svoju posetu inspektor, inače mlad čovek kome je bilo jako neprijatno sve vreme tog razgovora, obrazložio je brigom službe da sam pisac eventualno može imati nekih neprijatnosti prilikom boravka u SAD, jer eto, oni znaju da će se tamo sretati sa ljudima koji važe za problematične. Diskretno mu je ostavio svoju vizit-kartu prilikom odlaska.
Dušan Kovaćević je razgovor sa inspektorom shvatio kao poziv na saradnju, i zamislio se kako bi na taj poziv reagovao čovek koji stvarno ima nešto na teretu, policijski dosije, godine odležane u zatvoru, koji je uplašen i ima osećaj krivice. On bi, možda, da bi dokazao vlastima da je sada ispravan i lojalan, počeo da radi i stvari koje ne treba da radi.
Tako je naš komediograf dobio ideju da napiše svoj novi komad.
Preuveličana stvarnost u svrhu pоstavljanja dijagnoze jednog društva
Često korišćen postupak u komadima Dušana Kovačevića jeste preuveličavanje određenih problematičnih aspekata društvenog života kako bi se oni bolje videli na sceni i kako bi se gledaoci nakon uvida makar malo osvestili i trgnuli.
Njegovi komadi polaze od društvene stvarnosti i imaju koren u kritičkom odnosu prema njoj. Problemi i pitanja koja su u žiži piščevog interesovanja i njegove dramaturške obrade osvetle se jarkim bojama, kontrasti se pojačaju, doda im se dosta scenskog preuveličanja, buke i besa očajnih ljudi, ali i onih koji se još uvek bore.
Uz komične efekte i pametne, dosetljive i duhovite replike protagonista (mnoge od njih imaju kultni status, publika ih zna napamet, najviše zahvaljujući filmovima za koje je Dušan Kovaćević napisao scenario), ova slika postaje humorno obojena i ne tako patetična, ali ostaje ozbiljna u slikanju naših mana i podela.
Njegove komedije nisu baš preterano smešne, i kada se pogledamo u njihovo ogledalo, najradije bismo zaplakali, ukoliko ne propevamo od muke.
Balkanski špijun svakako jeste preuveličana priča o ideološkoj paranoji uplašenog čoveka, i zaista bi se samo lud čovek mogao ponašati poput Ilije Čvorovića.
Pisac je iskoristio zaslepljenu ostrašćenost svog prevaspitanog junaka, bivšeg staljiniste, ne samo kao izvor smešnog u komadu nego i kao nekog u čijoj se svesti groteskno prelamaju ideološko-političke preokupacije nekadašnjeg, u vreme odigravanja radnje komada već prošlog, doba u SFRJ.
Ipak, kako će se pokazati, nedovoljno prošlog, jer upravo Ilijin rečnik vaskrsava tokom devedesetih godina, kada režim u vreme odumirućeg socijalizma i nastupajućeg nacionalizma ponovo u javni život uvodi podelu na patriote i izdajnike.
Poređenje Sumnjivog lica i Balkanskog špijuna
Pošto i Nušićevo Sumnjivo lice i Kovačevićev Balkanski špijun imaju istu temu kao zaplet – lov na čoveka koji se pogrešno smatra državnim neprijateljem, može se uporediti koliko se ove dve komedije razlikuju po osnovnom tonu i po načinu proizvođenja smešnog.
Pozorišni komad Sumnjivo lice Branislav Nušić je napisao 1887. ili 1888. godine, a izveden je tek 1923. godine.
U ovoj komediji Branislav Nušić bespoštedno slika i izvrgava ruglu pokvarenost, podlost, lažljivost, kukavičluk, lenjost, lopovluk državnih činovnika, ljudi bez ikakvih ideala, sa jedinom ambicijom da prevare što veći broj ljudi i trgujući pravom napune svoje džepove.
Glavni lik Nušićeve komedije je korumpirani državni službenik Jerotije Pantić, koji u hvatanju sumnjivog lica, špijuna koji radi protiv države, vidi svoju priliku za napredak u karijeri. Ispostavlja se da je uhvaćeno sumnjivo lice zapravo mladić koji se zove Đoka, verenik Pantićeve ćerke, te Jerotije biva ismejan i razobličen, i njegovi lepi snovi padaju u vodu. Kao izlaz iz situacije, ostaje mu da prizna svoju grešku pred ministrom i blagoslovu vezu dvoje zaljubljenih.
I tok i sam kraj komedije su u konvencijama komičnog žanra. Komični efekti Nušićeve priče nalaze se u nesporazumu, u suprotnosti onoga što je stvarno i onoga što se priželjkuje, gde želja Jerotija Pantića kratko vreme kroji stvarnost po svojoj meri. Ali on se, čim polako počne da se otkriva identitet uhvaćenog špijuna, brzo otrežnjuje i, prilagodljiv i praktičan kakav jeste, momentalno hvata priključak sa stvarnošću.
U komadu Balkanski špijun, međutim, zahvaljujući dobro postavljenoj početnoj situaciji, motivi Ilije Čvorovića za pronalaženjem imperijalističkog špijuna u nevinom podstanaru, pariskom krojaču Petru Jakovljeviću, su složeniji, psihološka analiza tananija, jaz između stvarnosti i Ilijine stvarnosti sve dublji i njegova rastuća destruktivna i samodestruktivna paranoja dobija razmere čudovišnog i sablasnog.
Ona kulminira u njegovom osvetničkom završnom govoru, a scena otvorenog kraja (kojom se sugeriše da kraja nema) u kojoj Ilija Čvorović usred srčanog napada vukući se na kolenima i dalje ide za žrtvom svog neracionalnog proganjanja, ne donosi nikakvo komičko olakšanje ni otrežnjenje ni vraćanje života Ilije Čvorovića u normalan poredak.
Novi tip komičnog junaka
I u ovom komadu Dušana Kovaćevića preovlađujući ton je tragikomičan, a osećanja čitalaca su pomešana.
Pisac to dobrim delom postiže tako što koncipira junaka koji je pošten i dobar čovek, ali sa manom koja bi se mogla opisati kao ideološka zaslepljenost, koja zajedno sa strahovima nakon godina proživljenih na robiji oživi nakon poziva policije na informativni razgovor.
Delajući iz svog nakaradnog uverenja koje, međutim, nije motivisano prizemnom koristi, Ilija Čvorović počini niz besmislenih, opasnih i štetočinskih postupaka.
Sličan Iliju Čvoroviću je lik inspektora Luke Labana u Profesionalcu, koji ne samo radeći svoj posao kao profesionalac nego i verujući u podelu na patriote i izdajnike (po službenoj dužnosti koja je pojačana njegovom ličnom mržnjom prema izdajnicima), uhodi protivnika režima pesnika Teju Kraja.
Reč je o tipu komičnog junaka kojeg bismo mogli nazvati čovekom ideologije. On, po pravilu, u dramama Dušana Kovačevića nije pokvaren, nije rđav čovek, ali je u stanju da, iz primljenog političkog uverenja koje je postalo lično, čini zlo bližnjima, obračunava se sa svojim ideološkim neprijateljima ili političkim protivnicima.
