Andrej Tarkovski o dijalogu
Nijedan Stanislavski ne bi mogao naći opravdanje za te pauze, a Hemingvejeva stilistika bi izgledala umišljeno i naivno u poređenju sa načinom na koji je taj snimljeni dijalog bio sazdan.
“Jednom prilikom sam snimio dijalog. Ljudi su razgovarali a da nisu znali ko ih snima. Onda sam preslušao traku i pomislio kako je sjajno sve “napisano” i “odglumljeno”. Logika pokreta ljudi, osećanje, energija, kako je sve bilo dirljivo! Kako su samo prijatnih zvučanja bili glasovi, kako lepe pauze! Nijedan Stanislavski ne bi mogao naći opravdanje za te pauze, a Hemingvejeva stilistika bi izgledala umišljeno i naivno u poređenju sa načinom na koji je taj snimljeni dijalog bio sazdan. Tako ja shvatam idealno pravljenje filma: autor napravi milione metara filma na kojima je sistematično, sekundu za sekundom, dan za danom i godina za godinom ljudski život od rođenja do smrti praćen i sniman, i iz svega toga proizilaze dve i po milijarde metara, ili sat i po filmskog vremena. Čudno je takođe zamisliti te milione metara kako idu kroz ruke nekoliko reditelja od kojih svaki pravi svoj film – kako bi različiti svi oni bili!”
Andrej Tarkovski, Vajanje u vremenu
