Ako nisi ljut, kakva si to onda osoba?
Poslednjih meseci film „Ja, Danijel Blejk“ britanskog reditelja Ken Louča je naterao veliki broj posetilaca bioskopa da pogledaju direktno u socijalnu nepravdu. Mnogi su plakali gledajući film, mnogi su izašli besni, svi su diskutovali o problemima sistema. Time je ovaj osamdesetogodišnji reditelj još jednom pokazao da film i umetnost mogu igrati značajnu ulogu u predstavljanju i prevazilaženju različitih društvenih problema.
foto: Chris Payne / Cornerhouse / Flickr
Tekst prenosimo iz magazina LiceUlice br 34.
Simon Hateston
Ken Louč sedi grčevito se držeći za naslon stolice, glave uvučene u ramena, tanka prilika, zgrbljena poput znaka pitanja. Reklo bi se, najskromniji čovek koga ste videli. Sve dok ne progovori.
Louč je proteklih pola veka proveo snimajući filmove koji pucaju od besa, a u biskope upravo ulazi najgnevniji od svih. „Ja, Danijel Blejk“, osvajač Zlatne palme u Kanu 2016. godine, priča je o čoveku koga je slomio britanski sistem zdravstvene zaštite. Prema lekarskom mišljenju, isuviše je bolestan da bi radio nakon skoro pa fatalnog srčanog udara, ali Odeljenje za rad i penzije odlučuje da nema pravo na bolovanje. Kada mu ukinu i socijalnu pomoć, s objašnjenjem da se ne trudi dovoljno da pronađe posao koji nije ni sposoban da obavlja, Blejk se nađe u vrtlogu koji vodi ka dnu. Film je toliko sveden i ogoljen da bi se mogao razumeti i kao parabola. Takođe je neverovatno potresan – posebno scena u banci hrane, kad mlada majka s kojom se Blejk sprijateljuje doživljava nervni slom u kom potpuno gubi kontrolu.
„Ljut? Hmmmmm“, zausti Louč, toliko tiho da je jedva razgovetno. Priča o ljudima koje su on i njegov redovni scenarista Pol Laverti upoznali dok su se pripremali za film: mladom momku čiji je frižider prazan i koji jedva da je išta jeo tri dana; ženi koja se stidi što se hrani u narodnoj kuhinji; čoveku kome je rečeno da u pola šest ujutru čeka red za poludnevnu smenu, da bi ga sat kasnije poslali kući jer za njega nema posla. „To neprestano ponižavanje da biste preživeli. Ako nisi ljut zbog toga, kakva si to onda osoba?“
Na mnogo načina, film „Ja, Danijel Blejk“ može se posmatrati kao parnjak Loučovom debitantskom filmu „Keti, vrati se kući“, iz 1966, koji je govorio o padu jedne mlade porodice u beskućništvo, i otvorio veliku parlamentarnu debatu koja je podigla svest ljudi o ovom problemu. Ali dok je priča o Keti dovela do pravih društvenih promena, Louč predviđa da ljudi neće biti tako užasnuti Danijelovom sudbinom: ljudi se mire s tim da država čoveku na prevaru uskrati bolovanje, ili da mlada samohrana majka treba da se preseli iz Londona u Njukasl da bi našla kakav-takav dom.
U čijem svetu bi radije živeo, Ketinom ili Danijelovom? „To je komplikovano pitanje. U Ketinom svetu još uvek smo imali osnovne elemente socijalnog sistema, iako je on već počeo da se razgrađuje. Zdravstveni sistem je i dalje direktno zapošljavao ljude. Gas, struja, voda i železnice i dalje su bili u našem vlasništvu. Ketin svet je bio prijatniji, s jačim osećanjem društvene odgovornosti. Kada je ona prikazana kao beskućnica, ljudi su bili ljuti zbog toga. Sada društvo nije ni približno tako kohezivno. Posledica vladavine Margaret Tačer i Tonija Blera jeste gubljenje svesti o tome da smo odgovorni jedni za druge, da smo čuvari naše braće i sestara. U tom smislu mi se više dopada Ketino vreme.“
Scena iz filma „Ja, Danijel Blejk“
Šezdesetih i sedamdesetih, Louč je pripadao malim levičarskim grupama: Socijalističkoj radničkoj ligi (Socialist Labour League), preteči Revolucionarne radničke partije (Workers Revolutionary Party), Socijalističkoj Internacionali, Međunarodnoj marksističkoj grupi (International Marxist Group), koje su sve bile kritične i prema zapadnom kapitalizmu i prema staljinizmu SSSR-a. Svima koji su hteli da slušaju govorili su kako je kapitalizam neodrživ: proždraće samog sebe, a usput i radničku klasu. Ali to je sve bilo nagađanje. U to vreme su dostupnost zaposlenja i relativno dobro finansiran socijalni program odavali utisak da kapitalizmu prilično dobro ide.
Tek sad se, kaže, obistinjava kolaps koji su predvideli. „Govorili smo da svaka kriza znači više zahteva za radničku klasu, više eksploatacije, ali to je bilo apstraktno. Ljudi nisu zamišljali ugovore bez određenih radnih sati, rad preko agencija, banke hrane. Ko bi šezdesetih pomislio da je prihvatljivo i normalno da umreš od gladi bez hrane iz humanitarne pomoći? Groteskno je da to sada prihvatamo.“
Uprkos svemu, Louč je optimista. „Mislim da ljudi shvataju da je ovakav svet neodrživ“, kaže. „Pokretačka snaga Sirize, Podemosa, Bernija Sandersa u Americi i Džeremija Korbina govori o tome da je drugačiji svet moguć. Postoji svest da sada stvarno moramo da promenimo stvari.“
Kritičari kažu da je Loučova slabost u tome što se nikad nije menjao: i dalje isporučuje istu marksističku propoved kao i pre pola veka. Njegovi poštovaoci tvrde da upravo u tome leži njegova snaga. „Zašto bih se, zaboga, menjao, kada je sistem ostao isti“, pita se Louč, taj netipični osamdesetogodišnjak.
Od sredine šezdesetih do kraja te decenije, šta god da je radio osvanulo bi na naslovnim stranama i pokretalo javne debate. Njegovi filmovi nisu samo izgledali drugačije, već su i teme bile radikalne. „U problemu“ (Up The Junction) pokrenuo je debatu o ilegalnim abortusima, „Veliki plamen“ (The Big Flame) o radničkim pravima, a „Tri jasne nedelje“ (Three Clear Sundays) o smrtnoj kazni. Ovaj niz kulminirao je 1969. filmom „Kes“, pričom o dečaku iz radničke klase koga od izolacije spasava ljubav prema crvenom sokolu.
Ali 1971. Loučov svet se raspao. On je upravljao kolima kad je drugi vozač izgubio kontrolu, udario u njih i odbacio ih ka stubu mosta. Loučov petogodišnji sin Nikolas je poginuo, kao i baka njegove žene Lesli, dok je ona ostala da se bori za život. Louč posle toga nije radio više od godinu dana. Kada se vratio, filmska karijera mu je zapala u krizu. Čak i najvatreniji fanovi slažu se da je „Pogledi i osmesi“ iz 1981. bolno loš, a sam Louč kaže da je napravio zbrku od jednog drugog filma koji je snimio osamdesetih, „Otadžbina“.
Uz gubitak samopouzdanja, postojao je još jedan problem: stalno je nailazio na zabrane. Godine 1983. snimio je „Pitanje vođstva“, seriju koja je postavljala pitanje da li su predstavnici sindikata izdali radnike, ali je naručilac, Channel 4, odbio da je emituje zbog nebalansiranosti u pristupu. Loučev dokumentarni film o pesmama rudara u štrajku „Na čijoj si strani?“ (Which Side Are You On?; 1984) završio je zbog preterane političnosti u fioci TV stanice London Weekend Television. Njegovu režiju drame „Perdition“ Džima Alena iz 1987, koja je istraživala navodnu saradnju lidera Cionističkog pokreta i nacista, Royal Court theatre je otkazao samo trideset šest sati pre premijere. Do kraja osamdesetih niko više nije želeo da ga angažuje, niti bi imao gde da prikaže svoje filmove, koliko god bili dobri. Na svoju večnu sramotu, snimio je reklamu za Mekdonalds.
U nedavnom TV dokumentarcu „Protiv: Život i filmovi Kena Louča“ (Versus: The Life And Films Of Ken Loach), reditelj se doima blago i simpatično – dok se ne pomenu oni koji su ga izdali. Da li nekad pomisli da je previše nepopustljiv? „Ne, ali morate biti načisto da to nije lično. Ako neko stalno sabotira stvari zato što se plaši posledica, to je neoprostivo.“
Da li je nekad pomislio da je njegova karijera gotova? „Da. Krajem osamdesetih stvarno nisam znao šta da radim. Verovatno bih počeo da predajem film. Morali smo da podignemo kredit i da živimo prilično skromno.“ Zastaje, kao da se izvinjava. „Mislim, to je bilo siromaštvo srednje klase! Još uvek smo imali kuću.“
Film iz 1990. o državnom terorizmu u Severnoj Irskoj „Skriveni plan“ najavio je njegov povratak. Naravno, izazvao je mnogo buke. Louč je optužen da je britanski izdajnik i propagator IRA. To je bilo i prvo ostvarenje koje je producirala Rebeka O’Brajan, koja je postala njegova stalna saradnica. Od tada je nastavio da radi film za filmom, osvajajući nagradu za nagradom. U srcu svih tih filmova, snimanih s malim budžetom iz evropskih i britanskih fondova, stoji određena posveta: od španskog građanskog rata („Zemlja i sloboda“), likvidacije sandinista u Nikaragvi („Karlina pesma“) i sindikalnih prava u Americi („Hleb i ruže“, jedini film snimljen u SAD), do rata za nezavisnost Irske („Vetar koji njiše ječam“) i, pre svega, borbe za rad, dostojanstvo i pravdu („Kiša kamenja“, „Slatkih šesnaest“, „Ovo je slobodan svet“, „Zovem se Džo“, „Anđeoski deo“).
Voli da radi s glumcima „bez prtljaga“: što je lice manje poznato, priča je uverljivija. Jedina slavna osoba koju je angažovao je Erik Kantona, istoimeni junak filma „U potrazi za Erikom“; izuzetak opravdan time što Kantona tumači samog sebe u jedinom Loučovom izletu u magični realizam.
Gledam u fotografiju nagog Rikija Tomlinsona u filmu „Šljam“, u kome tumači građevinskog radnika koji se upravo počastio tuširanjem u luksuznom apartmanu zgrade koja se gradi. Čini se da u svakom Loučovom filmu postoji trenutak u kome se junak pobuni protiv autoriteta – bilo da je to Tomlinsonova zadnjica, ili Danijel Blejk koji ispisuje svoje ime na zgradi Biroa za zapošljavanje. „Ljudi se brane. Ljudi nisu poslušne žrtve. Desničarska umetnost, filmovi, knjige i ostalo, voli siromašne u ulozi žrtve, jer to je politika humanitarne pomoći: ’Siromašni su uvek s nama, društvena lestvica je nepromenljiva, i zato moramo biti ljubazni prema njima.’ Levičarska politika tvrdi da je siromaštvo nusproizvod klasnog društva, da će se ljudi boriti protiv nje, i da tu borbu treba uvažavati, pokazivati, slaviti. Tako da Danijel Blejk nije molilac, on je čovek s dostojanstvom.“
Poslednjih godina Louč je aktivan u političkim partijama kao što su Respect i Levičarska unija, koje su se predstavile kao alternativa Laburističkoj partiji. (Posle trideset godina članstva u Laburističkoj partiji, napustio ju je zgađen Tonijem Blerom.) Pošto je Džeremi Korbin preuzeo liderstvo, da li razmišlja da napusti Levičarsku uniju i vrati se laburistima? „Moguće, zato što će tu biti vođena glavna debata. A Džeremi Korbin se zalaže za stvari koje sam podržavao poslednjih pedesetak godina.
Česta zamerka Korbinu je da ga više zanima proširenje pokreta nego osvajanje vlasti. „Mislim da je to glupost“, kaže Louč: što je pokret jači, veće su i šanse da se dobiju izbori. „To mora biti pokret, a ne samo izborna mašinerija. To je ono što Bler i njegovi sledbenici nisu razumeli, ili nisu želeli. Oni su hteli samo mašineriju koja će dati moć njihovoj zatvorenoj grupi. Radnički pokret znači široku masu ljudi aktivno uključenih u demokratski proces.“ Šezdesetih su, kaže, to bili samo mali kružoci koji su pričali sami sa sobom; dopada mu se što danas tako mnogo ljudi učestvuje u dijalogu.
Izgleda da mu je politička klima dala i novu energiju za rad. Da li ikad postane svestan svojih godina? „Kad se probudim, osećam se kao da mi je 85“, smeje se. „Ali posle dobre kafe sam negde na 79. Ljudi danas žive dugo, zar ne? Nije to nešto o čemu želiš mnogo da razmišljaš. Samo voziš.“
Prevod s engleskog: Tijana Spasić
Izvor: Guardian. Skraćenja su redakcijska.
