Onore Domije: Dva doktora i smrt (Les deux médecins et la mort)
Onore Domije
Dva doktora i smrt (Les deux médecins et la mort), 1865–1869.
Akvarel i gvaš na papiru
Kolekcija Oskara Rainharta, Vintertur
Činjenica da nije birao aktere svojih kritičkih dela dovela ga je i do zatvora. Karikatura na kojoj je predstavljen kralj Luj Filip kao Gargantua kako proždire narodno blago nije bila dobro primljena od strane vlasti koja je autora osudila na šest meseci zatvorske kazne.
Iako se bavio i skulpturom i posebno slikarstvom, Onore Domije je u istoriji ostao zapamćen prvenstveno kao karikaturista koji je svojim crtežima i litografijama oslikavao francusko društvo 19. veka. Teško je pomisliti da je mogao proći dan kada Domije nije crtao – bilo na papiru, na litografskom kamenu ili drvenoj ploči – budući da je za četrdesetak godina stvorio skoro šest hiljada crteža. Veoma izražajnim linijama, oslobođenim akademskih stega, umetnik beleži svakodnevne živote običnih ljudi, njihove nedaće i prikazuje čitavu panoramu dešavanja i emocija.
Onore Domije rođen je u Marseju, a u Pariz se sa porodicom doselio kada je imao 8 godina. Svega nekoliko godina kasnije očeva bolest nateraće ga da počne da zarađuje za život već kao trinaestogodišnji dečak. Kao pomoćnik sudskog izvršitelja upoznao se sa svetom sudstva i advokata, koji će biti jedna od najčešćih tema njegovih satiričnih crteža. Njegov drugi posao uvešće i ostale likove u Domijeove karikature. Kao službenik u knjižari na Palas rojalu, imao je prilike da kroz prozor radnje upozna nove junake svojih budućih dela – moderne muškarce i žene, intelektualce i umetnike, ali i kapetane industrije – kako paradiraju ulicama prepunim buticima koji okružuju vrt.
Svoja satirična dela Domije je počeo da stvara 1830. godine, u vreme kada je Šarl Filipon, liberalni novinar, osnovao časopis Karikatura (LaCaricature), u kome je spretno ujedinio novinarstvo i umetnost karikature. Domije je, na poziv urednika, ubrzo postao saradnik časopisa doprinoseći svojim satiričnim crtežima u kojima kritikuje društvo i vlast. Činjenica da nije birao aktere svojih kritičkih dela dovela ga je i do zatvora. Karikatura na kojoj je predstavljen kralj Luj Filip kao Gargantua kako proždire narodno blago nije bila dobro primljena od strane vlasti koja je autora osudila na šest meseci zatvorske kazne. Po odsluženju kazne, umetnik nikada više nije bio optužen, iako je u svojim delima nastavio da napada režim, kritikuje društvo i koncept života koji je prezirao. U njegovim delima često se pojavljuju ličnosti lako prepoznatljive i svima poznate i dan-danas: poslovni ljudi – biznismeni, advokati, lekari, profesori i sitna buržoazija.
Kao značajan segment svakodnevnog života ljudi, bolest i medicina neretko su predstavljeni u delima Onorea Domijea. Kroz odnos lekara prema pacijentu uspevao je da dočara mnogo širu sliku, sliku čitavog društva u kome je živeo. Slika Dva doktora i smrt inspirisana je Lafontenovom basnom o dva lekara koji raspravljaju o lečenju pacijenta. Kada pacijent umire, oba lekara njegovu smrt uzimaju kao dokaz da su bili u pravu. Domije zanemaruje detalje priče i koncentriše se na portretisanje lekara i njihovo ponašanje.
Dva lekara, odevena u odeću koja ukazuje na visok naučni rang, žučno raspravljaju o bolesti pacijenta. Svaki u ruci drži knjigu kao dokaz sopstvene kompetentnosti. Zaokupljeni sopstvenom raspravom i dokazivanjem stručnosti u potpunosti zanemaruju pacijenta koji, čekajući izlečitelje, lako postaje plen smrti koja ga neprimećeno uzima sebi. Visoka naučna diskusija između lekara u prvom je planu, daleko od pacijenta, tako da oni ne primećuju najznačajniju promenu kod svog pacijenta – odlazak u svet mrtvih.
Jednom jedinom scenom Onore Domije uspeva da dočara čitavo jedno društvo, ali ne samo društvo u kome je i sam živeo, već bezvremenu pojavu koja prati čoveka kroz epohe i koju i danas možemo prepoznati ukoliko se dublje zagledamo u sopstveno okruženje. Poruka koju ovo delo šalje nije vezana samo za jedno društvo i jednu epohu, ona je upućena svim lekarima – ispred sopstvene taštine uvek treba postaviti samog pacijenta.
Ada Vlajić, istoričar umetnosti
