Ljuba Popović

Slikanje slika de-realizuje, i podstiče drugoga.

 61¹⁰. Lavirintski putevi

• Ljuba se ne okreće lako onoj noćnoj strani (karakterističnoj za fantastičnu umetnost), usteže se. U stvari, malo je šta zatajeno u njegovom delu, koje pritom maestralno deli maske.

Humor je grub, namerno sirov i podrugljiv. Ono nešto „srpsko”.

• Studiju naših pokreta u budnom stanju, stanju delatne ili rasplinute vertikalnosti (vertikalno biće, uspravno, budno, često samo životari ili je potpuno beskorisno), valja zameniti, ali kako?

Studijom tela, delatne telesnosti, u stanju opasnosti, u pretećoj situaciji.

Stanje uzbune: telo koje osluškuje, napeto, u punoj je pripravnosti, pod kontrolom. Kasnije se usplahiri, poludi.

Od tog trenutka, lavirint opasuje zidovima, telo je zarobljeno, razoružano, zakovano u svome stanju „beznađa” i uzaludnosti, u klopci ̶ Ljubini vrtovi jesu lavirinti ̶ u prostoru koji zaluđuje, dezorijentiše, sluđuje. (Za iglu kompasa se ponekad kaže da je poludela).

• Mesto i telo: telo drugoga, ljubljenog, recimo, ili neko drugo prikladno (iskusno, izazovno, koje proširuje iskustvo, obogaćuje ga ̶ kao čulno pamćenje kome koriste talasi i udari) može da bude mesto i „telo” za vežbanje. Kao što se kaže: telo za podvige.

Noćni pokreti, erotski, čulni, izbijaju na svetlo (slikarstva); njihova poptuna sloboda, podstaknuta drugim, koji kao da najzad pruža priliku da se „čini sve”; ta neobuzdanost pokreta i radnji, po slobodi obostrano dopuštenoj, pruža zadovoljstva koja dobro znamo.

———————————————————————————–
63″. Tela

Telo, i baroknost.

• Slike tela (i neprestano šetanje pogleda s jednog tela na drugo) izazivaju napetost i, povremeno, opuštanje, izbor koji možda proizlazi iz cinizma (u bordelu), iščekivanje, iznenađenje, jurišanje i trenutnu ravnodušnost, ispitivanje s odstojanja ili ne, i kretanje.

Slikanje slika de-realizuje, i podstiče drugoga.

• Gizdava, bajna anatomija; nazire se lepotica, krupna, ispod ogrtača, sa širokom suknjom, da ne može da prođe kroz uzani otvor.

• Muškarac pod punom spremom (koja prelazi u mrtvu prirodu), s oklopom i čipkama, golog lica, kao u pozorištu u nekoj herojskoj mitologizaciji koja dopušta defile, hod u mestu, prikazuje muževnost samu, u ratnom vihoru ili pripremi za neku skoru bitku. Koju?

• Barok pokazuje strast prema telu u uniformi (muškarci, u celom svetu, i danas još na to pristaju), prema galantnoj raskomoćenosti (koja dolazi iz manirizma?) ili prema mističnoj paradi, a vrhunac je predstava pokroviteljstva. Kad se na scenu izvodi žena. Zašto ne jezuit iza kulisa: šta on oseća?

• Pupak: po Vitruviju, pol, središte 12 komodulacija ljudskog tela.

63‴

• Njegov bi trijumf bio da povlači konce. Ali, isposnik reči i kažâ je u pozadini, nesposoban da vidi, uprkos gomilama priručnika. Toliko propovedana u doba baroka i ranije, teologija rađa smežurane plodove, koji se naslađuju prizorom jedne druge pasije. Jezuitska zabluda, koristeći se ženom, ukida u njoj mogućnost priliva, živih voda misterija.

• Želja da se pre dogme sve uništi, a posle dogme sačuva, ne omogućava podelu nego razdvajanje uloga u teatarskoj veronauci!

• Drevna metaforična reč pokušava da preživi trgujući igrama s predikaonice. Na klupi odbrane, čak i crkvene, rečitost je patos.

(fragmenti iz knjige: Rene de Solije: Ljuba, „Prosveta-trgovina” d.d. Sombor, 1993, preveo s francuskog Milojko Knežević)

Kulturni Heroj