Koga boli uvo za kulturu?
Tužna činjenica je da većinu kultura ovde ne zanima. O tome bi se mogla napisati knjiga, a ovo bi mogla biti samo jedna njena strana. Ili dve.
Piše: Vladimir Skočajić
Kako bih izbegao prednovogodišnji pakao traženja parking mesta u centru, umesto autom, u grad sam se uputio gradskim prevozom. U krcatoj dvedesetšestici su po običaju skoro svi smrknuti, neispeglani i umorni, tako da sam se osećao kao svoj na svome. Iz te parade neraspoloženih lica, poderanih sivih krombi kaputa, telefona sa naprslim displejevima i brojanicama svih boja, štrčao je jedan klinac. Nije imao više od 7-8 godina i izgledao je kao svako simpatično dete tog uzrasta. Sedeo je sam. U krilu mu je bio plavi ranac, a u ruci knjiga. Knjiga nije bila tu da bi ubio bubu koja je hodala po prozoru busa, nije je izvadio da bi zveknuo po glavi ona dva tupana koja su pevala navijačke pesme - knjiga nije bila zatvorena.
Dečak je zapravo čitao knjigu u toj gužvi. Prstom je povlačio po redovima i kako jedan pročita, tako prst spusti na sledeći, dok ne dođe do kraja strane. Knjiga je bila “Robinzon Kruso”. Gledao sam klinca sa nevericom. To me je nateralo da se počešem po glavi i zapitam se zašto je taj, u suštini sasvim običan prizor, zapravo tako nesvakidašnji? Odgovor na to pitanje zahteva malo dublju analizu stanja u kome se nalazi naša kultura.
Stanje u kulturi nekog društva je usko povezano sa ekonomskom situacijom. Teško da ćete pronaći siromašnu državu koja izdvaja mnogo novca za kulturu i obrnuto. U vremenu kada ljudi rukama i nogama čuvaju poslove koje mrze, kada se kradu šalovi, prazni cegeri i kišobrani, a u nekom mestima se cigarete još uvek prodaju na komad, šta možemo očekivati od Ministarstva kulture? Iskreno, ne mislim da je u ovoj zemlji pametno od bilo kog ministarstva očekivati bilo šta, a pogotovu ne od onog koje šalje policiju da čuva muzeje od “besnih” zaluđenika za modernu umetnost.
Toliko muzeja ne radi, na TV-u samo starlete i narodnjaci, Lepa Brena peva u centru Beograda, najprodavaniji pisci su nam voditeljke, a godišnji budžet za kulturu je nešto veći od love koju jedna od tih starleta potroši na letovanju. Najlakše je za takvo stanje kritikovati aktuelnog ministra za kulturu i informisanje Ivana Tasovca. Međutim, koliko je on kriv?
Tasovčeva jedina krivica je što je prihvatio da bude ministar, čime je uflekao svoje ime više od bilo god člana aktuelne vlade (istina, on je jedan od retkih iz vlasti koji je pre ulaska i imao išta da ufleka). Tužno je videti nekog ko savršeno dobro zna razliku između Erika Satija i Ričarda Klajdermena, kako nevešto pravda naoružanu policiju ispred zatvorenog muzeja ili kako se prepucava sa direktorom RTS kao sa snajkom preko plota. Kada biste neke njegove izjave kao ministra preveli u note, i one hladne i blede Klajdermanove obrade zvučale bi lepše.
Sudeći po njegovim (ne)aktivnostima, očigledno je da se Tasovac za kulturu pita samo malo više od vas i mene. Problem je u sistemu koji je nastao mnogo pre njega i koji će živeti i kad se on vrati u Filhamoniju. U sadašnjem poretku, ni najbolji od nas na tom mestu ne bi mnogo mogli da urade za kulturu (to direktno ima veze sa onim ekonomskih stanjem koje pomenuh na početku). A kako stvari stoje, neće moći ni u godinama ispred nas.
Tužna činjenica je da većinu kultura ovde ne zanima. U najboljem slučaju, ljudi se lože na reklamu i na hajp. Zbog toga se otegne red za potpisivanje Ljosinih knjiga, za besplatne pozorišne karte, na festivalu autorskog filma često se traži karta više, a na koncert sjajnog beogradskog rok benda Stray Dogg (koji nije mejnstrim), dođe čak i do 800-1000 ljudi. Međutim gde su svi ti ljudi drugim danima? Jednom sam ostao bez karte za film sa autorskog festivala i on je pukim slučajem otkupljen i prikazan van festivala. U sali nas je bilo šestoro, a tu računam i ono dvoje iz poslednjeg reda koji sigurno nisu gledali film. Na koncertu Ričarda Baknera na primer, čoveka koji svira amerikanu i čija muzika je uticala na Stray Dogg, proda se jedva stotinak karata. Gde su svi oni sa filmskog festivala, iz “Ljosinih i pozorišnih” redova i sa pomenutog koncerta? Očigledno tamo gde je te večeri hajp.
Kad smo već kod pozirišta, šta se dešava sa našim glumištem? Ova zemlja je dala jednog Batu Stojkovića, Zorana Radmilovića, Milenu Dravić i Paju Vujisića. Ko su njihovi naslednici? Ako su glumci koji danas dobijaju glavne uloge u pozorištima, filmovima i serijama najbolje što Srbija ima u ovom trenutku, onda je onaj red za pozorište mnogo veće čudo nego što je u prvi mah izgledalo. Istina, vreme je drugačije, zemlja je manja za nekih 15 miliona stanovnika, pa je samim tim tržište suženo.
Lova koja kruži je manja, a umesto uloga u velikim i važnim filmovima, mnogo češće se nude tezge po reklamama i retardiranim TV serijama. Valjda su nam zato najpoznatiji glumci ujedno i TV voditelji. To znači da talentovani nemaju baš neki motiv da se bave glumom u današnjoj Srbiji. No, to ne može biti opravdanje za ono bezlično i neuverljivo izgovaranje napamet naučenog teksta, kom je sklona većina naših glumaca i glumica mlađih od 40. Čast izuzecima.
Što se filma tiče, utisak je da se snimaju samo oni koji imaju sponzore, a ne oni koje pokreće ideja. Toliko je filmova u koji se ulože hiljada evra, dožive premijeru, prikazuju se dve nedelje i onda zauvek nestanu sa lica zemlje. Uostalom, pogledajte neke od naslova filmova koji su snimljeni u Srbiji u poslednjih deset godina, od 2005. do 2015: “Flert”, “Zvezde ljubavi”, “Aporia”, “Stvar srca”, “Dva”, “Odbačen”, “Promeni me”, “Bledi mesec”, “Srce je mudrih u kući žalosti”, “Ma nije on takav”, “Vir”, “Gde je Nađa”, “Jednaki”, “Tmina”, “Unutra”, “Travelator”, “Isceljenje”, “Amanet”...Za koliko ste nabrojenih naslova čuli? O tome vam pričam.
U vremenu kada se ljudi tuku oko 1000 dinara, u Zemlji u kojoj je prosečna plata 300 evra, u poslednjih 10 godina snimljeno je na desetine filmova koji ne zanimaju gotovo nikoga. Ne znam koliko su koštali, ali zdrav razum mi kaže da suma ne može biti manja od više desetina hiljada evra. Neko je to platio i nekome se to nije vratilo. Da li znate ko, kako i zašto? Ni ja. I posle se pitamo zašto nam je kultura u kanalu...
To što ljude realno mnogo više zanimaju vesti o golišavim starletama (pleonazam?) ili svađe između trenera i predsednika Saveza nego kultura, nije neka novost. Zbog toga nam mediji izgledaju tako kako izgledaju i to je jedan od razloga zašto nam često Pesmu Evrovizije i novi singl Džastina Bibera podmeću kao “kulturu”. Problem je i u pogrešnoj percepciji kulture i umetnosti.
Većina ovde doživljava umetnost kao nekakav elitizam ili nešto komplikovano što krije hiljadu teško dokučivih metafora. Treba imati na umu da kultura nije samo ona književnost iz lektire, koncerti klasične muzike sa Kolarca ili sede glave iz SANU. Ali nije ni pesma Evrovizije, film sa Stivenom Sigalom ili predstava teatra Slavija. Međutim, toliko je tog prostora između, toliko je knjiga, albuma, filmova, predstava koje će nam pomoći da prebrodimo bol, kada smo srećni još više će nas usrećiti, ili će nam otkriti neke sasvim nove svetove za koje nismo ni znali da im pripadamo. No, da biste ih otkrili, morate da tražite.
Nažalost, oni koji istražuju su u manjini – mnogo je više onih koji ne prate kulturne sadržaje. Jedan deo ljudi objektivno nema vremena od grčevitog čuvanja onog posla kog mrze – račune se moraju platiti i deca se moraju prehraniti. Drugi deo je površan i traži samo servirano na tacni, a sem sporadičnih vesti sa kim se zakačio Kusturica i novog albuma grupe One Direction, malo šta drugo se nalazi po kulturnim rubrikama. Treći deo je najskromniji i sem sniženja u tržnom centru, dobre plate, dobre klope, dobrog seksa, auta koji malo troši i pobede Partizana ili Zvezde - ništa drugo ih ne zanima.
Da biste nekog animirali, navukli na kulturu i pružili mu kvalitetan sadržaj, potreban je novac. Iako novca u ovoj zemlji navodno nema ni za mnogo važnije stvari, ako je snimljeno onoliko nebitnih filmova u poslednjih 10 godina, onoliko stotina epizoda besmislenih serija, znači da nije baš tako.
Zbog čega se taj novac pogrešno raspoređuje, zašto se ne pomažu talentovani ljudi, zašto se ljudi toliko lože na hajp, zašto se kultura podvaljuje, neka su od pitanja o kojima možemo razmišljati danima. I malo šta drugo možemo uraditi po tom pitanju. Ne može ni ministar, a kamoli mi.
Ovo su samo neki od razloga zašto mi je scena klinca koji čita Robinzona Krusoa u punom busu nadrealna. Pitam se da li će tokom godina nastaviti istraživanje i ostati radoznao ili će mu već u pubertetu glavna dilema u životu biti da li je bolji Samsung ili Ajfon. On je mlad, možda će i dočekati da se u ovoj zemlji za kulturu iz budžeta izdvaja više od 1%, odnosno sistem koji podrazumeva ministra kulture koji se zapravo pita za kulturu. Sudeći po tome kako stvari ovde stoje sada, da bi to dočekao, dečak će morati da doživi duboku starost.
