Istorija jedne slike

U knjizi Gernika, 1937: The Market Day Massacre, istoričar Habier Iruho nam otkriva malo poznatu činjenicu da je razaranje istorijskog baskijskog grada Gernike isplanirao nacistički ministar Herman Gering kao poklon za Hitlerov rođendan, 20. aprila. Gernika, parlamentarno sedište provincije Bizkala, nije bila zahvaćena građanskim ratom i nije imala spremnu odbranu. Logistički problemi su poremetili Geringov plan, pa je firerov rođendanski poklon odložen za 26. april.

 Pablo Pikaso i Dora Mar, foto: Man Ray

Prikaz knjige: Gernika, 1937: The Market Day Massacre (Gernika, 1937: pokolj na pijačni dan), Xabier Irujo, University of Nevada Press.

U knjizi Gernika, 1937: The Market Day Massacre, istoričar Habier Iruho nam otkriva malo poznatu činjenicu da je razaranje istorijskog baskijskog grada Gernike isplanirao nacistički ministar Herman Gering kao poklon za Hitlerov rođendan, 20. aprila. Gernika, parlamentarno sedište provincije Bizkala, nije bila zahvaćena građanskim ratom i nije imala spremnu odbranu. Logistički problemi su poremetili Geringov plan, pa je firerov rođendanski poklon odložen za 26. april.

Pored obeležavanja firerovog rođendana, napad na Gerniku je trebalo da posluži kao taktička vežba i provera da li Luftvafe može da uništi čitav jedan grad i tako slomi moral stanovništva. Glavnokomandujući Legije Kondor, pukovnik Volfram fon Rihthofen, planirao je operaciju tako da izazove najveće moguće ljudske žrtve. Posle kratkog uvodnog bombardovanja u 4.30 popodne, veliki deo stanovništva je potražio zaklon u skloništima. Kad su stanovnici Gernike izašli iz skloništa da zbrinu ranjene, počeo je glavni talas bombardovanja koji ih je blokirao u centru grada odakle nije bilo izlaza. Avioni su mitraljirali ulice u niskom letu. Oni koji su uspeli da se sakriju od metaka izgoreli su u požaru ili se ugušili od nedostatka kiseonika. Za tri sata intenzivnih vazdušnih napada grad je sravnjen sa zemljom. Poginulo je više od 1.500 civila. U svom ratnom dnevniku Rihthofen je opisao operaciju kao „apsolutno veličanstvenu!... potpuni trijumf tehnike“. Firer je bio tako impresioniran da je dve godine kasnije naredio Rihthofenu da isto uradi u Varšavi, čime je počeo Drugi svetski rat.

Već sledećeg dana Radio Bilbao je emitovao saopštenje baskijskog predsednika Hosea Antonia Agirea kojim je svet obavešten da je nemačka avijacija razorila Gerniku. Baskijski i španski komunisti u Parizu nisu gubili vreme. Kada je pred stanicom metroa na Šanzelizeu pesnik Huan Larea, direktor za informisanje u ambasadi Španije, čuo novosti od baskijskog umetnika Hosea Marije Uselaja, odmah je seo u taksi i odvezao se u Kafe Flora da potraži Pikasa.^[1]

Nekoliko meseci ranije Pikaso je angažovan da naslika mural za paviljon Španske republike na predstojećoj internacionalnoj izložbi u Parizu (L’Exposition Internationale des Arts et Techniques dans la Vie Moderne). Huan Larea, koji je odigrao važnu ulogu u imenovanju Pikasa počasnim direktorom muzeja Prado u egzilu, bio je zadužen za pripremu španskog paviljona. Pomislio je da bi razaranje Gernike mogla biti tema za kojom je slikar tragao. Kad je Pikaso rekao da ne zna kako izgleda bombama razrušen grad, Larea je odgovorio, „kao podivljali bik u staklarskoj radnji“.

Pikaso u tom trenutku još nije imao temu za poručenu sliku. Kao što je i ranije često činio, pravio je ovlašne skice ateljea – svog omiljenog okruženja i središta njegovog sveta. U sedmici posle napada na Gerniku odustao je od ove teme i prihvatio Larein predlog. Do 9. maja je završio crtež olovkom sa osnovnom kompozicijom. Tu su se našli svi elementi koje je planirao da upotrebi, ali još nisu bili organizovani u koherentnu celinu. Do 11. maja je imao kompletan crtež na ogromnom platnu koje će dominirati Španskim paviljonom.

Prijatelji iz nadrealističkih krugova, Andre Breton i Pol Elijar, godinama su nagovarali Pikasa da se priključi komunističkoj partiji, iako su obojica već bili izbačeni iz partije. Podignuta ruka sa stegnutom pesnicom koja se vidi na prvoj skici Gernike pokazuje da su donekle imali uspeha. Komunistički pozdrav je korišćen u Španiji za vreme građanskog rata kao gest antifašističke solidarnosti, ali Pikaso je na kraju odlučio da ga ipak ne upotrebi. Nije želeo da njegov rad ima previše otvoreno političku i još manje sovjetsku konotaciju, pa je pesnica nestala sa slike. Ako je imao bilo kakvih političkih stavova, Pikaso je pre svega bio dosledni pacifista.

U komunističku partiju je ušao tek u oktobru 1944, na kraju Drugog svetskog rata. Bio je veoma impresioniran De Golovim trijumfalnim povratkom u Pariz, pa je pristao da se pridruži degolistima, ali posle jedne večere s nekolicinom njih, rekao je Dori Mar, „to je banda prevaranata“, i učlanio se u Komunističku partiju.

Pikaso je temi Gernike pristupio prevodeći je na lični plan. Kao i većina njegovih najpoznatijih slika, Gernika odiše unutrašnjim borbama i preokupacijama. Bez razumevanja umetnikovih ličnih opsesija stručnjaci nisu mogli prepoznati lik njegove davno umrle sestre Končite na slici i značaj prekršenog obećanja koje je Pikaso dao kada mu je sestra bila bolesna.

U članku objavljenom na ovim istim stranicama opisao sam kako se četrnaestodišnji Pikaso zavetovao pred bogom da nikada više neće slikati ako njegova sestra Končita, obolela od difterije, ozdravi. Prekršio je zavet i sestra je umrla.^[2] Ona je prva od žena u Pikasovom životu koje je žrtvovao za svoju umetnost.

Končita se pojavila već na prvim skicama Gernike i ostala tu u svim varijacijama. Niko je još nije ni prepoznao, a kamoli objasnio žrtvenu pozadinu njenog prisustva. Končita na slici više nije dete, kao u Minutaouromahiji, već je transformisana u odraslu osobu koja steže svetu lampu i pruža je ka mitraičkom suncu da je zapali. Isti gest se ponavlja na jednoj od pet skulptura koje su izložene u Španskom paviljonu zajedno sa Gernikom: to je Pikasova Žena sa lampom iz 1933, skulptura koja mu je bila toliko važna da je zatražio da broznani odlivak bude postavljen na njegov grob u Šatou de Vovenarg.

Mnogo godina kasnije, 1992, intervjuisao sam svoju staru prijateljicu Doru Mar, talentovanu fotografkinju koja je dokumentovala nastajanje Gernike. Pikaso joj je jednom rekao: „Znam da ću imati velikih problema zbog ove slike, ali hoću da je završim – moramo da se pripremimo za rat koji dolazi.“ Dora je potvrdila da je naizgled ironično uključivanje električne sijalice u predstavu mitraičkog sunca na Gernici referenca na njenu električnu opremu razbacanu u Pikasovom ateljeu u Parizu.

Dorina fotografska veština se pokazala kao veoma korisna. Ona je prva dobila priliku da fotografijama dokumentuje nastajanje jednog modernog umetničkog dela od početka do kraja. Takođe je pomogla Pikasu da se oslobodi boje i stvori rad koji ima neposrednost crno-bele fotografije. Nije želeo sjajne površine, pa je od proizvođača zatražio da mu naprave izrazito mat boje koje su prvi put upotrebljene na Gernici.

Ali Dora nije samo dokumentovala nastajanje Gernike. Kada su organizatori zatražili fotografiju platna za novine, slika još nije bila završena, pa je Pikaso dao četku Dori – to su kratki vertikalni potezi koji izdvajaju noge i trup konja. Pikaso joj je rekao da konj na samrti predstavlja bol i smrt — „la douleur et la mort“— i upućuje na konje iz Apokalipse. Potkovica pored glave raznetog vojnika (dole levo) upućuje na islamski polumesec i Pikasov strah od Frankovih marokanskih jedinica, strah od nove mavarske okupacije Španije.

Mada je Dora tvrdila da bik predstavlja narod Španije, činjenica da je izveden po uzoru na veličanstvene crteže Pikasa u ulozi bradatog Minotaura ukazuje na jedno ličnije značenje. Pikaso je na slici prikazao sebe kao Minotaura koji okreće leđa krvoproliću, ravnodušan prema figuri majke koja drži mrtvu bebu i vrišti. Dora je govorila i o stolu sa pticom kao žrtvenom oltaru. Bik i ptica su žrtvene životinje.

Dora mi je takođe rekla da je ona bila inspiracija za ženu u plamenu (gore desno) i za dugonogu ženu u prednjem planu. Britanski vajar Henri Mur je u memoarima opisao kako su jednom prilikom Pol Elijar, Andre Breton, Roland Penrouz, Alberto Đakometi, Maks Ernst i on posle zajdničkog ručka posetili Pikasa da vide kako slika napreduje: „Gernika je još bila daleko od završetka. Izgledala je kao karikatura izvedena crnim i sivim tonovima koju bi mogao obojiti kao što je bojio skice. Sećate li se žene koja istrčava s ispruženom rukom iz kuće na desnoj strani? Pikaso je rekao da mu se čini da tu nešto nedostaje, pa je doneo rolnu tolaet papira i stavio je u ženinu ruku, kao da hoće da kaže da su je bombe uhvatile dok je bila u toaletu.“ Umetnik je onda rekao gostima: „Eto, to govori o najobičnijem i najprimitivnijem učinku straha.“ Mur u nastavku kometariše: „To je veoma ličilo na njega – da bude duboko potresen događajima u Španiji i da sve okrene na šalu.“

Dora je fotografisala sve važne promene u zapanjujuće brzom razvoju Gernike. Njene fotografije pojedinih faza nisu datirane, ali redosled je očigledan. Pikaso je završio veliko platno 4. juna. Trebalo mu je trideset pet dana. Dora je bila zadužena za dočekivanje mnogobrojnih posetilaca koje je Pikaso morao da primi. Mada nikada nije voleo da ga neznanci posmatraju dok radi, Pikaso je smatrao da ovoj slici mora dati što veći publicitet da bi podržao antifašističku borbu. Primao je kolege slikare, uticajne političare i poznate avangardne umetnike. Gernika ga je učinila najslavnijim modernim umetnikom koga su mladi voleli onoliko koliko su ga fašisti i desničarski licemeri mrzeli.

U svojim poznim godinama, Dora je osporavala sve što je napisano o Gernici. Posle razlaza sa Pikasom postala je vatrena katolikinja. Nije želela da govori o svojim osećanjima, osim u vezi sa fotografijama. Pikaso je evocirao Dorinu mazohističku prirodu u najpotresnijim studijama za Gerniku i Ženu koja plače koju je započeo 24. maja, pre nego što je Gernika završena.

Kasnije je govorio da nikako nije mogao da naslika nasmejanu Doru: „Ona je za mene žena koja plače. Godinama sam je slikao namučenu, ne iz sadizma, i ne sa zadovoljstvom; jednostavno sam se pokoravao viziji koja mi se nametnula. To je bila jedna duboka, a ne površinska stvarnost.“ Razmazan karmin, mrlje od maskare, suze koje izgledaju kao da su žicom vezane za oči, vlažna maramica u zgrčenoj šaci, sve to izražava ekstremnu agoniju, mentalnu i fizičku. Slike iz serije Žena koja plače proistekle su iz Gernike. I one daju ličniji izraz užasima rata u Španiji. U decembru 1937, Pikaso je objavio: „Umetnici koji žive i rade u skladu sa duhovnim vrednostima ne mogu i ne smeju ostati ravnodušni prema sukobu kojim se dovode u pitanje najviše vrednosti čovečanstva i cvilizacije.“

Uprkos Pikasovoj slavi, francuska štampa je praktično ignorisala Gerniku. Čak ni Luj Aragon, najveća zvezda komunističkog dnevnika L’Humanité, nije pomenuo sliku. Samo izdavač Kristijan Zervos joj je posvetio besprekorno ilustrovan dvobroj avangardnog časopisa Cahiers d’Art. U dvobroju su reprodukovane mnoge od pripremnih skica i Dorine fotografije sa komentarima Mišela Lerisa i španskog pesnika i dramatičara Hosea Bergamina, kao i pesma Pola Elijara „Pobeda u Gernici“.

Kada je izložena, slika je izazvala oštre kritike organizatora Španskog paviljona. Neki su smatrali da je previše modernistička i tražili da bude sklonjena. Maks Aub, kulturni ataše u ambasadi Španije u Parizu i veliki ljubitelj Pikasa, osetio se pozvanim da stane u njenu odbranu: „Za ovu sliku se može tvrditi da je previše apstraktna ili čak preteška za paviljon kao što je naš, koji treba da bude izraz narodnog duha. Ali siguran sam da uz malo truda svako može videti bes, očaj i protest koje ovo platno izražava.“

Španski zvaničnici koji su smatrali da je Gernika previše avangardna za posetioce paviljona hteli su da je zamene slikom Madrid 1937 (crni avioni), takođe naručenom za internacionalnu izložbu od slikara Ferera de Morgada. Na toj slici su korišćeni neki od istih motiva – žrtve vazdušnog napada i razrušeni grad – a njen reprezentacionalizam je više odgovarao ukusu šire publike nego Pikasov monohromatski modernizam. Takođe, stegnute pesnice i crvene marame na Morgadovoj slici više su se dopadale španskim komunistima. Izložena na istaknutom mestu u paviljonu, ova slika je po mišljenju vođa Republike bila najveći uspeh izložbe. Dok je Gernika, s druge strane, kako je zapisao Le Korbizje, „videla samo leđa posetilaca, jer ih je odbijala od sebe“.

Gernika se nije svidela ni nekima od španskih modernista. Režiser Luis Bunjuel je jednom priznao: „Ne podnosim Gerniku, iako sam pomogao da se okači. Kod mene ta slika izaziva samo nelagodu – njena tehnička grandioznost i način na koji politizuje umetnost. Alberti i Bergamin dele moje mišljenje. Sva trojica bismo je najradije digli u vazduh.“

Još oštrija je bila reakcija baskijske vlade. Pikaso je velikodušno ponudio Gerniku na poklon baskijskom narodu, ali predsednik je ponudu s prezirom odbio. Pikaso je bio besan, verovao je da mu baskijski narod duguje zahvalnost zato što je njihovu drevnu prestonicu učinio besmrtnom. Baskijski umetnik Uselaj, koji je takođe mrzeo sliku i smatrao da je porudžbinu trebalo dati nekom od baskijskih umetnika, napisao je: „Kao umetničko delo, to je jedan od najslabijih pokušaja koje je svet video. Tu nema osećaja za kompoziciju, zapravo, nema ničega... Samo tri puta sedam metara pornografije i mazanja govnima po Gernici, po baskijskoj zemlji, po svemu.“

Kao što se moglo očekivati, sliku su prezirali i nacisti. U nemačkom vodiču za internacionalnu izložbu pisalo je da je to „gomila razbacanih delova tela koju je moglo da naslika četvorogodišnje dete“. Zanimljivo je da se otvaranje španskog paviljnona približno poklopilo sa izložbom „Entartete Kunst“ (izopačena umetnost) u Minhenu.

Internacionalna izložba u Parizu je zatvorena 1. novembra i Gernika je vraćena autoru. Osam dana kasnije, Pikaso je prisustvovao godišnjoj ceremoniji na groblju Per Lašez u počast Gijomu Apolineru (koji je umro 1918), najbližem i najuticajnijem među njegovim prijateljima pesnicima. Pikasov veličanstveni model spomenika koji je napravio u počast pesniku nije se dopao udovici koja je htela nešto tradicionalnije. Ceremoniji su prisustvovali Apolinerovi poštovaoci iz čitave Evrope. Larea je zabeležio dramatičan susret Pikasa i Marinetja, utemeljivača italijanskog futurizma i „velikog intelektualca fašističke Italije koji je privukao mnoge među okupljenima“.

Nedaleko od Marinetija, u manjoj grupi, stajao je Pikaso. Iznenada, pun sebe, izaslanik fašističke Italije je prišao španskom slikaru pružajući ruku i rekao dovoljno glasno da ga svi čuju: „Valjda mi ovde pred Apolinerovim grobom možete pružiti ruku?“ Pikaso je odgovorio: „Čini mi se da zaboravljate da smo u ratu.“

Kad mu je slika vraćena, Pikaso je organizovao izlaganje Gernike u Skandinaviji i Engleskoj. U London je stigla 30. septembra 1938. i izložena je u galeriji Nju Barlington, gde sam je kao četrnaestogodišnji učenik prvi put video i ostao bez daha. Susret sa Pikasom 13 godina kasnije prerastao je u prijateljstvo koje me je inspirisalo da napišem njegovu biografiju.

1. Gijs van Hensbergen, Guernica: The Biography of a Twentieth-Century Icon (Bloomsbury, 2004), str. 32–33
2. “Picasso’s Broken Vow,” The New York Review, 25. jun 2015.

Autor: John Richardson, The New York Review of Books

Preveo: Đorđe Tomić, Peščanik