Ludvig van Betoven. Čovek koji je ostavio večan trag nad svojim životom i svojim staralaštvom. Besmrtan u svojoj muzici, kompozitor je čovečanstvu podario nešto što mu za njegovog života niko nije mogao uzvratiti u istoj meri.
Ipak, Betoven nakon svoje smrti, pored svojih dela, ostavlja za sobom i zagonetno pismo koje je posvećeno njegovoj Besmrtnoj dragoj.
O toj strani kompozitora se ne zna mnogo. Poznato je da je voleo i uživao u društvu žena, kao i da je imao mnogo ljubavnica. Međutim, on se nikada nije ženio, a njegove veze su mahom bile kratkog veka…
Na filmskom platnu
Već decenijama biografičari i istoričari pokušavaju da odgonetnu kome je pismo bilo posvećeno i ko je u stvari Betovenova besmrtna draga. Teorija ima mnogo, a jedna od njih izneta je u filmskom ostvarenju režisera Bernarda Rouza.
Film jeste zasnovan na nekoliko istorijskih činjenica o kompozitorovom životu, ali se većim delom vodi imaginarnim i dramatičnim prikazom njegovog psihičkog stanja i emotivnih bura unutar njega.
Opšte je poznato da je Betoven veći deo svojih kompozicija napisao tek nakon što je ogluveo. Prikaz borbe koja se odvija unutar njega, diskonekcijom njegovog tela od onoga bez čega ne može da živi – muzike, oslikana je i približena gledaocu smenjivanjem scena praćenih muzikom i onih gde vlada potpuna tišina.
Međutim, ukoliko smo barem malo upoznati sa Betovenovim stvaralaštvom, sa sigurnošću možemo reći da je muzika nastavila da živi unutar njega čak i nakon što je ogluveo. On možda fizički nije bio u stanju da čuje muziku, ali ju je definitivno osećao oko sebe i unutar sebe. Za njega je muzika bila pokretač, kroz nju je disao, mislio i živeo.
Poznat po svom temperamentu i snažnom, ponekad neprijatnom, karakteru, o Betovenu se nije često govorilo kao o romantičnom i emotivnom biću koje ume da uzvrati ljubav ženi koja ga voli. U pismu se otvara i ta njegova, ranjiva, strana ličnosti, a anonimnost njegove drage nam ostavlja dosta prostora za nagadjanje i maštanje o njenom pravom indetitetu. Bernard Rouz završava film prikazom njegove ideje o tome ko je bila Betovenova ljubav, ali postoji nekoliko dokaza koji osporavaju tu teoriju u stvarnom životu.
Ko je Betovenova tajanstvena draga?
Postoji nekoliko žena koje su odigrale bitne uloge u Betovenovom ljubavnom životu.
Češki istoričar Jaroslav Čelada je izneo svoju teoriju gde je indetitet zagonetne žene pripao Almeriji Esterhazi. Ipak, ona se udaje za čoveka koji je bio u rangu njenog društvenog statusa i imućnosti, a sa kompozitorom prekida sve kontakte. Možda je baš taj događaj naveo Betovena da napiše pismo u kom otvara onaj skriveni deo svoje duše.
Grofica Julia Guicciardi je žena kojoj je Betoven posvetio svoju Mesečevu sonatu. Ona je sa 16 godina postala njegova učenica, a kompozitor je o njoj kasnije govorio kao o miloj i šarmantnoj devojci koja ga voli i koju on voli. Iako je izjavio da mu se pomisao da se oženi, po prvi put čini primamljivom, nažalost, njih dvoje nisu pripadali istoj klasi i postojale su male šanse za tako nešto.
Među imenima spominje se i Tereza Malfati. Pred kraj svog života, Tereza je posedovala Betovenov čuveni klavir koji je nosio oznaku „Za Elizu“. Postoje mišljenja koja navode da je Eliza u stvari bilo ime Terezinog ljubimca.
U leto 1810. Betoven je zaprosio Terezu, ali je zbog svog nespretnog ponašanja uvredio čitavu porodicu i proteran je iz njihove kuće. Tada on izjavljuje: I opet, samo unutar sopstvenog srca mogu da pronađem utehu, za mene ne postoji niko na ovom svetu.
Maynard Solomon iznosi svoje rešenje misterije u biografiji iz 1997. godine. On smatra da je Betovenova besmrtna draga mogla biti samo Antonie Brentano. Ona je za kompozitora govorila da je možda čak i bolji čovek nego umetnik.
„Ah, bože, tako blizu, tako daleko, nije li naša ljubav prava nebeska građevina…“
Postojalo je mnogo žena u Betovenovom životu i svaka je ostavila bar neki trag na njegovo stvaralaštvo i uopšte na njegovo unutrašnje stanje.
Koja god da je od njih nosila titulu besmrtne drage u njegovom srcu, verovatno ni ona sama toga nije bila svesna. Koliko god da nagađamo, precizan odgovor verovatno nikada nećemo dobiti. Možda to nije toliko ni bitno. Pismo nam mnogo više govori o samom kompozitoru nego o ženi o kojoj sanja. Ono približava um i emocije jednog genija običnom čoveku.
Betoven jeste patio, to vidimo kako u pismu tako i u detaljnim biografijama pisanim o njegovom životu, ali ono što nikada nije dopustio to je da muzika umre u njemu.
Možda je baš to razlog što nikada nećemo pronaći ženu o kojoj je pisao. Šta ako je upravo ona bila njegov andjeo, njegovo sve, njegovo ja… šta ako je njegova besmrtna draga bila upravo muzika?
