Nazivali su ga junakom novokomponovane tragedije, narodnjakom, boemom(ne, to nije eufemizam za pijanicu i kockara), pesnikom, trubadurom… A gde je u svemu tome istina? Negde između redova. Toma Zdravković (1938—1991) bio je umetnik svoje vrste.
Njegovom pojavom, podela na narodnu i zabavnu muziku bila je ozbiljno uzdrmana
Kao poslednji autentični izdanak južne pruge, uspeo je da cigansku muzikuspoji sa šansonom, narodnu sa zabavnom. Od toga je stvorio muziku koju će razumeti i prihvatiti kako rokeri tako i narodnjaci.
Toma je stvorio imidž urbanog gradskog pevača eksperimentišući – koristeći se sredstvima koja su bila nekonvencionalna za jednog pevača narodne muzike.
„Jednog dana kada odem ja, ostaviću pesme svoje da ih staro društvo zapeva“
U to vreme, kafana je bila institucija. To nije bila folkoteka gde se masa našminkane dece opija. To je bilo mesto gde obični ljudi, kao i umetnici, utapaju svoje unesrećene duše u alkoholu. To je bilo mesto gde se peva od sreće isto kao i od tuge, gde se vode najbolji filozofski razgovori isto kao što se i najbolje ćuti. Vreme poslednjih godina kafane takva kakva jeste, u svom izvornom obliku.
Tu je Toma Zdravković ostavio svoj život i stvarao, okružen kariranim stolnjacima i limenim pikslama. Tu se živelo, a on je živeo ono što je pevao.Posvećenost kojom je stvarao i način života zaslužni su za ogroman značaj koji je ostavio na našu muziku.
Kafana je, kao i on, bila izraz slobode. U ideološki obojenom vremenu, vremenu ograničenih sloboda, on je bio pandan slobodnoj kulturi. Ograničen estradom, često nije mogao da ispuni svoje intimne umetničke snove. Neuprljan slavom ili novcem, živeo je za svoju muziku.
Iako je često govorio da je u nekom trenutku bio zaneseno seljače kome je slava udarila u glavu, znao je da ceo svoj zarađeni novac dâ onima kojima je potrebniji. Njemu je muzika bila najpotrebnija.
„Moja veza s muzikom je mnogo ozbiljnija nego što misle kolege i publika. Vrlo me smešno jednom nešto pitao Miroslav Ilić. Sedimo on i ja sami u Šumatovcu i on me pita: „Dado, šta ćeš da radiš ako ovo jednom prestane?” Bilo mi je mnogo čudno: zašto da prestane? Šta ima to da prođe? Jer, ja ništa drugo ne umem i ne znam da radim — sem muzike. Od nje živim i za nju živim…“
Uspon i padovi Tome Zdravkovića
Poznato je da je uplovio u muzičke vode zahvaljujući Silvani Armenulić. Prvi koncert održao je tek u 44. godini, u Domu sindikata. U međuvremenu, živeo je i stvarao u kafani.
Činjenica je da nije imao izgled pevača, niti školovani glas, ali uspevao je da omađija publiku bacajući je u melanholična raspoloženja velikom emocionalnom snagom. Propali brakovi, alkohol, kocka, depresija, žene, razočarenja, bolest – sve je to upakovao u svoje pesme i delio ih sa publikom, koja mu je bezrezervno verovala u svaku reč. Ogolio je svoju dušu pred svakim ko je želeo da sluša.
Tomi je Diskos 1963. godine izdao prvu ploču bez ikakve reklame, ali on je nastavio da nastupa u gradske kafane. Nakon nastupanja u kafani Gradski podrum, beogradski Stadion je za kratko vreme dobio kultni status zbog njega. Čuvši kako peva italijansku pesmu Katari, tu mu je šef Jugotonovog predstavništva u Beogradu ponudio da snimi ploču (1968. godine), koja mu je otvorila sva vrata. Nastupi na brojnim festivalima, gostovanja, saradnja sa brojnim pevačima, učinili su ga zvezdom.
Međutim, nakon nekoliko ljubavnih krahova i uprkos narušenom zdravlju, nastavio je da se utapa u poroke. Sedamdesetih, po rečima njegovog brata Novice, Mažestik je bila njegova omiljena kafana, gde je znao da ostane i po nekoliko dana zaredom.
Uveren da će umreti zbog zdravstvenih komplikacija i ostavši bez novca, 1974. zaputio se u Kanadu. Tamo se oženio i dobio sina, kada su ga svi drugi ostavili. Iako operisan nastavio je da pije i puši, a zdravlje se privremeno stabilizovalo.
Razočaran životom u tuđini, piše pesmu Dotak’o sam dno života i vraća se u Jugoslaviju, stvarajući najveće hitove. Bolest ga je 1987. godine slomila, dok on drži koncerte i po 20 dana zaredom (Oproštajni koncerti Tome Zdravkovića).
Na vrhuncu slave, nakon albuma Kafana je moja sudbina i ogromnog uspeha, umire 30. septembra 1991. godine od raka prostate.
Umetnik u duši
Vreme je provodio u društvu umetnika – pesnik Mika Antić, glumac Zoran Radmilović i Toma bili su najbolji prijatelji. Mika je ponekad i nastupao na Tominim koncertima, a pesmu E moj brate posvetio je Radmiloviću. Kada su ga pitali da li je nekada otpevao neku Mikinu pesmu, odgovorio je da nije:
„Niti sam ja govorio nešto o njegovim pesmama, niti je on komentarisao moje.”
Poznato je da je gajio ljubav prema glumi. Prvi put nastupio je u pozorištu u Leskovcu još pre nego što je počeo da peva. Glumio je u seriji Bolji život (1987), kao i Doktorka na selu (1982). U drugoj je upoznao glumicu Ljiljanu Blagojević kojoj je kasnije napisao pesmu Za Ljiljanu. Zapaženu ulogu je imao u i filmu Balkan ekspres kao pevač koji odbija da Nemcima otpeva Lili Marlen. Okrvavljenog lica, tužnog pogleda što je poklekao, odajući počast ne Nemcima već pesmi, Toma je pokazao veliko glumačko umeće.
Pevač tuge
Novinari su mu dali prikladan epitet, što je Toma i prihvatao uz obrazloženje da pesme ne pišu srećni ljudi. Kako je ceo život proveo na ivici samouništenja, pevao je o tugi i slabostima, sa žudnjom u glasu prema životnim porocima.
Sa tananim nitima osećajnosti samo je on umeo uverljivo da iznese stihove: Ja moram da pijem da ublažim bol/o, kako je tužan ovaj život moj!/O, kako su noći duge, Danka/ja ispijam čaše bez prestanka/ i šapućem Danka, Danka, volim te…
Kemal Monteno, inače njegov veliki prijatelj, govorio je da je Toma satkan od emocija:
„Njegova pesma krene iz pete, pa prolazi kroz stomak, kroz srce i dušu, i na kraju izlazi kroz glas i emociju. To ljudi osete.”
On je napisao Pesme moje, kao vrhunac njihovog prijateljstva i jedne od najvećih karijera, kombinujući u refrenu njegove najpoznatije pesme. Kroz njih će nastaviti da živi ta umetnost, a, kako kaže Teofil Pančić, valjda mu se napokon može oprostiti što je bio Veliki na nedozvoljeni način, u zabranjenom žanru i registru.
