Stairway to Heaven Led Zepelina se i dalje nalazi na top listama. Međutim, šta je čini tako dobrom? Džimi Pejdž i drugi ljubitelji pesme objašnjavaju njenu čar.
Glen Hjuzov bend Trapeze su jedne jesenje noći 1971. svirali u Mothers u Birmingemu, kad je Džon Bonam naglo banuo na vrata i progurao se kroz masu do pozornice. Popeo se i bez ikakve svečanosti počeo da svira sa bendom. Umesto da se pozdravi nakon svirke, on je Hjuzu, koga je nekoliko godina znao sa Birmingemske muzičke scene, predložio da odu do njegove kuće i tamo nastave žurku.
„Bilo je oko tri ili četiri ujutru“, Hjuz se priseća u telefonskom razgovoru sa zapadne obale SAD, „i Bonam kaže da želi da mi odsvira nešto. Nije još objavljeno – to je prva verzija četvrtog albuma Led Zepelina i još nije masterovana“.
„Odsvira mi ceo album i stigne do Stairway to Heaven, a ja imam samo 19 godina i naravno pomislim: ’dođavola, ovo je revolucionarno“.
Naredne 43 godine, isto su reagovale generacije tinejdžera, deca koja uče kako da sviraju uvod na akustičnoj gitari, koja pažljivo proučavaju tekst Roberta Planta. Izglasana je na mnogim top listama najboljih pesama ikada, a na 20-godišnjici 1991. je rečeno da je puštana na radiju 2,874,000 puta, što ukupno iznosi 44 godina emitovanja. Sugerisano je da ćete čuti đavolje poruke ako je puštate unazad, uključujući „Here’s to my sweet Satan“, mada mračni gospodar sigurno nije očekivao da će broj preuzimanja pesme uništiti njegov plan da ispere mozak lakovernoj omladini.
Pesmu, takođe, ismevaju jer predstavlja spomenik pretenzije, koju je rok kritičar Lester Bengz opisao kao loše osmišljenu besmislicu. Drugim rečima, ukoliko ste tražili ur-pesmu klasičnog roka (osnovni, univerzalni niz tonova određenih intervala, uglavnom sekunda i terci, za koji se veruje da je u našem kolektivnom nesvesnom), nešto što sjedinjuje neverovatnu popularnost, širok asortiman mitova i blagi prizvuk apsurdnosti, onda vaša potraga može da započne i da se završi sa Stairway to Heaven.
Pejdž je 18 meseci pre izbacivanja četvrtog albuma novembra 1971. odlučio da želi da na njemu bude epska pesma. On je za sajt NME u aprilu 1970. rekao: „Ne želim da išta kažem o tome u slučaju da ne uspe, ali to je ideja za dugačku pesmu na sledećem albumu... Želimo da probamo nešto novo sa orguljama i akustičnom gitarom koja se pojačava i prepušta mesto električnoj“.
On danas o pesmi priča sa nesputanim entuzijazmom, gubeći se u rečima. „Počinje sa konceptom u kom pokušavamo nešto što će se otkriti u slojevima kako pesma napreduje. Tu je akustična gitara koja će započeti celu stvar, zatim vokali preko te akustične gitare i onda se to razvije u senzualan talas sa dvanaestožičanom gitarom sa dva vrata, kao i sa električnim klavirom. Nastavilo bi da se otkriva i još slojeva bi bilo ubačeno. Zadržati Džona Bonama na bubnjevima da ubaci efekte je bio trik koji sam koristio ranije, na pesmama kao što je Ramble On. Znao sam da će uspeti, jer se uvek napravi ogromna razlika kada se on ubaci. Nakon toga su još dva stiha do sola, sa pristupom sličnim fanfarama. Sve teče od tog trenutka.
„Na kraju sola postoji, maltene, histeričan trill koji vodi do kraja... I kako pesma ide dalje...“ Često je koristio seksualna poređenja da opiše pesmu, a ni danas nije drugačije: „Na kraju je kao orgazam. Biće šta god želite da bude“.
Pejdž je radio na pesmi kod kuće u Pengburnu pre nego što ju je doneo u Hidli Grejndž u Hempširu, gde su Zepelini 1970. i 1971. snimali svoj četvrti album. Međutim, prva reakcija benda nije bila da se sa divljenjem klanjaju veličanstvenoj ponudi njihovog vođe. „Mislim da je bilo više kao: „Ovo je nezgodno“, kaže Pejdž. „Nije jedna od onih pesama koja ima šablon stih-refren-stih. Bilo je nezgodno jer ima delove koji se ne ponavljaju isto svaki put“.
Takođe, Stairway je bila takva pesma kakve pesme ne bi trebale da budu. „Ono što sam jako želeo da uspostavim je da cela pesma nastavlja da menja tempo i intenzitet“, kaže on. „Tempo se menja od početka do kraja – to je drastična razlika – ali je to i bila namera. Ono što će vam svaki obrazovani muzičar reći je da ne radite jednu stvar, a to je da ne menjate tempo, ne ubrzavate niti usporavate. To se, makar koliko sam ja razumeo, slaže sa konceptom komponovanja klasične muzike gde sve teče i teče“.
Bilo je toliko komplikovano da nije bilo poente da sva četiri člana sednu zajedno i smišljaju pesmu. Umesto toga su Bonama i Planta verovatno oterali u pab, dok su Pejdž i Džouns bili u Hedliju i zajedno se latili pisanja pesme. Postoje nezvanični snimci gde Pejdž na akustičnoj gitari i Džouns na klavijaturi odlučuju gde šta ide i kako da naprave prelaz između delova.
„Ima nas dvoje koji znaju pesmu kad se Džon Bonam pridruži“, kaže Pejdž. „S tim se može raditi. Kad dođe Džon Bonam, moraš da imaš samopouzdanja kako bi on znao da postoji ceo deo koji će i bez njega zvučati dobro, inače će pomisliti: To nije sređeno. Biću tu od početka. Pesmi je bila potrebna odlična struktura i disciplina od samog početka. Nakon toga je Robert napisao reči za pesmu, i skoro kao da je usmerio celu stvar“.
A, da, tekst pesme. Lako je podsmevati se tekstu pesme Stairway to Heaven, i Plant je među njima. „Ukoliko ste apsolutno mrzeli Stairway to Heaven, niko ne može da vas krivi za to jer je bilo tako... pompezno“, rekao je 1988. rekao za Q magazine. Kada su ga 2012. na pres konferenciji promocije koncertnog filma Celebration Day pitali nešto o pesmi Stairway, odgovorio je: „U određenim trenucima se mučim sa nekim rečima iz pesme. Možda sam i dalje pokušavao da shvatim o čemu pričam... Svaki drugi šaban pokušava to isto“. Tačno je da sva ta priča o osećanjima koje ima kad gleda na zapad, prstenove od dima koji prolaze između drveća, frulaše koji nas navode na razum, otprilike naglašava neko značenje iako u stvari nema mnogo smisla.
Međutim, to nije bila prepreka da bez obzira na to predstavlja tekst rok pesme. Uostalom, Tutti Frutti takođe nema mnogo značenja, ali je i dalje super tekst.
Misticizam je razlog zbog kojeg Paterson Hud, privrženi obožavalac iz benda Drive-By Truckers smatra da je Stairway savršena polazna tačka za Zepeline, i zbog toga su uglavnom klinci opsednuti pesmom, a ne odrasli. „Zbog istog razloga klinci određenih godina vole one Tolkinove knjige“, kaže Hud. „Postoji određena doza misticizma koja gubi privlačnost kad dođete do određenih godina. Ili, ukoliko ste odrasli kao ja, i postali pank roker. To je verovatno malo razmetljivo, ali je takođe sjajno“.
Međutim, Hud, koji je prvi put čuo pesmu godinu-dve nakon objavljivanja kad je imao devet ili deset godina, ima značajan argument da su reči pesme savršene za tu muziku. „Oni su jedini bend koji volim, a da nemaju izuzetne reči pesama. Tekstovi nisu loši i često su potcenjeni, ali sam oduvek bio naklonjeniji tekstovima, i nema ih mnogo koji bi mogli da se održe samostalno bez pratnje muzike. Ali Stairway ima savršen tekst za tu muziku“.
En Vilson iz benda Heart, koja je imala 19 godina kad je 1971. na radiju prvi put čula pesmu, dodaje: „Prelepo je, potpun brak reči i muzike. Jako dobro idu zajedno. To je jedna od onih situacija gde jedno ne može da bude bez drugog. Ja sam osoba koja voli reči, i tekst ove pesme je tako poetičan i maštovit. Svi znamo da je inspirisan Tolkinom, ali je istovremeno proširen, univerzalniji je od toga. To su bile takve optimistične reči koje su se uklapale u mentalitet hipika. Mislim da su se ljudi stvarno poistovetili sa tekstom“.
Pejdž se priseća kako je Plant pisao tekst, navodno inspirisan knjigom The Magic Arts in Celtic Britain od Luisa Spensa, dok se pesma razrađivala u Hedliju. „Razrađivali smo pesmu i to je zahtevalo mnogo koncentracije, ali smo uhvatili pravac, delovi su počeli da se sklapaju i cela pesma se spajala. Jasno se sećam da je Robert sedeo na podu naslonjen uza zid i pisao dok se sve ovo dešavalo. Još nekoliko puta smo provežbali pesmu i onda je on došao do nas i počeo da peva. Koliko se sećam, tada je smislio dobrih 90%“.
Vilson spominje još jednu ključnu stvar vezanu za pesmu i njenu poetsku i muzičku privlačnost, a to je da su Zepeline pre Stairway-a skoro isključivo smatrali kao bend za muškarce. „Uglavnom bih ih čula na sastanku ili kad bih bila na žurci sa nekim dečkom. Ipak, kada je Zep IV objavljen, stvarno sam se poistovetila sa albumom i postali su dostupni široj publici. Pre Zepelina IV, jedva da sam bila deo rok bendova. Još uvek sam bila jedina žena u bendu i ona za koju su odabrali da peva balade i stoji dok udara daire. Nisam preuzela svoju rok ulogu do '71, kada smo počeli da sviramo pesme s tog albuma, i niko iz benda osim mene nije mogao da peva dovoljno visoko“.
Nešto slično spominje i Pejdž, govorivši da je postojao promišljen napor da se sa Stairway-om prevaziđe bum-tras. On kaže: „Ova se više igra sa tobom. Igra se sa tvojim osećanjima, namami te. Stairway je skoro pa zavodljiv”.
To ne znači da je odmah priznat kao klasik. U recenziji Led Zepelin IV za Rolling Stone, on jedva priča o pesmi, samo je usput spominjajući kao predstavnika „nečega što bih zaista možda nazvao stidljivim i poetičnim ukoliko ne bude uspešno“. Džon Pol Džouns je rekao da prva izvedba pesme marta 1971. u Ulster Hali u Belfastu nije dobila aplauz od publike. „Svi su umirali od dosade i čekali da čuju pesme koje znaju“, iako amaterski snimci koncerta pokazuju da je na kraju pesme bio savršeno pristojan i dug aplauz.
Nastup uživo je zasigurno predstavljao problem Zepelinu. „Koristio sam mnogo gitara za Stairway – ima dosta dvanaestožičanih, ima akustična, pa solo gitara – kako ću ovo da postignem uživo“?, kaže Pejdž. „Odgovor na to je bilo korišćenje gitare sa dva vrata, tako da mogu da odsviram uvod na šestožičanoj, nakon toga nastavim na dvanaestožičanoj, pa uradim solo na šestožičanoj i opet se vratim dvanaestožičanoj. To je imalo najviše smisla“. To mu je takođe dalo jedan od najnezaboravnijih vizuelnih rekvizita Zepelina, a klevetnicima je predstavljao simbol razmetljivog roka sedamdesetih. On kaže da je publika ubrzo reagovala na pesmu. „Sećam se da je bilo gromkog aplauza kad smo svirali u LA Forumu, ne od svih, ali od popriličnog broja ljudi, i pomislio sam: O moj Bože, zato što nisu prethodno čuli album“.
U tom trenutku se Stairway obično nalazio na sredini set liste (na tom koncertu u Belfastu su je svirali šestu po redu, između Dazed and Confused i još jedne nove pesme, Going to California), a onda, kaže Pejdž: „Došlo je do trenutka kad bi, zbog naklonjenosti publike, bilo bolje staviti je na kraj, pa da iščekuju pesmu. Onda, šta dalje? Završili bismo set s tom pesmom, pa zatim izašli na bis“. Legenda Zepelina navodi da, kako bi povećali uticaj pesme, je menadžer benda Piter Grant rekao Plantu da ne priča nakon Stairway, kako bi pojačao momenat dubokoumnosti. Pejdž ima ideju šta bi se desilo da sviraju pesmu u ovoj eri: „Sada bi samo trebalo da otvorite koncert s tim“. Smeje se sopstvenoj odvažnosti. „To bi bilo nešto, zar ne“?
Svaki poznati bend iz ranih sedamdesetih je imao svoj ekvivalent Stairway-a, svoju sopstvenu veliku, značajnu izjavu: Child in Time od Deep Purple, Aqualung od Jethro Tull i Supper’s Ready od Genesis. Sve ove pesme imaju mnogo obožavalaca, ali samo Stairway zna svako ko sluša rok muziku. To je delimično zbog toga što Zepelini nikada nisu bili vezani za jedan žanr na način na koji su mnoge hard rock ili progressive grupe to bile. To je značilo da su Zepelini dugo ostali prisutni na radiju sa obe strane Atlantika. Delimično zbog toga se taj status sam ovekovečio: liste najboljih pesama imaju tendenciju da se vrte oko kanona, a to se sigurno desilo i ovde. Međutim, imajući u vidu da mnogi kritičari preziru pesmu, bitno je napomenuti da je status Stairway-a u ovim listama uglavnom rezultat naklonjenosti publike. To znači da su ljudi i dalje dirnuti pesmom i da, kako Pejdž naglašava: „I dalje ima emotivni efekat na ljude koji je prvi put čuju“.
Stairway, kao mnoge druge pesme Zepelina, je pomalo ukaljan kontroverzom usled optužbi da je plagijat. U ovom slučaju je to tužba u kojoj se navodi da je taj poznati uvod ukraden iz pesme Taurus od benda Spirit, sa kojim su Zepelini svirali kada su prvi put posetili Ameriku. Mora se reći da ima sličnosti među pesmama, ali to ne smanjuje uspeh Stairway to Heaven: ne oslanja se cela pesma na uvod, i koja god da je presuda, Stairway će i dalje predstavljati neverovatan uspeh. Postoji razlog zašto svako zna Stairway, ali ne znaju svi Taurus, a to nije zato što je sila Zepelina ugušila Spirit.
Ovih dana En Vilson (koja je, da oda počast Led Zepelinu, sa svojom sestrom Nensi 2012. svirala pesmu pred predsednikom Barakom Obamom na gali u Kenedi Centru) zavidi onima koji imaju priliku da prvi put čuju Stairway. „To je kao kada ste stariji i vidite mlade parove sa decom i vidite koliko se trude i kako su srećni, koliko je to zabavno i novo i kako u dubini duše utiče na vas“, kaže Vilson. „Takav je i Stairway“.
Ponovno masterovane i proširene verzije Led Zepelin IV i Houses of the Holy Atlantik je objavio 27. oktobra 2015. godine.
Prevela: Katarina Kovač, iserbia
Izvor: Guardian
