Osamdesetih godina dvadesetog veka (nakon propasti još jedne rokenrol revolucije, ovaj put pank roka kao bunta protiv socijalnih i političkih principa društva koje se sa nebrigom ili hladnim cinizmom odnosilo prema problemima mladih ljudi i radničke klase, njihovoj besperspektivnosti i nezaposlenosti, pre svega) alternativnom scenom posustalog rokenrola su dominirali mnogi bendovi (naslanjajući se svojim garažnim, andergraund zvukom na prethodnicu, pank muziku) koji su uticali na Kurta Kobejna (Dinosaur Jr, Hüsker Dü, The Replacements, Pixies, Sonic Youth) ali niko od njih nije doživeo popularnost kao Nirvana.
piše: Dragan Uzelac
Najbliže tome bili su Sonic Youth pločom „Goo“1990. (vrhunac pionirskog, underground rada ovog kultnog njujorškog benda bio je njihov proboj ka svetlosti pozornice, ali na sebi svojstven, beskompromisan način.
Kao perjanice nezavisnog zvuka, mišljenja i načina života, godine 1990.-te, sa albumom Goo (izdatim za veliku izdavačku kuću ,, Geffen records“), Soniksi osvajaju novo tržište i otvaraju vrata mnogim indie grupama i čitavom grunge pokretu, predvođenom neponovljivim John Lennonom devedesetih – Kurtom Cobainom. Duh nezavisnosti, uprkos svemu, ostao je neokrnjen, pre svega u njihovoj muzici. U rasponu od ,, hitmičnih“ – Tunic (song for Karen), sa neizbežnom dozom sete, neukrotivosti i speeda, gitara koje drugačije naštimovane škripe, ječe, drhte na ivici monotonije i buke i bude pritajenu jezu straha, Kool thing, još užurbanije, izazovnije i razdražujuće neprijatnije pesme na ivici incidenta, zatim basom naglašene My friend goo, poziva na suicidalni ples, do klasičnih Sonic Youth razaranja melodijske ili bilo kakve druge ’’logičke“ strukture pesama – recimo u Mildred pierce koja teče bez većih tenzija, ali na kraju završava u haosu krika očaja i nervnog sloma, ili pak Mote koji od samog starta reže, pršti, neprijatno se poigrava čulima i nervnim sistemom, podrhtavajući od nasilnosti, mikrofoničnih ispada, skretanja u nepoznato i čulno preopterećavajuće zone ,, soničnog“ ludila moderne, tehnokratske i bezbožne civilizacije, album Goo zaokružuje u celosti jednu izvanrednu priču i jedan smeo put probijana kroz zamke i izazove – kako savremene muzičke industrije, tako i dehumanizovanog, pakleno surovog i haotičnog sveta),ali u poređenju sa „Nevermind“ tiražom njihov uspeh je bio zanemarljiv…
… Nakon Nirvaninog drugog albuma - „Nevermind“ (1991.), na alternativnu muziku počelo je da se gleda drugačije, pre svega jer su veliki izdavači ukapirali da ogroman novac( kao poentu svega) ne donose samo ljigave pop zvezde…To je i razlog zašto su nakon „Nevermind“ počeli da potpisuju ugovore sa svakim drugim gitarskim bendom u kom su svirali dukogosi momci, po mogućstvu iz Sijetla… Nakon ne baš preterano zapaženog debi albuma „Bleach“ (1989.), Nirvana potpisuje ugovor sa velikom etiketom Dejvida Gefena (istom onom kompanijom već pomenutom u slučaju kultnih Sonic Youth, koji su deceniju ranije prolazili put koji je tek čekao Kobejna – nažalost, sa različitim epilogom). To je značilo da imaju više vremena u studiju, a budžet za snimanje bio je mnogo veći nego za „Bleach“. Za produkciju je bio zadužen Bač Vig, tad poznat po radu sa noise bendom Killdozer, dok je miksovanje uradio Endi Volis koji je pre Nirvane sarađivao sa grupama kao što su Slayer, Sepultura i The Cult. Obojica su bili veoma cenjena imena iza miksete. To je sve bila standardna procedura kada snimate za veliku diskografsku kuću - izdavač vam pripremi teren (novac, ogroman novac), a na vama je „samo“ da snimite dobar album i onda svima donesete još više novca, multiplicirajući poentu postojanja rokenrola kao samo još jednog industrijskog proizvoda (poželjno je što komercijalnijeg)… U zavisnosti od prodaje albuma, bend pada u zaborav ili postaje popularan. Naravno da tiraž nije uvek povezan sa kvalitetom, ali teško ćete pronaći remek delo koje se prodalo u par hiljada primeraka(recimo remek dela andergraund pionira The Velvet underground, prethodnika svih pomenutih bendova sa početka priče – da dodamo celoj priči još malo brutalne ironije), kao i potpuni promašaj koji je kupilo nekoliko miliona ljudi… Najređe od svega dešava se ono što je i najteže – da je album remek delo i da se proda u milionskom tiražu. „Nevermind“ je uspeo da zadovolji obe ove stavke… poput recimo Bitlsa šezdesetih…
… A to je upravo bilo ono što je podrivalo duh pankerski nezavisnog, bolno iskrenog, nepotkupivog i buntovnog Kurta Kobejna (kada je album objavljen Kurt je rekao „da ga nervira ušećerena produkcija nekih pesama i da mu sopstveni bend na momente zvuči kao ‘’Mötley Crüe”… Iskreno, voleo bih da je produkcija albuma „Nevermind“ bila manje komercijalna. To bi značilo da sada mogu komotno da živim od svoje muzike, umesto što me nazivaju mesijom ili genijem. Ne želim celog života da moj rad bude pod lupom desetina miliona ljudi.“), poput svega onoga što je izluđivalo i tiho uništavalo i njegovog muzičkog idola – Johna Lennona tri decenije ranije, kruneći takođe njegov duh nezavisnosti i nepotkupivosti … Lennon je to video na sledeći način( ironijom sudbine potvrđujući sve ono što će snaći i ,, Džona Lenona devedesetih, Kurta Kobejna” … na ništa manje bolan način, sa nešto drugačijim tragičnim završetkom od Lenonovog) …
... Ono što smo jedno vreme radili, bilo je zaista fantastično, objašnjavao je Lenon sa puno gorčine (nakon raspada benda) rad unutar Bitlsa. Mislim dok smo svirali straight rock , niko u Engleskoj nije mogao ni da nam se približi. Međutim, čim smo uspeli, izgubili smo oštricu. Postali smo najveći, ali smo se, istovremeno, i prodali. Osećali smo da smo u govnima, jer smo morali da skratimo naš jednočasovni nastup u kome smo uživali na svega dvadeset minuta muzike. I onda smo tih istih dvadeset minuta ponavljali svake večeri. Bitlsi su kao muzičari tada umrli. Zato mi, kao muzičari, nikada nismo napredovali; ubili smo sami sebe da bismo uspeli. I, to je bio naš kraj. Kasnije smo postali tehnički savršeni, studijski umetnici, jer smo, zaista, bili kompetentna ekipa i, u bilo koji medij da si nas ubacio, mi bismo uradili pravu stvar… Taj posao je bio odvratan, jebeno ponižavajući. Morao si da se do krajnosti ponižavaš da bi bio ono što su bili Bitlsi. I to je ono što sam ja odbijao. Sve se događalo korak po korak, sve dok se nismo našli okruženi totalnim ludilom, u situaciji gde radiš tačno ono što ne želiš da radiš, sa ljudima koje ne možeš da podneseš. U pitanju je bilo čisto ugnjetavanje. Doživljavali smo poniženje od svih redom – srednje klase, ljudi iz šou biznisa, gradonačelnika i svih ostalih. Bili su tako ograničeni i glupi. Svi su pokušavali da nas iskoriste. Za mene je sve to bilo posebno ponižavajuće jer nikada nisam mogao da držim jezik za zubima i uvek sam morao da budem ili pijan ili stoned da bih odoleo njihovom pritisku. Bio je to pravi pakao. Ni kasnije se ništa nije promenilo osim što smo promenili krpe, a ostavili smo da iste drkadžije drže sve u svojim rukama…
… Kurtu Kobejnu, beskompromisnom, samosvesnom i okorelom pank rok sledbeniku i retko iskrenom čoveku (koji je iznad svega i pre svih stavljao svoju pank rok etiku koja ni u kom smislu nije podrazumevala prodaju snova i ideala zarad slave i novca, retko viđene iskrenosti u prevrtljivom i (pre)često komercijalizovanom svetu rokenrola koji je odavno već bio zastranio odvojivši se od svoje baze – iskrenosti, jezika i bunta ulice, samosvene pobude protiv konformističkog i malograđanskog duha jednog učmalog potrošačkog društva koje je sav smisao videlo u radu i potrošnji) je bilo jasno da je među njegovom publikom mnogo manje ljubitelja bendova koji su na njega uticali, nego fanova muzičara od kojih mu se prevrće u stomaku. On je zapravo želeo sličnu popularnost koju su imali Sonic Youth – da svira muziku koju voli, a da pri tom ne bude baš anoniman, tj. da može da živi od svog rada. Umesto toga, dobio je desetine miliona dolara, ali i razvlačenje po tabloidima, tračeve, pritisak diskografske kuće, velika očekivanja i još veću odgovornost. Od kada su postali popularni, znao je da prihodi desetine porodica zavise od njegovog sledećeg poteza. Buntovnik i panker u duši koji se bori protiv onih koji imaju milione (na naslovnoj strani časopisa “Rolling Stone“ pojavio se u majici na kojoj je pisalo „Corporate magazines still suck“) možete misliti kako se snalazi u tome…
… Nisam želeo da dopustim svom egu da prizna da smo jedan odličan bend, da zaslužujemo u potpunosti svu pažnju koju smo dobijali, da kažem da smo bolji od 99% svega što je tada bilo komercijalno. Mislim, znao sam da smo najmanje 100 puta bolji od jebenih ,, Guns’n’ roses“ i ,, Whitesnake“ ili bilo kojeg sličnog sranja. Samo mi je bilo krivo zbog toga što u andergraundu postoje mnogi bendovi koji su jednako dobri kao mi, mnogi i bolji, a mi smo jedini kojima se poklanja pažnja. Bilo mi je žao što smo mi jedini bili izloženi široj publici... Počeo sam da primećujem sve više prosečnih klinaca na našim koncertima, a ja ih zaista nisam želeo na svom koncertu. Na kraju su stvarno počeli da mi idu na živce. Postao sam totalno odvratan, pokazivao sam svoj penis i oblačio se u haljine i stalno sam bio totalno pijan...
... Nakon enormnog uspeha albuma Nevermind, uzleta benda i grandž pokreta, opšte popularnosti i komercijalizacije, postavljalo se uvek isto, ključno pitanje rokenrola: šta i kako dalje? Prikloniti se uspehu i uploviti u lagodne vode mejnstrima ili se vratiti bazičnim, izvornim undergraund vodama koje ne otupljuju oštricu, ne podležu prodaji ,, vere za večeru“ i ostavljaju umetniku neku vrstu stvaralačke i duhovne slobode? Izlazak poslednjeg studijskog albuma Nirvane - In utero, donekle je dao odgovor... Bilo je to Kobejnovo opraštajno pismo (uz posvetu na jednom od najboljih albuma svih vremena: ,, Unplugged in New York“)...Nismo napravili ovako sirovu ploču da bi izrazili neki naš stav ili da bi pokazali svima kako nam je dozvoljeno da radimo sve što hoćemo, kao neka razmažena bogataška deca koja sa namerom postaju buntovnici“ objašnjavao je Kobejn In utero (1993.) album (ispostaviće se kao poslednji studijski Nirvanin album)... Ovo je nešto što smo oduvek želeli da uradimo...
... Nažalost, odlučnost i provokativnost grandž pokreta vrlo brzo je počela da splašnjava i komercijalizuje se... Kao i mnogi hrabri i subverzivni pokreti pre njega, kroz celokupnu istoriju rokenrola, on je vremenom pretvoren u modni trend i bezopasnu zabavu, potom je podruštvljen a time i otupljen, jednostavno sveden na populističku zabavu... Silogizam je prost: ako si roker, onda težiš da te čuje što više ljudi. Ako ti to pođe za rukom, prinuđen si da se oslanjaš na ustaljene institucije, poznate kao rok biznis. Onda te institucije uzmu pod svoje, zaradiš puno para i baš te briga za sistem koji, tamo neki kažu, uopšte ne valja...
... I pre nego što je još jedna revolucija pojela svoju najbolju decu, Kurt Kobejn, kao još jedan od slavnih buntovnika s razlogom, poput Džima Morisona i Džona Lenona, prvi je povukao odlučujući potez...
... Petog aprila 1994. godine povukao je oroz svoje remington sačmarice, izvršio samoubistvo (barem kako to zvanični izveštaj najdemokratskije države kaže) i zauvek otišao putem svojih snova i pesama u kojima je jedino istinski živeo... Jednostavno se pridružio legendarnom klubu 27, klubu besmrtnih velikana koji je nekad davno otvorio mitski bluzer Robert Džonson, čovek sa kojim je sve i počelo... Za sobom je ostavio pesme koje su obeležile jednu epohu zanosa i oproštajno pismo prepuno bolne etike i istine... Bolje je sagoreti nego izbledeti (kako kaže stih Nila Janga) opraštajna je poruka svetu koji ga nije dovoljno razumeo i uspeo da prihvati jednu iskrenu i senzibilnu dušu koja je težila ka empatiji...
... Tako sam srećan, jer sam danas
našao svoje prijatelje,
oni su tu, u mojoj glavi.
Tako sam ružan, ali to je u redu i ti si,
porazbijali smo naša ogledala.
Nedelja ujutru je svakodnevno
za sve do čega mi je stalo i nisam zastrašen,
ošamućena, upali moju sveću,
jer ja sam sreo Boga ...
Na kraju, ostalo je jezivo pitanje: zašto se stvarno ubio Kurt Kobejn?
Osim fizioloških i genetskih razloga – o kojima je prilično neukusno raspravljati – glavnu liniju verovatno čini nemogućnost istinske komunikacije sa svetom. Naizmenično izjavljujući da neizmerno voli i mrzi ljude, Kobejn očigledno nije bio u stanju da se uklopi u sistem u kome etika ubija, a pakost i zloba vladaju. Prvo neuklapanje najpre je izborio što talentom, što sticajem okolnosti, a zatim platio glavom. ’’Nevermind“, a posebno ’’Smells like teen spirit“ – jedan od ključnih singlova decenije – predstavljali su pretežak kamen oko nepripremljenog i nepokornog vrata. Diktatura prosečnih, koja od posebnih (a pre svega uspešnih) ljudi pravi zadovoljne robove, nije mogla da uništi ideal stvaranja, koji je Kobejn u jednom – na nesreću odsudnom – trenutku stavio čak i ispred porodice, najvažnijeg segmenta normalnog života. Upravo očajnička želja za normalnošću u svetu u kome su i Nirvana i njemu slični predstavljali samo deo freak-showa, definitivno je slomila čoveka koji je želeo nemoguće: da bude uspešan, ali ne i rok zvezda. Iz Kobejnove situacije, zapravo, izlaza i ne može biti. Obeležen i izopšten sopstvenom individualnošću i činjenicom da je, jednostavno, bolji od drugih, on se našao u planetarnom zatvoru, iz koga bekstva nema, jer se nema gde pobeći. Smrt, kao simbolični, ili stvarni prelazak u drugu dimenziju, pretvorila se u jedini izlaz iz realnosti, koja počinje da liči na utopiju budućnosti, koja se, u međuvremenu, dovukla i pretvorila u sadašnjost...
Od uspeha ploče „Nevermind“ Kurtova unutrašnja borba da istera svoje po svaku cenu, bila je konstantno prisutna. „In Utero“ i famozni „MTV Unplugged“albumi Nirvane bili su Kobejnov lagani prelaz ka nečem novom… U nekoliko intervjua iz 1994. rekao je da mu se R.E.M. sve više sviđaju, kao i da sledeći album Nirvane neće biti toliko bučan. Činilo se da nije mnogo mario što su milioni tinejdžera očekivali novi „Smells Like Teen Spirit“. Bilo mu je važno da bude dosledan samom sebi, makar izgubio veliki deo publike… Kurt Kobejn je činom samoubistva, 5. aprila 1994., na vrhuncu uspeha, svojim tragičnim odlaskom, pokazao srednji prst svima koji su ga videli kao zlatnu koku, svim onim japijima iz mejdžor etiketa koji su potpisivali ugovore sa raznim kvazi grandž grupama… Njemu je bilo savršeno jasno kako ovaj materijalni svet funkcioniše i pre nego što je postao milioner. A kada mu se to desilo, sve vreme se borio da ne postane važan šraf u mehanizmu svojih neprijatelja. Nažalost, nije bio dovoljno jak, i sa manje od dva i po sata snimljene muzike (koliko zajedno traju tri zvanična Nirvanina albuma) zauvek je otišao u legendu…
Na kraju, ostalo je samo oproštajno pismo...
... Postoji dobro u svima nama i ja zaista volim ljude previše do te mere da sam zbog toga tužan, jadan, da sam jedno jadno stvorenje koje ne ume ništa da ceni. Bilo mi je dobro – jako dobro – i zaista sam zahvalan. Ali od sedme godine sam osećao veliku mržnju prema svim ljudima uopšte, samo zato što mi je izgledalo tako lako i površno slagati se sa svima i osećati empatiju samo zato što volim ljude previše i sve osećam tako snažno, pretpostavljam. Hvala vam svima iz dubine mog gorućeg bolnog stomaka za vaša pisma i zabrinutost tokom godina. Ja sam suviše čudan, nagao i mračan i više ne osećam strast. I zapamtite... bolje je sagoreti nego izbledeti. Mir, ljubav, empatija. Kurt Kobejn ...
P.S.
... Mislim da je bio genije. Mislim da smo izgubili Džona Lenona naše generacije.
Noel Gallagher, Oasis
Autor: Impuls
