„Ove ruke nisu male“ – Ivan Vdović Vd, legenda jugoslovenskog rokenrola

Foto: Goran Vejvoda

On je bio više od same svirke. On je bio muzika. Njega smo pratili.

(Marko Milivojević, poslednji bubnjar EKV)

Ivan Ivica Vdović, poznatiji kao Vd, bio je član kultnih bendova Šarlo akrobata i Katarina II,  i jedan od najboljih i najvažnijih bubnjara Jugoslavije, domaći John Bonham, kako ga neki nazivaju. Vd je bio avangarda, prvi je zamenio palice ritam mašinom; bio je potpuno posvećen stvaranju i pokretač novog talasa na muzičkoj rokenrol sceni – talasa koji niko nije mogao ni smeo da zaustavi. Kad su Vda jednom prilikom pitali ko je publika njegovih bendova, odgovorio je da su to mladi ljudi kojima je dosta onoga što su do sada slušali. Po svedočenjima njegovih prijatelja, bio je buntovan i fascinantan, pomalo tajanstven, a pre svega harizmatičan i duhovit. Gotovo da nema bubnjara sa ovih prostora koji ga ne stavlja u prvi plan.

Vd je rođen 23. februara 1961. godine u Beogradu. Svoju muzičku karijeru započeo je u trećem razredu gimnazije u bendu Limunovo drvo, koji su kasnih sedamdesetih formirali pevač i gitarista Milan Mladenović i gitariste Dragomir Gagi Mihajlović i Milan Mikica Stefanović. Bend je često menjao članove, a poslednju postavu činili su Milan i Gagi od starih i basista Dušan Kojić Koja i Vd kao novi članovi. Posle koncerta sa bendom Pankrti u SKC-u (april, 1980. godine), Gagi odlazi iz benda, a preostala trojica nastavljaju dalje formirajući bend Šarlo akrobata.

Malo koji bend je uspeo da, poput Šarla akrobate, u tako kratkom vremenu, ostavi neizbrisiv trag na jugoslavenskoj rokenrol sceni, i to sa samo jednim albumom – „Bistriji ili tuplji čovek biva kad…“ Ime za njega odabrao je upravo Vd (prema citatu iz knjige „Pelagićev narodni učitelj“ Vase Pelagića). Jugoton je album izdao u julu 1981. godine u danas nezamislivih, a tada ne previše velikih 10.000 primeraka. On i danas predstavlja nešto najznačajnije što je beogradska rok scena ikada iznedrila. Javnost će Šarla akrobatu pamtiti po kultnim hitovima poput „Ona se budi“, „Niko kao ja“, „Oko moje glave“ i „Mali čovek“. Oni su se našli i na kultnoj kompilaciji „Paket aranžman“, zajedno sa poznatim hitovima Idola i Električnog orgazma. Koja je jednom prilikom izjavio da je ovaj album izašao prekasno, jer je trojac već bio duboko u neslaganjima, i muzički i privatno, kao i da su se stvorila dva fronta: Milan i Ivica na jednoj, a on na drugoj strani. Ipak za Vda je imao samo reči hvale:

Vd je bio neverovatno talentovan bubnjar, možda i najtalentovaniji od svih, takođe je bio i školovan, voleo je, ali i znao da svira džez, što je dosta bitno. Mi smo se zaista dobro slagali i svirački nalazili, uvek je to u stvari održavalo bend kad bismo se posvađali.

Zanimljiva je priča sa turneje Šarla akrobate u Poljskoj. Naime, Poljaci su toliko bili oduševljeni bendom, da je publika nakon jednog koncerta Vda nosila na leđima. Akrobate su tada uspele da rasture školovane džezere na jam sessionu varšavskog džez festivala. Bio je to jedan od njihovih poslednjih nastupa, jer nakon povratka kući, bend je održao oproštajni koncert u Ljubljani, u oktobru 1981 godine.

Ja sam se trudio da stvorim prostor za neke otvorene forme, gde bih uspeo da stvorim situaciju da komuniciramo instrumentima tokom same svirke. I to je bio nekako, bar za mene, najkvalitetniji deo muzike koju je Šarlo pravio … U nekoj meri organizovani haos, koji je Šarlo uspeo da pravi (VD o Šarlu akrobati).

Šarlo akrobata radio je muziku za jedan od najboljih filmova jugoslavenske kinematografije ranih osamdesetih godina – „Dečko koji obećava„ Miše Radivojevića. Tri pesme snimljene za film („Slobodan“, „Balada o tvrdim grudima“ i „Depresija“, sa kojom film i završava), nikada nisu bile objavljene, a radi se o pravim remek delima. Koja i Vd su u filmu glumili članove benda VIS Dobri dečaci. Vd u je imao ulogu ćutljivog muzičara. Njegovi prijatelji često su govorili da je bio takav i privatno. Dobar dečko, milog i dobrodušnog dečačkog izgleda, koji je malo, ali pametno govorio.

Sećam ga se kao najšarmantnijeg momka u društvu, pravog zezatora koji je uvek bio spreman da odvali dobru šalu. Bio je poznat i po nekim navikama koje ni za živu glavu nije menjao. Nigde nije išao bez svojih bubnjarskih palica i nikada se nikome nije javljao telefonom. Kada treba da izađemo, on lepo stane ispod prozora i zviždi. Bože, koliko se taj čovek nazviždao ispod mog prozora.(novinarka Dubravka Marković o Vdu).

Legendarna jugoslovenska glumica i bliska Vdova prijateljica, Sonja Savić, bila je u mnogome privržena Vd-u. Pripisivala mu je ključne zasluge, kako za nastanak novog talasa, tako i za oblikovanje Mladenovića i Koje, u muzičkom i u ličnom smislu.

Vdova sestra Tanja je svog brata opisala kao nadprosečnog vukovca koji je često bio nagrađivan tokom školovanja. Po njenim rečima Šarlo akrobata se raspao posle samo godinu dana rada zbog Vdovog insistiranja da se u grupu dovedu Goran Vejvoda i Bebi Dol, sa kojima je ranije bio sarađivao na projektu Announda Rouge.  Milan je navodno podržavao tu opciju, dok je Koja smatrao da su njih trojica bili dovoljni u bendu.

To je sve bilo prilično zabavno, onako, socijalistički, ljudi su se zabavljali, dolazili na koncerte koji su bili besplatni. Onda je sve to krenulo, naravno, pogrešnim tokom, kao i uvek. Pojavila se masa nekih menadžera, ljudi koji znaju kako treba. Tako to uvek bude kad mlade grupe krenu. Bilo je dosta sve smušeno. Imam čudnu mešavinu nekog lepog i groznog osećaja u vezi tog vremena (Koja o Šarlu akrobati)

Ja nisam bio zadovoljan, Koja nije bio zadovoljan, Vd nije bio zadovoljan. Koja je hteo jednu vrstu muzike, ono što je kasnije radio u „Disciplini kičme“, ja sam hteo da probam drugi način da dođem do ljudi, da ljudima nešto govorim ne samo putem agresije, putem razbijanja nekih uobičajenih načina izražavanja, nego sam hteo da ljudima govorim nešto što je njima neuobičajeno, nešto na što nisu navikli da im ljudi pričaju, ali na način koji im je koliko-toliko dostupan da ga mogu shvatiti. (Milan Mladenović o Šarlu akrobati).

Nakon raspada Šarla akrobate Milan, Dragomir Gagi Mihajlović, Švaba Radomirović i Dušan Dejanović oformili su bend Katarina II (naziv potiče od imena Mihailovićeve neuzvraćene ljubavi, devojke Katarine), a Koja bend Disciplina kičme. Tokom 1982. godine, Švaba prelazi u bend Du Du A, a Dušan kod Koje. Za bubnjeve Katarine II je došao Branko Mango Kuštrin, a od početka 1983. godine Vd. Basista postaje Bojan Pečar, a klavijaturistkinja Margita Magi Stefanović, za čije je dovođenje bio krivac upravo Vd, koji je sa njom u to vreme bio u emotivnoj vezi. Time je formirana konačna ritam sekcija benda, koja snima svoj istoimeni debi album.

Vd je napustio Katarinu II odmah nakon njegovog objavljivanja, 1984. godine. Bend je tada promenio ime u Ekatarina velika. Vd je kasnije sarađivao i sa Kojom na snimanju albuma „Dečja pesma“ Discipline kičme, koji je objavljen 1987. godine. „Dečja pesma V“ donosi i danas beskrajno duhovitu verbalnu raspravu Koje i VD-a.

Vd je saznao da je HIV pozitivan (navodno je bio prva zvanično registrovana osoba obolela od HIV-a u bivšoj Jugoslaviji), 1985. godine. Okolina je nažalost bila surova prema njemu. O tom, malo je reći teškom periodu za Vda, svedočila je Sonja Savić:

Te 1985. godine taj isti Ivica otišao je da se testira na neku čudnu bolest koja se pojavila u Beogradu. Vratio se i celom gradu je rekao da je zaražen AIDS-om. Ovo je jedan ružan i mali grad – okrenuo mu je leđa. A on je vrlo ponosno, dostojanstveno i skromno u svom balon mantilu još godinu i po dana svirao bubnjeve.

Vd je preminuo 25. septembra 1992. godine u Beogradu. Imao je 31 godinu.

Podsetimo se za kraj jedne zanimljive epizode kultne emisije „Koncert za rock image“, u kojoj je, o imidžu, međuostalima govorio i Vd:

Imidž je za mene jedna dosta tužna reč koja me uvek podseti na to da je rokenrol u stvari postao roba, a to je dosta tužno, istinito i izgleda nužno. Ne znam zašto ta šira popularnost postaje neki imperativ. Na primer, ja znam da moja grupa koja se zove Šarlo akrobata, neće nikada steći neku širu popularnost i onda mi radimo na tome da se taj neki klasični tip imidža baš razbije. Tako da na bini stoje tri različita čoveka koji se ponašaju različito jer su različiti – i najbolja stvar koju ta grupa daje je baš taj haos koji nastaje u sukobljavanju bilo kakvih pokreta, stresova, mrdanja…

Sa Vdovim odlaskom nastala je tišina, jaka i velika poput muzike koju je stvarao. Ostala je praznina, koja nikad neće biti popunjena. Bez njega, kao jedne od eminentnih figura domaće rok scene, novi talas, u kojem se beskompromisno stvarala izvrsna muzika, sigurno ne bi zauzeo tako važno mesto srpske muzičke istorije.

Piše: Biljana Cvetanovski/ Balkanrock