Poetska plovidba kroz potisnute duševne camerae obscurae, njihovo obznanjivanje dubokim i prodornim glasom, kao i davanje snažne ritmičnosti čvrstim zvukom ili tople melodičnosti bujicom mekanih tonova, jesu elementi koji neizostavno prate umetnički opus Nika Kejva (Nicholas Edward Cave), pesnika, rok muzičara, romanopisca, scenariste, kompozitora...
Ovaj australijski stvaralac je sklonost ka umetnosti sticao od najranijeg detinjstva. Naime, njegov otac, inače nastavnik engleske književnosti, bio je pasionirani poklonik pisane reči, pa je, po Kejvovom svedočenju, i svom sinu naglas iščitavao „goleme krvave blokove iz Šekspirovog Tita Andronika, ili pak scenu ubistva iz Zločina i kazne, ili čitava poglavlja iz Nabokovljeve Lolite.“ Literarnoj opskrbi doprinos je davala i majka, koja je radila kao bibliotekarka. Ova umetnička potka Kejva vodi najpre na studije slikarstva, ali se ubrzo okreće muzici. Spajajući zainteresovanost za bluz, džez i rok sa zaljubljenošću u književnost, on osnivanjem svojih muzičkih bendova započinje amalgamisanje ovih formi umetničkog izraza, žigošući ih estetikom razaranja prepodobnih tabua.
Pobuna na nebu!
Jedan od prepoznatljivih motiva Kejvovog ranog stvaralaštva čine starozavetne legende i njihovo predstavljanje u ogoljenoj brutalnosti poruka koje u sebi nose. Religijski motivi bili su načelno momenti vezani za inspiraciju, mnogo više nego za ličnu religioznost. Takvo traganje za Bogom odvelo ga je do stavova kojima je tvrdio da Boga ima, ali da je on „produkt stvaralačke mašte. Bog je let te mašte.“ Upravo je mašta ono što ga je „otkidalo od normalnosti“ profanog sveta, a umetnost je Kejvu tom maštom davala sublimnu moć da se od isprazne profanosti zaštiti. To je značilo da prepoznavanje stanja stvari u okrutnom svetu poredi sa iskonskim stanjem Tvorčeve samovolje, čiji je glas iz starozavetnog predanja „bio surov, ljubomoran i nemilosrdan.“ Baš taj svevišnji despot počinje da prožima Kejvovu liriku, što ga navodi na pitanje: „A kako čovek ne bi rađao muku i nevolju kad živi pod tiranijom takvoga Boga?“ Ovoj zapitanosti nije dao da ga dovede do zbunjenosti, te već u fazi rada sa bendom Birthday party (1978-1983) piše pesmu Mutiny in Heaven (Pobuna na nebu), gde iznosi vlastiti doživljaj stanja rajskog poretka. Tvrdeći kako je mogao osetiti „smrdljivi dah“ Boga koji progovara kroz njegove pesme, on u nebeskoj svemilosti ne vidi ništa drugo sem „pacove u raju“, koji mu „gmižu po duši“, te urla: „If this is Heaven, I’m bailin’ out!“ („Ako je ovo raj, iskačem odavde!“).
Kako je postao umoran od poetike starozavetne osvete („Težak je to posao mrzeti stalno i svakoga“, reći će u eseju The flesh made word – I telo stvori reč), Kejv će pokušati da pronađe „iskupljenje“ za svoje stvaralaštvo, počevši da se bavi Isusovom novozavetnom avanturom. Poredeći Boga sa letom mašte, za njega će sada Hristovo putovanje upravo dozivati tu maštu. Ovde se nije radilo o ritualnom pokoravanju novom idolu. Još manje o pridruživanju njegovim institucionalnim sledbenicima, koje karakteriše „glib teološkog cepidlačenja“. Kejv ovim načinom počinje razračunavanje sa samim sobom i sopstvenim pesništvom, tražeći puteve što vode praštanju, milosrđu i ljubavi. No, budući da je Isus „ipak bio Sin starozavetnog Boga, u njegovim žilama još je ključala Očeva krv.“ Spajanjem ovih opreka dolazi do čvrstog prožimanja suprotstavljenih osećanja i sintetisanja motiva u pesmama koje su nadolazile. Sada su one bile pune potrage za ljubavlju, koja dovodi do čežnje i očaja, ali su se, takođe, bespoštedno razmetale i razbacivale tom ljubavlju, što je izazivalo ludilo i sve njegove bolne posledice. Takav sadržaj pesničkih slika, podstaknut jevanđeljskim diskursom, u Kejvu definiše odnos prema ljubavi i Hristu, koji je „mašta, ponekad užasna, iracionalna, zapaljiva i prekrasna – ukratko – bogolika.“
Do you love me, like I love you?
Traganje za ljubavlju svakako je pulsirajuća odlika Kejvovog pesništva, pa se susreće u gotovo svim oblicima, koji sa sobom donose opise mnoštva pratećih – izazovnih, zastrašujućih i šokantnih – činova. Razlog tome možda je najbolje opisao sam Kejv na predavanju održanom 1998. godine na Bečkoj školi pesništva (Schule für Dichtung – Vienna poetry school), izjavivši da je previše vremena proveo čeznući za ljubavlju, a premalo uživajući u njoj. Ova uskraćenost u uživanjima i pogibeljna čežnja za voljenim bićem susreću se kao beskonačna građa pesama Nika Kejva. U tom smislu sasvim opravdano zvuče reči napisane u pesmi Do you love me?, gde u opisu osobe kojoj se u potpunosti predaje prepoznaje srce puno ljubavi i odanosti, ali i um pun tiranije i terora („She had a heart full of love and devotion / She had a mind full of tyranny and terror“). Ova ambivalencija, što izaziva kovitlac čežnje i bola, čest je prikaz doživljaja rastrzanosti izazvane ljubavlju u Kejvovoj poeziji, pa ne čudi ni stih „I found God and all his devils inside her“ („Nađoh Boga i sve njegove đavole u njoj“). To su momenti koji otkrivaju i ono što bi se moglo nazvati sadističkim nastrojstvom ljubavi. Upravo u takvom stanovištu primetna je potreba za upotpunjenjem poetike nagona, što će reći da se u Kejvovom pesništvu neumitno dodiruju i bore ljubav i mržnja, život i smrt, stvaranje i razaranje, dobro i zlo. Oni naprosto jedno drugo pojašnjavaju, jer potiču iz istog izvora. U svom eseju nazvanom „Tajni život ljubavne pesme“ o ovom jedinstvu suprotnosti Kejv kaže sledeće: „Pisac koji odbija da istraži mračne oblasti srca nikada neće biti sposoban da ubedljivo opiše čudnovatost, volšebnost i radost ljubavi... Dobroti se ne može verovati, ako ne diše isti vazduh kao zloba... Tako se i u tvorenju ljubavne pesme mora pronaći mesto za patnju.“
Patos oposredovan čežnjom, nemirom, treperenjem duše i bolom svrstava Kejva u red rok pesnika kakvi su Bob Dilan, Leonard Koen, Van Morison, Tom Vejts ili Nil Jang. Svi su oni dopustili da ljubav uđe u njihov kreativni svet i uredi ga po svojim merilima, gde je „ljubavna pesma šum same tuge.“ A to znači da sa sobom dovlači i očaj i obmanu, dva sebi bliska blizanca („Despair and Deception, Love's ugly little twins“, iz pesme I let Love in). Samim tim otvara se mogućnost prepoznavanja i faustovskog motiva u Kejvovom stvaralaštvu, gde neminovnost susretanja sa patnjom on vidi u prisustvu čak i samoga đavola u blizini svakoga od nas („There’s a devil waiting outside your door / ... / He's shouting your name and he's asking for more“ – „Pred vratima tvojim đavo čeka na tebe / ... / On urla tvoje ime i traži još za sebe“, iz pesme Loverman). Primetno je da su mitska bića bogati deo sadržaja njegovih pesama, no i pored toga bilo bi neopravdano Kejva nazvati mistikom. Raznorazni demoni – dobri ili zli – samo su putokazi na njegovoj poetskoj stazi ljubavi. Ni najmanje slučajno odgovor na pitanje o sopstvenom „misticizmu“ on će, naravno, dati u još jednoj pesmi – ganutljivoj baladi Into my arms, gde poriče svoju veru u Boga ili postojanje anđela, ali zato potvrđuje svoju veru u ljubav („I don't believe in an interventionist God / ... / I don't believe in the existence of angels / ... / But I beleve in Love“). A ljubav za njega “mora da odzvanja šapatom bola i žalobnim ehom.“ Time uz sebe privlači i vlastiti opozit, dakle i sam nagon smrti, pa Eros i Thanatos, libido i destrudo, kod Kejva zaista varniče pesničkim žarom i muzičkim zanosom.
In the end it is beauty that is going to save the world
Često se u mnogim recenzijama, kritičkim osvrtima ili dušebrižnim opaskama Kejvu pripisuje opterećenost mračnjaštvom, morbidnošću ili smrću. Takav pristup prekratak je za ovog pesnika, iznad svega opčinjenog ozbiljnom i opasnom igrom Ljubavi i Smrti, kojom opevava dinamiku samoga života. Smrt jeste jedan od fenomena koji pleni Kejvovu pažnju, i kojem posvećuje pregršt stihova. Ona je obavijena velom tajnovitosti i nedokučive ukorenjenosti, pa je on priziva čak i iz nerasvetljenih dubina svetske književne baštine. Daje joj satanski lik, te pod tom maskom ona u njegovim pesmama plimski buja u prolivanju krvi. Tako se u jednoj od najčešće izvođenih pesama na Kejvovim koncertima, Red right hand (Crvena desnica), što metaforički opisuje sveprisutnost smrti – u svakom ćošku i na svakom koraku – može prepoznati uticaj jednog Džona Miltona i njegovog dela Paradise lost (Izgubljeni raj). U ovom delu (II knjiga, stih 170-174) pod sintagmom „red right hand“ Milton podrazumeva osvetničku ruku samog Boga, ali u Kejvovom stvaralaštvu ona pre ukazuje na gospodara smrti – satanu. Moglo bi se reći da on tako kumuje venčanju Neba i Pakla, kao što to čini i Vilijam Blejk baš takvim naslovom jednog svog dela (The Marriage of Heaven and Hell). Iz ovog spoja izašle su i Kejvove Ubilačke balade (Murder ballads), album na kojem je zločinu iz strasti data pesnička forma. Manično ludilo ljubavi i smrti ovde se istražuje u krajnjim posledicama.
Premda su haotičnost i sumanutost, što proističu iz elementarnih nagona, primarno zastupljene u pesništvom oposredovanoj istini sveta, kakvim ga Kejv vidi u mnogim segmentima međuljudskih odnosa, ne sme se igubiti iz vida pritajenost svrhe kojoj teži ovaj stvaralac. Naime, budući da sebe i vlastiti doživljaj sveta izlaže u umetničkoj formi, svakako je estetička dimenzija ono što jeste mogućnost izranjanja iz stravičnih slika koje iznosi na videlo. Odatle čak i kada daje opis scena sa TV ekrana, na kojem ne vidi ništa drugo do ordinarna klanja i rutinska zverstva („I saw some ordinary slaughter / I saw some routine atrocity“, iz pesme Nature boy), kaže da treba biti lukav i hrabar, jer će „na kraju lepota spasiti svet“ („In the end it is beauty that is going to save the world“). Šilerovski motiv o estetskom vaspitanju čoveka provejava i u Kejvovoj nadi za ustanovljenjem boljeg sveta. U tom smislu i sama smrt mora biti stavljena u službu životnih snaga, budući da je jedino afirmisanjem života moguće ostvariti željeni cilj. Tu mesta za predaju nema, jer bi svaki drugi potez bio izdaja lepote ili kukavičlukom podstaknuta pobeda smrti. Stoga smrt ne može i ne sme biti kraj. Ovu poziciju Kejv će podeliti sa Bobom Dilanom, odajući mu počast obradom njegove pesme The death is not the end, koju izvodu u društvu članova svog benda Bed seeds, ali i drugih poznatih likova sa muzičke scene, tako da je zajedno pevaju Bliksa Bargeld (njegov dugogodišnji saradnik i osnivač kultnog nemačkog benda Einstürzende Neubauten), Mik Harvi (koji je od početka Kejvove karijere uz njega, kao vrsni multiinstrumentalista), Šejn Mekgauan (nezaboravni frontmen legendarnog irskog benda The Pogues), i krhka Kajli Minog. Uzevši u obzir ovakvu opredeljenost Nika Kejva, njegov poklič „Ja samo želim da pomerim svet“ („I just want to move the world“, iz pesme There she goes, my beautiful world), ostaje čvrsto vezan za poboljšanje stanja stvari sada i ovde. Zbog toga je spreman da odgurne čak i samo nebo, kako je obznanio naslovom poslednjeg albuma za sada – Push the Sky away.
Some things we plan, others are works of inspiration, of poetry (Nik Kejv za neupućene – slušaj, čitaj, gledaj)
U svojoj višedecenijskoj umetničkoj karijeri Nik Kejv je za sada objavio 21 album (sa različitim bendovima: The boys next door, Birthday party, Grinderman, i svakako najviše sa The bad seeds – čak 15). Uz muzički opus treba dodati i dva romana – I magarica ugleda anđela (And the Ass Saw the Angel) i Smrt Zeke Manroa (The Death of Bunny Munro); oba su prevedena kod nas. Objavio je četiri knjige pesama, a komponovao je i muziku za nekoliko filmova Vima Vendersa, u kojima je imao i gostujuće uloge: „Nebo nad Berlinom“, „Do kraja sveta“, „Duša čoveka“, „Tako daleko, a tako blizu“. Pisac je scenarija za filmove „Ponuda“ i „Bezakonje“, a sa Vorenom Elisom (članom Bed Seedsa), komponovao je muziku za još nekoliko filmova, kao i za predstavu „Faust“ u produkciji Vesturport pozorišta iz Rejkjavika. Ova bogata stvaralačka baština donela mu je i tri počasna doktorata, dodeljena na univerzitetima u Melburnu (2008), Dandiju (2010) i Brajtonu (2012). Poetika Nika Kejva dobila je tako svoju potvrdu na horizontu umetnosti savremenog doba. On sam na sve to možda bi samo dodao: „Neke stvari isplaniramo, a druge su dela nadahnuća, dela poezije“ („Some things we plan, others are works of inspiration, of poetry“, iz pesme I’ll love you till the end of the world).
Piše: Vladimir MAROVIĆ
Izvor: Akuzativ
