Majls Dejvis je pionir različitih stilova u džezu, miljenik kritike i slušalaca, inspiracija i uzor mnogih generacija. Njegova dela su obeležila džez muziku 20. veka, a naročito se izdvaja album Kind of Blue.
Majls Dejvis, trubač koji je zahvaljujući lirskim tonovima i uvek promenljivom stilu postao ikona muzike dvadesetog veka, proglašen je za najboljeg džez muzičara svih vremena. Pri tome je pretekao muzičare kao što su Luj Armstrong, Ela Ficdžerald i Bili Holidej, koji su ušli u prvih 10.
Glasali su slušaoci radija BBC i Džez FM, a rezultati su predstavljeni na privremenoj digitalnoj radio stanici BBC Music Jazz. Voditeljka radija Džez FM Helen Mejhju rekla je da je Dejvis „simbol toga šta znači biti kul“.
„Majls je bio u prvim redovima najvažnijih inovacija u džezu tokom svake decenije u svojoj dugoj karijeri. Takođe je snimio najprodavaniji i najpopularniji džez album na svetu, Kind of Blue iz 1959“.
Evo cele liste najboljih deset, koji su se probili iz užeg izbora od 50 džezera:
1. Majls Dejvis
2. Luj Armstrong
3. Djuk Elington
4. Džon Koltrejn
5. Ela Ficdžerald
6. Čarli Parker
7. Bili Holidej
8. Telonijus Monk
9. Bil Evans
10. Oskar Piterson
Opisavši ovih desetoro kao „najbolje od najboljih“, voditelj Radija 3 Džefri Smit rekao je da se na prva tri mesta nalaze „besmrtnici“ džez muzike. Predstavio ih je na sledeći način: „Djuk, majstor orkestarske muzike, Luj otac svih nas u džezu, i Majls nosilac suštine savremenog duha koji se neprestano menja“.
Dejvis, koji je odrastao u Sent Luisu u američkoj državi Misuri, bio je pionir nekoliko stilova džeza, kao što su kul džez, hard bop, modalni džez, džez-rok, džez-fank i upotreba elektronike u džezu.
„Da bi neko postao i ostao veliki muzičar, uvek mora da bude otvoren za novine i da prati šta se dešava u današnjem svetu“, napisao je u svojoj autobiografiji. „Morate umeti da usvojite nove stvari da biste se dalje razvijali i uspešno predstavljali svoj muzički rad“.
Kao prvi stvaralac koji je u džez uneo ritam rokenrola, postao je inspiracija za mnoge generacije. Njegovi bestseleri uključuju eksperimentalni dvostruki album Bitches’ Brew i pedantnu, zamišljenu kompilaciju Birth of the Cool, koja prati njegov razvoj na polju kul džeza.
Saksofonista Dejv Libman, koji je svirao sa Dejvisom sedamdesetih godina XX veka, rekao je da je ovaj muzičar bio „"[Martin] Skorseze i [Frensis Ford] Kopola džeza“. „Znao je šta je sve potrebno za odličnu produkciju – svetla, zvuk, postavka, scenario, itd. Mnogi od nas su sa Majlsom svirali na način koji nikad kasnije nismo mogli da ponovimo. Nekako je umeo da nas navede da sviramo onako kako je njemu trebalo... i kako smo i mi želeli“.
Slavni muzičar je preminuo godine 1991. od upale pluća. Miles Ahead, film inspirisan Dejvisovim životom, sa Donom Čidlom u glavnoj ulozi, premijerno je prikazan prošlog meseca na Njujorškom filmskom festivalu.
Neprolazni Kind of Blue
Album Kind of Blue, koji se odavno smatra za džez album koji kupuju i oni koji inače ne slušaju džez, ne samo što je promenio stav publike o Majlsu Dejvisu, već je preobrazio i samu muziku. Sa 46 minuta prefinjene improvizacije, i dalje je bez premca, a kritičari ocenjuju da predstavlja ne samo jedan od najvećih džez albuma, več i jednu od najvažnijih prekretnica u razvoju muzike dvadesetog veka.
Početkom pedesetih godina dvadesetog veka, Džordž Rasel je predložio da se koristi modalni pristup (tj. sviranje u okviru određene skale, a ne prema unapred postavljenoj sekvenci akorda) da bi se prevazišla ograničenja koja su dotad sputavala improvizaciju. Majls je tada bio zaokupljen podvrstom džeza poznatom kao hard bop, ali pri snimanju albuma Milestone iz godine 1958, bio je spreman da se oproba u modalnom pristupu, pri čemu naslovna numera predstavlja njegov prvi snimljeni susret sa ovom formom.
Album Kind Of Blue, koji je izašao naredne godine, dalje je razradio ovu ideju i razvio je do izuzetnog stepena. Uz evokativno dočarani zadimljeni večernji ambijent, postao je sinonim za opuštenu eleganciju. Oslanja se na bluz, ali pretvara te poznate sedme akorde u zvuk koji i nakon 50 godina deluje moderno. Jednostavno rečeno, ovaj album je stvorio muzički pejzaž koji nam zvuči kul kao nijedno drugo mesto na celoj planeti.
Čini se da je ceo album odsviran s lakoćom, a za to je ključni činilac bio bend koji je Majls okupio. Sekstet uvežban do savršenstva činili su saksofonisti Džon Koltrejn i Kenonbol Ederli, bubnjar Džimi Kob, basista Pol Čejmbers i pijanista Bil Evans (koji je zamenio uobičajenog člana Vintona Kelija na svim numerama osim jedne, Freddy Freloader). Svi muzičari su kasnije ostvarili legendarnu karijeru, ali Koltrejn je usvojio Majlsov modalni pristup i najdalje odmakao na tom putu, postigavši spektakularne rezultate.
I dalje je sporno pitanje Evansove uloge u komponovanju (mnogi ga smatraju u najmanju ruku za ko-autora, a zna se da je bio učenik Džordža Rasela), ali poznato je kako su se odvijala dva dana snimanja na kojima je nastalo ovo remek delo: Dejvis je, po običaju, muzičarima samo predstavio strukture pesama tog dana, bez ikakve probe (premda su So What i All Blues ranije izvođene uživo). Od tihog žamora početnih nota na klaviru u numeri So What, pa do tužnog utišanja na kraju Flamenco Sketches, ovaj album nijednom ne posustaje, uprkos laganom i lutajućem ritmu. Još čudesnije, ne može da dosadi kad se ponovo preslušava. Kvinsi Džons tvrdi da ga sluša svakog dana, a isto preporučujemo i vama.
Prevela: Isidora Zečević, iserbia.rs
Izvor: BBC
