Kažu da kič postoji od kad postoji umetnost. Pojedini kič smatraju delom umetnosti, niže umetnosti svojevrsne nižim staležima društva kojima je obrazovanje ili nedostupno ili nedovoljno zastupljeno. Možemo ga definisati i kao most između visoke umetnosti i neobrazovanog sveta, prozor u pravu umetnost.
U svim vrstama umetnosti, kič je najčešće lako prepoznati, mada to ne mora biti pravilo. Ponekad je jako teško odrediti da li je neko delo deo visoke umetnosti ili kiča. Ima ga svuda oko nas, na bilbordima, autobusima, jaknama, šoljama, televiziji, a posebno u muzici.
Muzika je danas grana industrije. Potražnja je velika – ako autor ne pravi albume svake dve godine, taj više ne postoji.
Šou programi na televiziji vrve od budućih pevačkih zvezda koje pokušavaju da svim dostupnim sredstvima baš oni okupiraju našu pažnju. Ako bi tu borbu za slušaoce i gledaoce zamislili kao rat, svim raspoloživim oružjem pokušavaju da slome pokret otpora i izvrše apsolutnu invaziju na naše mišljenje i sistem vrednosti.
Folk je narod.
Turbo je sistem ubrizgavanja goriva
pod pritiskom u cilindar motora
sa unutrašnjim sagorijevanjem.
Ja nisam izmislio turbo folk,
ja sam mu dao ime.„Turbo folk“, Rambo Amadeus
O čemu se zapravo peva?
Peva se o prevarama, ljubavnim spletkama, stotinu hiljada puta prežvakanim temama u tekstovima punim klišea lišenih i najmanjih tragova emocija, neumesnih tvrdnji i stavova izvan bilo kakve moralne norme koji, malo po malo, uz dugotrajno izlaganje dejstvu ovih štetnih agensa, dovode do apatije.
Takvih primera ima i među najpoznatijim bendovima iz bivše države koji i dan-danas žare i pale na mnogobrojnim festivalima.Međutim, koliko god krivili televizijske i radio stanice koje prostiru svoje elektromagnetne talase kroz naš vazdušni prostor, moramo uzeti u obzir da ova kriza nije lokalnog karaktera. Posle onog što su mnogi nazvali umetničkim procvatom osamdesetih godina prošlog veka, muzičku scenu ispunjava vakuum koji su iskoristili ljudi, uglavnom biznismeni, za brzu zaradu.
Tako imamo fenomen mladog boga tinejdžerki, Džastina Bibera, koji za vrlo kratko vreme stiče ogromno bogatstvo na pesmi koja se sastoji iz jedne ili dve reči koje se ponavljaju u krug. Da situacija bude gora, na takvom tekstu radio je čitav tim tzv. stručnjaka.
Svetska popularnost pesama, uprkos lošim tekstovima
Tekstovi više ne moraju imati nikakav smisao, što zapravo nije ništa novo. Dokle god je melodija dovoljna, na tekst se ne obraća nikakva pažnja.
To su dokazali i zaposleni u londonskoj radio stanici BBC 6 koji su pre dve godine radili istraživanje o uticaju teksta na komercijalni uspeh pesme, te su sastavili listu od dest najuspešnijih pesama sa najgorim tekstovima.
Naravno, istraživanje je obuhvatalo samo englesko govorno područje, jer naše domaće govorno područje nema konkurenciju u pogledu tekstova bez smisla.
Interesantno je i to da se svetski poznata pesma Africa grupe Toto našla u prvih deset.
The wild dogs cry out in the night,
As they grow restless longing for some solitary company,
I know that I must do what’s right,
Sure as Kilimanjaro rises like Olympus above the Serengeti.„Africa”, Toto
Jedan od zaključaka izvučenih iz eksperimenta je i taj da su se osamdesetih godina prošlog veka pisali tekstovi koje bi prosečan dvanestogodišnjak mogao u potpunosti razumeti, a danas je ta granica pala na trogodišnjake. Ostaje pitanje da li su trogodišnjaci postali pametniji ili tekstovi koji pišu odrasli vređaju um. Koliko zaista razmišljamo o onome što slušamo?
Nisu samo tekstopisci krivi za današnju situaciju. Instrumenti su jeftiniji, a postoje i računarski alati koji odista pomažu u muzičkoj produkciji i u samom procesu stvaranja muzike i to bez neophodnog poznavanja osnova muzike. Uz dva ili tri uputstva sa interneta, ako su uputstva iole dobra, bilo ko može sesti za računar i bez previše muke pokušati da stvori nešto.
Tu su šabloni koji se ponavljaju, menja se ljudski glas, čitavi orkestri bivaju zamenjeni jednim jedinim računarskim programom i još jednom se iz kreacije izbacuje emocija, te melodije za toliko bivaju hladnije, a ljudi istreniranog uha to svakako primećuju.
Izbacivanje čoveka iz muzike
Ova pojava izbacivanja čoveka iz muzike je sve prisutnija kod popularnih bendova.
Još u sedamdesetim godinama prošlog veka, a verovatno i ranije, imali smo pojedine pesme bez promene ritma i dinamike. Osamdesetih se javljaju pesme sa sekvencama od par sekundi koje se neprekidno ponavljaju dok pevač ne kaže šta je imao (npr. Together in electric dreams, Human League ili True Faith, New Order).
Sredinom ove druge decenije drugog milenijuma, većina novih pesama čine kombinacija dve prethodno pomenute mogućnosti.
Da bi danas pesma bila uspešna, ona mora da ima tekst koji može razumeti trogodišnjak (ne i primeren istom), konstantan ritam s jednostavnom melodijom koja se periodično ponavlja.
Tekstovi su prazni, bez bunta, bez emocija, bez poente.
Širom sveta javljaju se grupe muzički obrazovanih ljudi koji žele vratiti publiku muzici, ili muziku publici stvarajući u mutnim vodama umetničkog kiča. Svetski poznati simfonijski orkestri obrađuju najpoznatije pesme rok i pop izvođača u maniru klasične muzike ne bi li demonstirali moć klasičnih komada i na taj način istovremeno privlačeći publiku pokušavaju istu da zainteresuju za pravu, visoku umetnost.
Londonski simfonijski orkestar objavio je album koji čine najveći hitovi britanske rok scene u aranžmanu simfonijskog orkestra, The Piano Guys neumorno prerađuju najnovije hitove kombinujući ih s Vivaldijevim Prolećem ili Pahebelovim Kanonom omogućavajući svima da se upoznaju s delima velikih kompozitora, a ko želi može i sam zagrebati dublje u umetnost.
Piše: Marko Todorović
