Povorka ide polako
Plač se ne čuje više
Neka je slava voljenima
Koji nas ostaviše
VEČNOST
Povorka ide polako
Plač se ne čuje više
Neka je slava voljenima
Koji nas ostaviše
Sada se već čuje žamor
Dok se za stolove seda
Cvetove razvejane
Sprala je kiša bleda
Kraj dveri u dnu vrta
Zene mi mutne i snene
Gledam ih gde ko oblaci
Promiču pored mene
I ja bih da zaplačem
Uhvaćen u te mreže
Podboden gnevom kao žaračem
Što me iznutra žeže
Kao da zato starim
Plakao bih kao dete
Jer u večnom detinjstvu
Vreme se moje mete
Pa drugi uzmu pričest
I iskupe se svećom
Prihvatam to ko teret
I plaćam svojom zlom srećom
Te tako sudbina mi
U susret širi ruke
Od ograde do trema
Ko usred puste luke
Ni reč ni čin to neće
I ne može da svlada
Dok zurim u drveće
I lišće koje pada
Prijevod: Dragoslav Andrić
Preuzeto iz: “Stereo stihovi, Antologija rock poezije”, Narodna knjiga, Beograd, 1983.
