fbpx

Žak Prever: Pokušaj opisa jedne večere uglednih glava u Parizu - Francuska

Sunce sija za sve, ne sija jedino u tamnicama,
ne sija za one koji rade u rudnicima, za
one koji ljušte ribu
one koji jedu ukvareno meso
one koji izrađuju ukosnice
one koji naduvavaju prazne flaše koji drugi
piju pune

prevert

Oni koji bogobojazno...

Oni koji gojazno...

Oni koji trobojno

Oni koji svečano otvaraju

Oni kojima se čini

Oni kojima se čini da im se čini

Oni što kroz gusto granje a na mesečini

Oni što imaju i na strani

Oni što pomalo grickaju

Oni što srce paraju

Oni što nema toga na svetu čega bi se

Oni što uvek sa velikim slovom

Oni što sve po notama

Oni što glancaju da se sve cakli

Oni sa stomakom

Oni što pogled obaraju

Oni što umeju da iseku pile

Oni što su ćelavi sa unutrašnje strane glave

Oni koji blagosiljaju početak lova

Oni koji gospi zamka prvu divljač darivaju

Oni što ustajte mrtvi

Oni što bajonetiraju...jer

Oni što daju topove deci

Oni što daju decu topovima.

Oni što plivaju a ne tonu

Oni koji se nikada ne zajebune

Oni kojima džinovska krila smetaju da lete

Oni što u snu sade srču od flaša po Velikom

kineskom zidu

Oni koji izigravaju vuka kad jedu ovčetinu

Oni što kradu jaja a strah ih je da ih skuvaju

Oni koji imaju četiri hiljade osamsto deset

metara Mon Blana, trista Ajfelove kule,

dvadeset pet sentimentara oko prsa i

tim se diče i ponose

Oni što tegle iz sise majke im Francuske

Oni koji sve trče, lete i svete nas, svi oni,a

i još mnogi drugi, ulazili su gordo u

Jelisejsku palatu tako da je šljunak

sve škripao pod nogama, svi oni tiskali

su se i hitali jako, jer se održavala

velika gala večera odličnika i uglednih

glava a svaki pak bejaše sebi namestio

glavu koja mu je bila najprikladnija.

............

Napolju, to je proleće, to su životinje, to je sceće,

iz Klamarske šume čuju se deca kako se zezaju još dalje od meseca, to je proleće,

igla u punom gasu vrti se ko luda u kompasu par cvikera-stariji model, uskače u bordel,

da protera kera, i velika dolihocefalna ženka, za koji trenutak,

luda od strasti, na meki divan samo će pasti.

Toplo je. U divnom danu, riboni ko pali-

drvca, traže šibicu da se protaru i odmah da

planu, proleće je, bubuljice gimnazijalaca, a evo

tu je i sultanova ćerka i krotilac mandragore, tu

su pelikani, cveće na balkonima, tu su kantice

za polivanje-pravo proleće.

Sunce sija za sve, ne sija jedino u tamnicama,

ne sija za one koji rade u rudnicima, za

one koji ljušte ribu

one koji jedu ukvareno meso

one koji izrađuju ukosnice

one koji naduvavaju prazne flaše koji drugi

piju pune

one koji seku hleb nožem

one koji svoje letovanje provode u fabrici

one koji ne znaju šta treba da se kaže

one koji muzu kravu a ne piju mleko

one koje ne uspavljuju kod zubara

one koji svoja pluća pljuju u metrou

one koji u podrumima prave naliv-pera kojima

će drugi pisati na svetlu da je sve u

najboljem redu

one koji bi imali i suviše da kažu da bi to mogli reći

one koji su našli posao

one koje ga nisu našli

one koji ga traže

one koji poje konje

one koji gledaju kako ima pas umire

one koji svoj hleb svakidašnji imaju uglavnom

sedmično

one koji se zimi greju u crkvama

one koje crkvenjak tera da se greju napolju

one koji tavore dane

one koji bi hteli da jedu da bi živeli

one koji putuju pod točkovima

one koji gledaju kako protiče Sena

one koje zapošljavaju, otpuštaju, povećavaju

im, smanjuju im, preraspoređuju ih,

pretresaju, nameštaju im kosti

one kojima uzimaju otiske

one koje nasumice izvode iz reda i streljaju ih

one koje teraju da defiluju ispred Kapije

one koji se svuda loše osećaju

one koji nisu nikada videli more

one koji mirišu po lanu jer rade sa lanom

one koji nemaju tekuću vodu

one koji nebesnoplavo znaju kao boju uniforme

one koji posipaju so po snegu i to za savršeno

smešnu nadoknadu

one koji stare brže od ostalih

one koji se nisu sagli da podignu pribadaču

one koji umiru od dosade nedeljom posle podne

jer osećaju da dolazi ponedeljak

i utorak i sreda i četvrtak i petak

i subota

i nedelja posle podne.

 

Žak Prever, 1931

Impulsportal