Voki Erceg - Izbor vinjeta iz knjige Jučer, danas i možda sutra
Foto: Ilustracija knjige Jučer, danas i možda sutra.
U pretprodaji je knjiga banjalučkog književnika Vokija Ercega, Jučer, danas i možda sutra.
Knjiga "Jučer, danas i možda sutra" koja izlazi u februaru u izdanju izdavačkog preduzeća Biblioner sastoji se od četrdeset i četiri kratke priče koje autor naziva proznim vinjetama.
"Ponekad anegdotske, ponekad melanholične, ponekad s likovima pisaca, ponekad s likovima čitalaca, često s pripovedačevim bliskim ili dalekim rođacima, prvenstveno ocem, ponekad nalik novinskoj vesti, ali koja uvek želi da nekako saoseća, pa i jedna – predstavljajući se kao nostalgična i u kojoj se lično pomalja sam pisac ili neko ko mu je ukrao ime – nalik ispovedanju o pripovedanju i pisanju, ali su uvek o nekom manjem ili većem čudu. Priče su brzaci koji se opiru brzini. Otuda je svaka takoreći vir koji je u stanju da nas ponese, ali nas neće udaviti", iz recenzije Jovice Aćina.
U nastavku pročitajte nekoliko vinjeta iz knjige.
SAMICA
Jedna je nesrećnica iz Delmara, umesto da počini samoubistvo, nehotice usmrtila delaverskog policajca čija je namera bila da nesrećnicu spreči u njenom samoubilačkom pokušaju. Porodici ubijenog policajca, koja traži zadovoljštinu u vidu smrtne kazne, priključuje se i sama samica, piše merilendska Gazeta, prenosi Dejli Delmar. Umesto smrtne kazne, nesrećnica ima da svoj život provede u zatvorskoj ćeliji, jer je tokom istrage pronađeno ne samo takozvano oproštajno pismo, već i nekoliko dnevnika napisanih s akribijom jedne usamljenice, koji uporno i dosledno ponavljaju do u detalje zamišljen pokušaj samoubistva. Kako zakon nije na strani samice, i konsekventno, na strani porodice ubijenog, samica će ostatak života, a radi se o jednoj pedesetogodišnjakinji i, kako doznaje Dejli Delmar neostvarenoj spisateljici, da provede u zatvorskim ćelijama, u kojima je čak i pokušaj samoubistva sveden na nemoguće, bez mogućnosti ranog ili, kako napominju novine, uslovnog oslobađanja.
NA MALTI
Zna se da su na otoku Malti gotovo sve crkve, posebno one manje, za koje bedekeri naglašavaju: ali nipošto (jer su skromnije) beznačajne crkve, što ih danas nazivamo i označavamo jednom opštom rečju barokne, bile decenijama, pa i stolećima, nadograđivane, tako da ne čudi, ili ne treba da čudi što – danas – u prezbiterijima takvih crkava (gde Hrist i dalje, po običaju, u svoj svojoj plastici crkava) s jedne strane stoje strogi sveci na daskama oslikanim strogim bojama tempera i tu šire ruke ili se krste u perivojima još diskutabilnih i nerazvijenih perspektiva, a onda, s druge strane, odjednom prhnu lepršavi velovi i halje, cela jedna razbarušena konfekcija, sa belim ružama i ružmarinima i ružičastim efektima naokolo, jedna uostalom podrazumevana flora i, posledično, jedna podrazumevana barokna fauna, koja obujmljuje raznorazne alegorije bezgrešnih začećȃ, koja sada više nisu na zemlji, već negde na nebu, na oblim beličastim oblacima u nekakvoj božanskoj, čistoj, mekoj pornografiji savršenog iluzionizma ulja na platnu; apoteoze u apsidama malteških crkava, s gologuzim kupidonima na pufnastim oblicima, nalik plavičastoj, šećernoj vuni, sve te raznorazne pijete i pozlaćene predikaonice, konvulentne forme i vrtoglava preplitanja u unutrašnjosti crkava, sve to samo još može da uznemiri svest posmatrača, koja je neminovno napadnuta, uzurpirana i čim se stupi u glavni brod a – zna se – u glavni brod, lađu, danas se u crkve na Malti, dolazi kroz klizna, neprobojna staklena vrata, koja se, prirodno, nalaze na portalima crkava te se posetiocima otvaraju jedino sa overavanjem turističkih karata i akreditacija, naravno, na za to predviđenim elektronskim uređajima. Priča se kako danas na Malti crkvama upravlja takozvana turistička zajednica Malte i, posledično, turističke agencije, a za liturgije kojima se tamošnji puk i dalje prepušta, jer na Malti, kako se priča, više nema živog, u ovom slučaju treba reći: svećenika, unajmljeni su za to osposobljeni glumci sa Sicilije koji, po potrebi, obavljaju i crkvena venčanja i, posledično, sprovode. Da li prema tome, pita me jedan prijatelj, turističkim zajednicama upravljaju negdašnji sveštenici?
KONSIJERŽ
Sposobnost jednog konsijerža, Kopta iz Asvana – s kojim smo se toliko zbližili da smo ga, kao i on nas, oslovljavali sa habibi – sastojala se u tome da je tragično umeo da prepriča kao komično, a komično pak kao tragično. U Egiptu, rekao je, gde je civilizacija takoreći napravila prve korake i gde se, kao nigde drugde na svetu, postavljaju ona velika i najveća, dakle suštinska pitanja i gde se uvek raspravlja samo o takozvanim velikim, pa i najvećim i suštinskim pitanjima za koja su uslovi u Egiptu, u Kairu, a naročito u lobiju hotela Four Seasons zaista najpovoljniji mogućni uslovi, sada može još samo da se svedoči i govori o jednoj klonuloj i potonuloj civilizaciji, koja baza na četiri noge, kao posrnuli pijanac, kao takoreći, rekao je naš konsijerž, posrnuće. Takvo stanje stvari prouzrokovano je isključivo zbog takozvanih turista koji su, prema shvatanju konsijerža, zločinci prvog reda, naravno, ne samo u Egiptu, već, smatra naš konsijerž: u celome svetu. Za jedan od mnogih primera, naš konsijerž iz Asvana, uzima vlasnika jedne fabrike celuloze iz Bavarske koji unazad dvadeset godina, kao turista podrazumeva se, Egipat posećuje isključivo u društvu svoje majke. O majci sina vlasnika jedne fabrike celuloze iz Bavarske, te o sinu, vlasniku jedne fabrike celuloze iz Bavarske, on ne želi da ispriča niti jednu jedinu anegdotu, jer bismo mogli da pomislimo kako on, naš konsijerž, izmišlja, što mu naravno, zbog njegove, za pričanje odveć sklone prirode, ne polazi za rukom te uzvikne: „mashi“ i priznaje da ga, na primer, veoma uznemirava kada majka sina vlasnika jedne fabrike celuloze iz Bavarske ili, češće, kada sin, vlasnik jedne fabrike celuloze iz Bavarske, priča takozvane doskočice koje, umesto da zasmeju, našeg konsijerža navode na krajnje izveštačen kez i neprijatnost. Zainteresovani, a kako smo u Egiptu, zbog alkohola na koji nismo marili koliko trošimo ili hašiša, do kojeg smo mogli da dođemo na svakom ćošku, bili raspoloženi, insistirali smo i ispitivali našeg konsijerža da li možda može da se priseti jedne takve šale ili pošalice, anegdote ili vica koju priča sin, ili majka sina, vlasnika jedne fabrike celuloze iz Bavarske. Naš konsijerž se uistinu seća, naravno ne jedne, poznato mu je više takvih pošalica i nakon svake takve šale i doskočice koju nam ispriča, a koju našem konsijeržu priča majka ili sin iz Bavarske, mi klimamo glavom i odobravamo i saglasni smo da ta i takva pošalica ni po koju cenu ne može da se nazove duhovitom. Dok promatramo kako egipatska turistička policija, naoružana do zuba, formira kordon da bi na brodicu sprovela grupu turista što odlazi na plovidbu Nilom, naš konsijerž, prekidajući tišinu, koja je, s našim konsijeržem uvek – ona više nego prijatna tišina – kaže kako on samo prema načinu na koji vlasnik fabrike celuloze iz Bavarske svojoj majci kaže: mama, može da nasluti da je s ovom civilizacijom svršeno. Način na koji konsijerž iz Asvana priča anegdote o gostima hotela Four Season, ili pak gostima drugih hotela gde je radio, u El Kusejru ili Sal Hašišu, uvek proizvodi na nas utisak, mada mi nikada nismo sigurni da li bi taj utisak trebalo na nas da deluje komično ili pak tragično.
CITAT
Osam sati; ustao pre pet – u osam već preživeo čitav svoj dan duhom i zaslužio pravo da budem glup do večeri.
FRAGMENAT
Kroz studen stan probijam se do reči, ne vodim nikakav dnevnik, ali uvek pri ruci imam svesku, obično malog formata: „Jučer zaboravio da napišem: Svaki dan bar nešto zapisati”.
VARIJACIJA
Dve opasnosti prete mojoj svakodnevici: strah od pisanja i strah od nepisanja.
NEDOVRŠENI RUKOPIS
Kada otvorim jednu od fioka radnoga stola, ugledam album starih fotografija, znam odakle mi taj album, sećam se kada i zašto sam ga stavio u fioku radnog stola, pa ipak sam iznenađen; pomislim: veličanstvena je škrtost porodične hronike na crno-belim fotografijama ispod providne hartije koja se lako gužva. Očekujem svašta u toj debeloj knjizi nalik folijantu, čak i oca iz dubrovačkih dana, sa nekom drugom ženom u zagrljaju, koja nije moja majka, ali ne očekujem da pronađem bilo kakav rukopis; naravno, isprva ga ne čitam, odupirem se, kao da se nešto volšebno nalazi u tom rukopisu – nešto, ma koliko to preterano zvučalo – što će da emanira i da me proguta. Noć vlada neizmerno; čuje se tišina: napolju: suh kašalj prolaznika. Kap se otrgne iz slavine i zacvili. Mačka prede. Ako rastvorim tu hartiju, pomišljam, sa rukopisom, osećam da će mi njeno šuštanje rasparati uši, tako tišina sebi daje oduška; bojler zuji u kuhinji, nameštaj pucketa u stanu. Zvuk. Zvuk. Zvuk. Krajnje je vreme, čujem rečenicu u mojoj svesti, da podignem hartiju, da je, jer je presavijena, rastvorim: to je tanka, lakša od šezdeset grama hartija, na kojoj je rukopis otkucan na pisaćoj mašini. Čak i zvukovi tipkanja pisaće mašine dolaze u moju svest, napokon, prihvatam izazov, podižem i rastvaram hartiju. Tamo piše:
MANIJA
Pacijent prijatelja našeg oca, godinama nakon što ga je supruga napustila, masturbirao bi samo ukoliko bi izmaštavao slike intimne istorije koje je proživeo sa svojom suprugom. I nakon što mu je bivša žena u automobilskoj nesreći iznenada smrtno stradala, glave razmrskane i polomljenih udova, on je nekoliko puta bio gotov da prekine tu, kako ju je nazvao maniju, ali mu to još nijednom nije pošlo za rukom.
Voki Erceg, iz knjige Jučer, danas i možda sutra
Voki Erceg, foto: Predrag Milašinović
Voki Erceg (1986, Banjaluka) rano djetinjstvo proveo na Korčuli, a u Banjaluci završio osnovnu i srednju školu. Diplomirao na Akademiji umjetnosti, Dramski odsjek, filmska i TV režija u klasi prof. Predraga Velinovića, dugometražnim dokumentarnim filmom Benjamin (Božji ljudi), koji, nažalost, nikada nije ugledao mrak bioskopske sale. Napisao je više scenarija, od kojih mu je najdraža dramatizacija adramatične priče Žena na kamenu Iva Andrića; autor je više kratkometražnih filmova. Režirao je eksperimentalno-dokumentarni film Priča [u tri slike]. Tokom studija priredio je zbornik kratke kratke proze mladih pisaca sa prostora bivše Jugoslavije Ja sam priča i objavio prvu zbirku priča Senka, 2011. godine. Nakon studija osnovao je bilingvalni književni časopis Hourglass literary magazine/ P(j)eščanik i režirao dugometražni dokumentarni film Rad u nastajanju.
Voki Erceg zastupljen je u nekoliko antologija kratke proze, dobitnik je nekoliko priznanja i nagrada za književno stvaralaštvo, sarađuje sa književnim časopisima iz regiona; prevodi sa engleskog jezika. Knjige prevoda: Đakomo Džojs i Pomes Penyeach, Džejmsa Džojsa. U posljednje tri godine živi na relaciji Grčka – Turska – Banjaluka kao samostalni umjetnik.
