Vislava Šimborska – najveća dama poljske poezije
„Uvek sam pisala kratke pesme. Čak sam i zarađivala od svojih prvih kratkih pesama. Pisala sam ih i kada bi se god dopale mom ocu, a morale su da budu duhovite i bez ikakvih liričnih ispovesti, on bi vadio novčanik i plaćao mi za njih.“
Vislavina biografija je dugo bila velika nepoznanica. Nije se znalo čak ni šta je studirala. Nagađalo se s vremena na vreme. Te književnost. Te filozofiju. Te biologiju. Na konferenciji za štampu održanoj posle vesti o Nobelovoj nagradi, koju je primila 1996. godine, rekla je nešto više o sebi. Da je rođena u Bninju kod Poznanja 1923. godine. Da je detinjstvo provela u Zakopanu, gde joj je otac bio upranik imanja čuvene aristokratke porodice Zamojski. Da joj se majka zvala Ana Marija Rotemund. Da se porodica posle očeve smrti 1931. preselila u Krakov, gde je provela ceo svoj život. Da je završila čuvenu gimnazuju Uršulanki. Da je maturirala za vreme okupacije pohađajuči tzv. Tajne kurseve. Veoma rano je počela da radi. Najpre na železnici. Između 1943-48. studirala je polonistiku i sociologiju na Jagelonskom univerzitetu. Ni jedne ni druge studije nije završila.
Vislava Šimborska je ostala upamćena kao izuzetna pesnikinja, ali njen privatni život nije ništa manje interesantan. Nekoliko manje poznatih ekscentričnih osobina, koje je posedovala, dodatno otkrivaju njen brilijantni um, velikodušno srce i divan osećaj za humor.
„Uvek sam pisala kratke pesme. Čak sam i zarađivala od svojih prvih kratkih pesama. Pisala sam ih i kada bi se god dopale mom ocu, a morale su da budu duhovite i bez ikakvih liričnih ispovesti, on bi vadio novčanik i plaćao mi za njih.“
Njeni najbliži prijatelji je pamte kao skromnu i smirenu osobu. Niti je volela da postavlja pitanja kojima bi zadirala u tuđu intimu, niti je volela da govori o sebi. Nije volela hvalisanje ni proslave. Nije volela ni da priča o literaturi kao ni o tehnici pisanja poezije, verujuću da umetnici treba da se iskazuju samo kroz svoj rad. Detinji smisao za humor, koji provejava kroz njene tekstove, prati Šimborsku i u svakodnevnom životu. Znala je često da poklanja prijateljima čestitke sa svojim vrcavim kolažima ili da organizuje lutrije na kojima je delila male, slatke, kičaste nagrade.
„Imala sam prilično srećan život, u kom je takođe bilo smrti i razočarenja, ali radije ne bih pričala o ličnim stvarima, i volela bih kada ni drugi ne bi pričali o svojim ličnim stvarima takođe. Za ljude imam drugo lice, zato me svi vide kao srećnu osobu punu anegdota, koja ne radi ništa drugo osim što smišlja igrice i zagonetke. Kada sam tužna i zabrinuta ne idem među ljude.“
Za svoj književni rad bila je nagrađivana. Godine 1954. Dobila je Nagradu za književnost grada Krakova, 1963. Nagradu Ministarstva za kulturu i umetnost II stepena. Od stranih nagrada 1992. Dobila je Geteovu a 1995. Herderovu, koju dodeljuje Bečki univerzitet. 1996. Godine je dobila Nagradu poljskog PEN-Kluba. Te iste godine dobila je i Nobelovu nagradu za književnost. Njena poezija je do sada prevedena na 36 jezika.
Album
Niko u porodici nije umro od ljubavi.
Što je tamo bilo, bilo je, ali ništa za mit.
Romei sušice? Julije difterije?
Neki su čak doživeli duboku starost.
Nikakve žrtve neodgovaranja
na pismo orošeno suzama!
Uvek su se na kraju pojavljivali susedi
s ružama i binoklima.
Nikakvog gušenja u stilskom ormaru
kada bi se naglo vratio ljubavničin muž!
Nikome ti steznici, mantilići, volani
nisu smetali da uđe na fotografiju.
I nikad u duši paklenoga Boša!
I nikad sa pištoljem u vrt!
(Umirali su s metkom u lobanji, ali iz drugog razloga,
i na poljskim nosilima).
Čak i ona, sa ekstatičnom punđom
i očima podbulim kao posle bala,
otplovila je velikim krvotokom,
ali ne k tebi, partneru, i ne od žalosti.
Možda je neko ranije, pre dagerotipa –
ali od ovih što su u albumu, koliko znam, niko.
Izrugivale su se tuge, leteo dan za danom,
A oni su, utešeni, umirali od gripa.
Govor u birou za izgubljene stvari
Na putu s juga na sever izgubila sam nekoliko boginja,
i mnogo bogova na putu sa istoka na zapad.
Jednom zauvek ugasilo mi nekoliko zvezda, nebo otvori se.
U more potonulo jedno, pa drugo ostrvo.
Čak tačno ne znam, gde sam ostavila kandže,
ko ide u mom krznu, ko živi u mojoj ljušturi.
Pomrli mi braća i sestre, kada sam ispuzala na kopno
po koja koščica samo u meni godišnjicu praznuje.
Iskakala sam iz kože, trošila pršljenove i noge,
veoma mnogo puta padala u nesvest.
Odavno sam na sve to zažmirivala trećim okom,
mahala perajem i tresla grane.
Denulo se, propalo, na sve četiri strane razvejalo.
Sama se čudim, koliko je malo od mene ostalo:
trenutno pojedinačna osoba ljudskog roda,
koja je samo kišobran juče u tramvaju izgubila.
Priča
Ribari u dubinama ulovili bocu. U njoj papirić, a na njemu sledeće reči: „Ljudi, spasavajte! Ovde sam. Okean me izbacio na pusto ostrvo. Stojim na obali, očekujući pomoć. Požurite. Ovde sam!“
– Nedostaje datum. Sigurno je već kasno. Boca je mogla dugo plutati morem – reče prvi ribar.
– Nije označeno ni mesto. Čak se ne zna ni koji je okean – reče drugi ribar.
– Nije ni previše kasno, ni previše daleko. Ovde su svuda ostrva – reče treći ribar.
Postade neprijatno. Zavlada ćutnja. To je odlika opštih istina
