Tomas Bernhard: O Salzburgu

Ovaj grad izopštio je sve čiji um više nije mogao razumeti, i nikad ih, ni pod kojim uslovima, nije primio natrag, kao što znam iz iskustva

Ovaj grad izopštio je sve čiji um više nije mogao razumeti, i nikad ih, ni pod kojim uslovima, nije primio natrag, kao što znam iz iskustva, i upravo iz tih razloga, sastavljenih od stotina žalosnih i podmukilih i užasnih iskustava, on mi je postajao sve više nesnosan, kakav je u osnovi ostao do danas, i svaka drugačija tvrdnja bili bi pogrešna i laž i kleveta, a ove beleške moraju biti zabeležene sad, a ne kasnije, i to upravo u ovom trenutku kad imam mogućnost da se bez ograda vratim u detinjstvo i mladost, posebno u vreme dok sam učio i studirao u Salzburgu, s nepotkupljivošću neophodnom za takav opis kao napomenu i iskrenom krivnjom, taj trenutak u kom će biti rečeno što mora biti rečeno, napomenuto što mora biti napomenuto, mora biti iskorišten, ne bi li se tadašnjoj istini, stvarnosti i činjeničnom stanju bar u smislu napomene pomoglo da ostvari svoje pravo, jer odveć lako dolazi vreme ulepšavanja i nedopustivog ublažavanja, a Salzburg, kao grad mog učenja i studiranja, bio je za mene sve drugo samo ne lep, samo ne podnošljiv, samo ne grad kojem bih danas mogao oprostiti na način da ga krivotvorim. Taj grad uvek mi je nanosio samo bol, jednostavno ne dopuštajući da dete i mladić, što sam tada bio, osjeti sreću i radost i sigurnost, on nikad nije bio ono što se o njemu iz poslovnih razloga ili jednostavno iz neodgovornosti tvrdilo, mjesto na kojem bi mladi čovjek bio zbrinut i dobro se razvijao, gde bi bio radostan, štaviše sretan. Trenuci radosti i sreće koje sam doživeo u tom gradu mogu se izbrojiti na prste jedne ruke, a i za njih sam platio skupu cenu. Ali nije bilo u pitanju samo to nesretno doba rata i njegovih razaranja na površini i ljudima koji su postojali na toj površini, duhovnog stanja čiji je jedini cilj bio da nanosi štetu prirodi i ljudima, ne samo okolnost propasti i potpunog zamračenja Nemačke i čitave Europe, zbog čega to razdoblje dan-danas klasifikujem kao najmračnije i najmukotrpnije u svom životu, i ne samo moja priroda, u uslovima tog zamračenja vremena i ljudi i prirode uopšteno u visokoj meri i na fatalan način prijemčiva za sve prirodne odnose, koja je u osnovi uvek i u potpunosti izložena, bio je to /i ostao/ ne samo za mene ubojiti duh ovoga grada, to ne samo mene ubojito tlo smrti. Lepota ovoga mesta i njegova krajolika o kojoj neprestano govori čitav svet, uvek na najnepromišljeniji način, a zaista i u nedopustivom tonu, upravo je onaj ubojiti element na ovom ubojitom tlu, ovde ljude, koji su s ovim gradom i njegovim krajolikom povezani i prirodnom silom za njega prikovani rođenjem ili na neki drugi radikalan način koji nisu skrivili sami, ta svetski poznata lepota neprestano gnječi. Takva svetski poznata lepota u sprezi s takvom neljudskom i neprijateljskom klimom postaje ubojita...Duh ovoga grada tako je tokom čitave godine katoličko-nacionalsocijalistički neduh, sve ostalo je laž. Leti se pod imenom Salcburškog festivala u ovom gradu licemerno hini univerzalnost, a sredstvo takozvane svetske umetnosti samo je sredstvo zamagljivanja i licemerno hinjenje, zataškavanje muzikom i zataškavanje glumom, takozvanu visoku umetnost leti ovaj grad i njegovi stanovnici ne zloupotrebljavaju ni za što drugo nego za svoje podmukle poslovne svrhe. Festival se održava samo kako bi se na nekoliko meseci prekrila kaljuža ovoga grada..."