„Svet seksa“ Henri Miler
Sve što se učini u ime Društva, velika je laž.
Da bi se oslobodio želje, čovek to mora želeti.
Kao i svaki čovek, ja sam sebi najgori neprijatelj.
Za razliku od većine ljudi, međutim, ja
znam takođe da sam i svoj spasilac.
Sve bledi osim boli. STVARI SU ONAKVE KAKVE JESU.
To je strašna, neprestana bol... A kad pomisliš da
treba samo da se ubiješ – i zagonetka je rešena!
Ali, je li to rešenje?
Sigurno će svanuti dan kad će postati isuviše jasno
da je malo onih koji zaslužuju naziv: ČOVEK.
Što postaješ toga svesniji, manje ljudi nalaziš.
Drži se uporno te misli i završićeš u praznini Himalaja,
kako bi tamo otkrio da se ono, što se naziva čovek,
tek treba roditi.
U toku tih muških prilagođavanja stvarnosti,
ženski svet prolazi kroz prizmatičnu deformaciju.
U tom trenutku razvoja nailazi neko ko ima više
iskustva, neko »ko poznaje žene«. To je realistična
budala, prizeman tip koji veruje da spavati sa ženom
znači poznavati je.
...zaljubiti se preko ušiju znači udvarati se propasti.
Ako bih popustio njenim mušicama i hirovima,
mogla bi i bila bi voljna da mi veruje do kraja.
To je bila njena logika.
Da, ljubav je magnet koji spaja dva suprotna pola.
Niko ne pita što je to potrebno da bi ih održalo zajedno.
Ljubav će se pobrinuti za sebe. A ona to i radi – umirući
prirodnom smrću.
Ljubav je drama dopunjavanja, sjedinjenja.
Lična i neizmerna, ona vodi spasenju od tiranije ega.
Seks je bezličan, i nekad se može, a nekad ne može
poistovetiti s ljubavlju.
Seks može učvrstiti i produbiti ljubav,
ili delovati razorno.
Niko kroz život ne ide ravnom linijom.
Često propustimo zaustavljanje na stanicama
naznačenima u redu vožnje. Ponekad siđemo sa staze.
Ponekad izgubimo put, ili se dignemo u zrak i nestanemo
kao prašina. Ponekad krenemo na najsjajnije putovanje,
a da se ni ne maknemo s mesta.
Svako piše svoju vlastitu istoriju svetskih događaja.
Kada bi bilo moguće uporediti informacije, bili bismo
obeshrabreni otkrićem da istorija nema ni stvarnosti,
ni autentičnosti, da je prošlost, privatna ili univerzalna,
neprohodna džungla.
Čovek je ljut zbog nepotrebne
smrti – makar i smrti jedne budale.
Novac! Novac da se troši!
Novac znači moć. Moć znači rešiti sve ubistvom.
Ubistvo znači život.
ERGO, ne zavaravajte se!
Uveren sam da ono što smo odlučili nazvati
civilizacijom, nije počelo ni u jednom trenutku
vremena koje su naši naučnici, ograničenog znanja
i shvatanja, odredili kao trenutke rađanja.
Nigde ne vidim ni kraja ni početka. Vidim da život
i smrt idu uporedno kao sijamski blizanci spojeni u struku.
Da bi živeo, moraš biti ne samo budan, već i razbuđen.
Kad bismo zaista bili budni, bili bismo
zapanjeni grozotom svakodnevnog života.
Niko pri zdravom razumu ne bi mogao izvoditi
ludosti koje se od nas zahtevaju u svakom trenutku dana.
Svi smo mi žrtve, bili na vrhu, na dnu ili u sredini.
Nema spasa, nema imuniteta.
Slediti, ne voditi, čovekovo je prokletstvo.
Zatrpavamo zemlju svojim pronalascima ni ne
pomišljajući da su možda nepotrebni ili štetni.
Pronalazimo zapanjujuća sredstva komunikacija,
no komuniciramo li jedni s drugima? Pokrećemo
svoja tela neverovatnim brzinama, no napuštamo
li zaista mesto s kojeg smo krenuli?
Mentalno, moralno, duhovno, mi smo sputani.
Sve što se učini u ime Društva, velika je laž.
Način na koji ljudi govore, način na koji hodaju,
odevaju se, način na koji jedu i gde jedu, način na
koji gledaju jedni druge, svaki detalj, svaki pokret
koji naprave, otkriva prisutnost ili odsutnost seksa.
Po celom su svetu rasuta mesta, gde se muškarci
i žene uvijaju i bacakaju na tvrdim krevetima,
grozničavih čela oblivenih znojem, neplodnih
mozgova koji vrve jalovim nadama i osvetoljubivim
snovima...
