Stefan Simić: EPOHA BUKOVSKOG

Bukovski je bez sumnje veliki pisac, sudeći po trenutnom uticaju možda i najveći. Međutim, šta ga to čini velikim?

Veliki Jugoslovenski pesnik Kiko Sarajlić je krajem dvadesetog veka izjavio: “Otkako je Bukovski postao neka vrsta orijentira za mlade, čini mi se da je i literatura krenula stranputicom. Postoje orijentiri, postoje ljudi poput Moravije, Kamija, Nerude, koji su mogli pokretati razne (bitne) stvari. Sad je toga sve manje, sve je pomereno...“

Savremeni čovek sve manje traži odgovore kod Getea, Rusoa, Tolstoja, okreće se Bukovskom, i njegovoj individualističkoj filozofiji svakodnevnice “koja sve opravada”, i u “kojoj se sve može”.

Bukovski je bez sumnje veliki pisac, sudeći po trenutnom uticaju možda i najveći. Međutim, šta ga to čini velikim?

On je vrlo vešto krenuo u obračun “sa svetom oko sebe” iz perspektive običnog, malog, čoveka. Sebi nije dao zadatak da brani hrišćanstvo, ni socijalizam, demokratiju, ni jedan religijski, ili politički sistem. Ne, krenuo je da udara po svemu, nemilosrdno, cinično, u ime “čoveka”, i u ime “ljudske duše”.

Jedan od glavnih njegovih književnih načina je upravo u omalovažavanju i demistifikovanju sveta, koristeći negaciju kao glavnu kreaciju. Bukovski je pljunuo na sve, čak i na samoga sebe.

Kako je moguće da Bukovski kao veliki negator svega postojećeg postaje najobožavaniji pesnik današnjice? Kako je moguće da onaj koji najviše “pljuje” postaje onaj koji je najviše hvaljen? Kojom to pesničkom magijom raspolaže Bukovski kada uspeva da pridobije na svoju stranu sve one koje bi on prvi izvrgnuo ruglu u svom životu i stvaralaštvu?

U vremenu masovnih medija i destrukcije ljudskog gde nestaju jasni vrednosni pravci, kao iz pepela diže se Bukovski svojom individualističkom filozofijom. Nema ideala, nema budućnosti, nema prošlosti, nema vere u brak i otadžbinu, samo zlo i deformacije, samo patologija koja izbija na sve strane, i usamljeni pojedinac zatvoren u četiri zida koji “čuva svoju dušu” i koji se ruga svemu tome.

On se u svojim delima neprekidno suočava sa životnim ništavilom. Ne nudi poput Krleže odgovore u komunizmu, ne upućuje nas na Hrišćanskog Boga poput Dostojevskog, ne poziva, kao Marks, radnike da se bore za promenu svog društvenog položaja i za svoja građanska prava. Ne, ne, i ne. Zaobilazi sve to, velike ideje, istoriju, pozivanje na društvenu odgovornost, mogućnost bilo kakvog uticaja na promene u svetu, i obraća se čoveku, neposredno, direktno, na ti, ne obavezujući ga ni na šta.

Verovatno niko u književnosti nije uspeo do te mere da bude intiman sa čitaocem kao Bukovski. Neopterećen odbranom vladajućih moralnih normi on ispisuje poruke čoveku. Jasne, direktne, neodoljive, kakav je, uostalom, i njegov stil pisanja. Bukovski ne očekuje ništa od svog čitaoca, ni revoluciju, ni poniznost, ni zahvalnost, vraća ga sebi, svojoj svakodnevnici, i nagoni ga da istraje u izgubljenom svetu.

Bukovski je uveo u književnost više “života” nego bilo koji drugi pisac u istoriji, približio običnom čoveku, i izjednačio život sa poezijom. Njegov jezik je pojednostavljen, nema “teško razumljivih” reči, nema lokalizama, nema simbola koji zahtevaju šire poznavanje umetnosti i kulture. Sve je mainstream, sve je lako svarljivo i na dohvat ruke, sve je prilagođeno i sažvakano.

Nakon nekoliko pročitanih pesama Bukovskog svako se oseća sposobnim da piše poeziju.

Nakon nekoliko pročitanih mudrosti Bukovskog svako se oseća mudracem.

Bukovski je u pesničkoj negaciji, nalik na Ničea i Tolstoja, samo neuporedivo jednostavnije i bliže tzv. običnom čoveku, uspeo da sublimira svu nemoć i raznolikost ljudske egzistencije, i da upravo u toj nemoći pronađe smisao. On ne nudi “velika rešenja”, kod njega nema “velikih ideja”, kod njega nema “spasioca”, ne, samo čovek suočen sa sobom, svojom srećom i nesrećom, i svetom oko sebe.

Bukovski u knjizi kolumni “Beleškama matorog pokvarenjaka” kaže – “Kako možeš da sereš kada ti je u dupe nabijen hrišćanski džep star 2000 godine? Da bi shvatio stvari ne čitaj Marksa. Suvoparno sranje. Molim te, shvati dušu. Marks su samo tenkovi koji prolaze kroz Prag. Nemoj da te tako uhvate... Izbegavaj Šekspira, Foknera, a naročito Džordža Bernarda Šoa, najnaduvanije izmišljotine veka... Hoće li Čovek biti pred mojim vratima? Koga boli kurac?”

Upravo poslednja rečenica u ovom citatu najbolje opisuje svet u kome živimo, kao i banalizaciju svega...

Bukovski ne kači sebi oreol svetitelja i misionara, on ih ruši, gazi po njima, i upravo u tom svlačenju i čišćenju od svega on postaje svetitelj i misionar za mnoge. Bukovski rušeći bogove i sam postaje bog. Čitaoci se poistovećuju sa njim, postaju on sam, osećaju da to piše neko “njihov”. Pojavljuje se kao motivator koji sve prašta, kao čovek koji sve “tvoje” razume...

Kako je moguće da od tolikih pisaca, od ljudi sa enciklopedijskim znanjem, od ljudi koji su menjali tok istorije, učestovali u kreiranju svog vremena, Bukovski izbije na sam vrh? Neko sa margine društvenih zbivanja, neko ko vrlo svesno i umešno “piša” i “sere” po svemu?

On uporno trči suprotnom stazom u odnosu na vodeće pisce svog vremena. Na prvi pogled gubitnik, večiti luzer, propalica, dok je, u stvari, čitava staza njegova staza, i čitav svet njegov svet. Nepripadanje i negacija postojećeg otvorilo mu je vrata pripadnosti “svima”, i onoga što tek dolazi. Njegov stvaralački prostor je beskonačan zato što je on vrlo vešto izašao iz opšteprihvaćenih književnih metoda i vrednosti vremena u kome je živeo. Sve je okrenuo naopačke, prilagodio sebi, i postavio onako kako odgovara njegovom stilu, načinu života...

Bukovski se igra, smišlja, izmišlja, prilagođava, ne opterećen bilo čime, bez respekta prema bilo kome...

Njegova pesnička pozicija, njegova osmatračnica, sa koja posmatra svet ispostavila se kao idealna. Neopterećen odbranom “velikih ideja”, neopterećen “promenom sveta”, ili “promenom ljudske prirode” izvanredno koristi prostor koji se otvara. Napada sve oko sebe, izvrgava ruglu, cinično, sarkastično, izvanredno duhovito, a ništa ne brini?

Zar to nije savremeni čovek? Zatvoren u četiri zida u nekom milionskom gradu, nestabilan, nepoverljiv, nepouzdan, spreman svemu da se podsmehne? Zar to nisu opisi podeljene ličnosti? Čoveka koji ne zna ni gde ide, ni šta radi, koji ne veruje ni u šta, i podiže kule i gradove oko sebe, u svojoj samoći? Zar to nije savremeni čovek u čijim se rečima ne oseća poštovanje prema prošlosti, ni nada i vera u budućnost?

Bukovski je nesumnjivo pobedio, pošlo mu je za rukom ono što stotinama drugih velikih pisaca nije. Pobedio je vreme u kojem živeo, i postao glas savesti, unutrašnji glas, drugo JA, koje živi u svakom čoveku, i koje govori kroz njega.

Teza da čitaju Bukovskog i oni koji ne mare za književnost govori u prilog njegovoj književnoj intuiciji da ujednači poeziju sa životom, i približi je svima... Vrlo vešto je iskoristio prostor koji su otvorili Selin, Selindžer, Fante, samo je još dodatno prilagodio stil i formu savremenom čitaocu.

Bukovski ima milione sledbenika, simpatizera, oponašatelja, kako u životu, tako i u pisanju. Glavna i osnovna razlika između njega i njih je što oni nisu Bukovski. Možda su bolji, ali nisu Bukovski. Možda su zanimljiviji, ali nisu Bukovski. Možda su obrazovaniji, ali nisu Bukovski.

Bukovski je mnogo više od pisca, Bukovski je postao književni pravac, način mišljenja, način života, simbol epohe u kojoj živimo, epohe koja se obračunava sa asketizmom, idealizmom, vizionarstvom, i sve banalizuje i utapa u blato svakodnevnice...

Vreme Bukovskog nesumnjivo tek dolazi, kapitalizam nemilosrdno briše ljudski i životni prostor stvarajući gomile usamljenika koji u samouništenju pronalaze svoju potvrdu. Bukovski koliko god predstavljan kao kritičar kapitalizma predstavlja simbol kapitalističkog načina života. Koliko god se u svojim pesmama i tekstovima predstavljao kao pravednik, rušeći sve oko sebe, šta za uzvrat, kao rešenje, nudi?

Tačno tako, ne nudi ništa, osim prividnog saosećanja i razumevanja...

Što čovečanstvo više propada, Bukovski postaje sve veći. Što čovečanstvu bude potrebnija organizovana ljudska akcija, očuvanje planete u ekološkom smislu, civilizacijski prevrat, glas i podsmeh Bukovskog u vidu njegovih sledbenika biće sve ciničniji.

Upravo je glas Bukovskog glas izgubljenog čoveka koji se davi u vlastitom ništavilu. Nema Boga, nema ideala, nema države, nema revolucije, nema promene, nema ničega što je sveto i trajno, nema pravila i zakona, nema ničega.

Samo čovek zaronjen u svojim mislima, zagledan u svoju prolaznost, svoje ništavilo, i svet koji ga okružuje? Ne čovek kao stvaralac istorije, ne čovek kao duhovni svetionik, ne bogočovek, ili čovekobog, već izgubljeni pojedinac u vremenu i prostoru, pijan i nezainteresovan, kome je sve dozvoljeno, bez odgovornosti prema prošlosti, budućnosti...

Bukovski je uspeo ono što ni jedan drugi pisac u istoriji nije – vrlo vešto je oslobodio čoveka savesti približavajući ga najsebičnijem mogućem sebi.

U prevodu, zaključiće čitalac, kada je mogao Bukovski, zašto ne bih mogao i ja?!

Piše: Stefan Simić, Radio gornji grad