Sigizmund Kržižanovski – Spinoza i pauk
A pauk? Naslonivši se stomakom na prašnjavog Klaurbergusa, pogruzi se u čisto nerazmišljanje. Filozof je imao šta da nauči od pauka, ali šta je mogao naučiti pauk od filozofa.
Biograf Bendetika Spinoze, Kolerus (17. vek) saopštava o filozofu: “On je voleo, u časovima odmora od naučnog rada, da bacivši muvu u mrežu pauku, koji je živeo u uglu njegove sobe, posmatra kretanja žrtve i grabljivca. Ponekad, priča se, on se pri tome smejao“.
* * * * *
Stari čupavi pauk krstaš, osetivši na sebi pogled filozofa, malo se, što je s njim bilo veoma retko, uzrujao. Razume se, trenutak je bio više nego značajan. Verovatno, usled tog čisto umetničkog uznemirenja majstora, dve-tri niti se prekinuše i umrsiše ,ali, uopšte gledano, posao je svršen, kao i uvek: brzo i uredno.
Osam tankih unutra nagnutih nožica pauka, korača po tesno zategnutom vezu paučine, metodično, sa potpunom doslednošću, tačno numerisanom u notnoj svesci sa vežbanjima za palce pijanista, histerično čupajući telo muve u srebrnasto-sivi vilozni pokrivač. Trougaoni cefalotoraks majstora, sa prodornim okicama na krajevima,našao je na muvinom stomaku potrebno mesto, sastavivši unutar stomaka oštro-zakrivljene čeljusti.
Muva je trznula krilima. Još jednom. I to je sve.
Onda pauk i podiže zajedljive izbrušene oči na gore: i tada se paukove oči i zenice metafizičara susretoše. Na trenutak. A zatim: i pauk krstaš, i metafizičar, raziđoše poglede.
Metafizičar dođe za sto kraj prozora; ispruži desnu ruku – škljocnu bronzani poklopac mastionice, zašaptaše stranica za stranicom rukopisa.
A pauk protrljavši lagano zakrvavljene prednje noge o par srednjih, ispuzao se po mokrom somotskom smaragdu prašine u mračnu pukotinu među zidovima i ne suviše k njoj primaknutim traktatima Kartezija, Gereborda i Klaubergusa. Prošavši po zbijenim ivicama listova jednog iz knjižnih ugnuća, pauk uvuče u sebe što je mogao više svih osam nožica i zamre.
Metafizičar je kraj prozora napisao: “…prirodno pravo se prostire po celoj prirodi i u svakom pojedincu isto daleko, kao i sila. Shodno tome, sve, što čovek ostvaruje u sili svojih prirodnih zakona, on radi sa apsolutnim prirodnim pravom, i njegovo pravo na Prirodu se meri stepenom njegove sile.”
Stranice su padale jedna na drugu, slova su se dodiravala sa slovima i usled tog razumeše jedan drugog. Pero je škripalo. I još jedared metafizičar, skrenuvši oči od rukopisa, pogleda na paučinaste niti u tamnom uglu sobe i osmehnu se.
A pauk? Naslonivši se stomakom na prašnjavog Klaurbergusa, pogruzi se u čisto nerazmišljanje. Filozof je imao šta da nauči od pauka, ali šta je mogao naučiti pauk od filozofa. Taj je, u neiscepanim crnim redovima, znao manje, nego što mu je bilo potrebno da zna. I pisao je, i pisao. A ovaj, u neiskidanim sivim nitima, znao tačno onoliko, koliko mu je bilo potrebno da zna: on je bio sazdan do kraja, i njemu nije bilo potrebno, niti je imao razloga da se savetuje sa gomilom listova rukopisa i štampanih tomova. Sedevši u ulegnuću folijanta, on se naslađivao velikom privilegijom, od drevnih vremena darovanom drevnom i uglednom paučjem rodu, – od predede dedi, od dede ocu, i od oca njemu, čupavom – od razmišljanja slobodnom.
