Sergej Jesenjin: Pismo ženi

Vi niste znali/ Da usred tog blata,/ U životu sto biju vetrovi,/ Zato se mučim, što ne shvatam,/ Kuda nas nose sudbine tokovi 

Pismo ženi

Vi se sećate.
Da, vi se svega sećate,
Kako sam stajao

Uza zid netremice,
A vi se uzrujano po sobi šećete
I nesto oštro
Bacate mi u lice.

Govorili ste
O rastanku, jer patite,
Jer vam se smučio
Moj život prljav,
Da je već vreme da se poslu vratite,
A moj udes,
Da sve dublje srljam.

Voljena moja!
Niste me voleli.
Vi niste znali, u svetu sto vrvi
Bejah kao konj pod konjanikom smelim,
Mamuzan i zagnan do krvi.

Vi niste znali
Da usred tog blata,
U životu sto biju vetrovi,
Zato se mučim, što ne shvatam,
Kuda nas nose sudbine tokovi.

Licem u lice,
Lice se ne vidi.

Veliko se vidi na odstojanju.

Kad more kipi od hridi,
Brod je u kukavnom stanju.
Zemlja je brod!
Odjednom neko
Veličanstveno brod upravi

U pravi orkan bure, preko,
K novom životu, novoj slavi.

Ali ko od nas na palubi golemoj
Padao nije, uz psovke i bljuvanje?
Malo je iskusnih, što nemo
I junački podnose ljuljanje.

Tada i ja
U divljoj buci,
Al zrelo znajući znanje,
Siđoh na brodsko dno u muci,
Da ne gledam ljudsko povraćanje.
To dno je bilo,
Ruska krčma, dim.
I ja nad čašom klonuh u miru,
Da, ne pateći ni za kim,
Utopim sebe
U pijanom viru.

Voljena moja!
Mučio sam vas,
Videla se seta
U oku što zebe,
Dok sam naočigled sveta
U skandalima tračio sebe.

Ali niste znali
Da usred tog blata,
U životu što biju vetrovi,
Zato se mučim, što ne shvatam
Kuda nas nose sudbine tokovi.