Savršena lepota: prokletstvo ili privilegija
Izuzetna lepota kao tema srpske ali i svetske književnosti svoje uporište nalazi u folklornim i mitološkim slojevima književnosti.
Naime, u folklornoj tradiciji pojavljuje se motiv uklete ili urokljive lepote, koji podrazumeva da se izuzetna lepota mora platiti, to jest da svaki dar prirode i svaka izuzetnost ima svoju cenu.
Sa druge strane, antička mitologija podrazumeva izuzetnu lepotu kao hibris. Gordi i sujetni bogovi antičke mitologije bili su ljubomorni na izuzetnu lepotu ljudi i zbog toga su ih često, bez ikakvog razloga, kažnjavali strašnim mukama i naruživanjem njihove lepote.
Iako često transponovan i preoblikovan u delima naše književnosti, ovom motivu prvi daje centralno mesto jedan od naših najvećih romantičara Laza Kostić. Kako su pisci dvadesetog veka u mnogome razumeli i veličali ovog pesnika i shvatali ga bolje nego njegovi savremenici, upravo zbog doze modernizma koju donosi delo Laze Kostića, uopšte ne iznenađuje što će se neka od najvećih imena dvadesetog veka baviti upravo ovim motivom, koji će im poslužiti kao temelj izgradnje fabule.
„Maksim Crnojević“ Laze Kostića – sunovrat ideala muškosti gubitkom izuzetne lepote
Laza Kostić u formiranju drame „Maksim Crnojević“ koristi tri dominantna uticaja na njegovo književno stvaralaštvo, a to su folklorna, antička tradicija i delo Vilijema Šekspira.
Osnovni siže ove drame preuzet je iz balade „Ženidba Maksima Crnojevića“ , a motiv izuzetne lepote postavljen je kao izvor ideala glavnog junaka.
Kada u Mlecima Maksimov otac, Ivo Crnojević, govori mletačkom duždu o svome sinu, on navodi da Maksim možda nije ni najpametniji, ni najveći junak, iako u njegovoj karakterizaciji ne izostaju i ove osobine, ali da je zato lepota njegovog Makse nenadmašna.
Dakle, osnovni ideal Maksima Crnojevića proističe iz njegove izuzetne lepote. Sva tragika ove drame proizlazi iz toga što Maksim, usled teške bolesti, biva izranjavljen prištevima, i njegova lepota biva naružena. Maksimov izgled se menja do te mere da ga otac, a kasnije ni verenica Anđelija, neće prepoznati.
Sa gubitkom izuzetnosti započinje sunovraćenje ličnosti glavnog junaka i njegov put u tragično. Nakon što ga na mletačkom dvoru zameni njegov pobratim Miloš, izgledom identičan Maksimu, Maksim počinje da sumnja. Sumnja u sebe, Miloša, a najviše u snagu Anđelijine ljubavi.
Nakon što nizom nesporazuma o predaji Anđelije Maksimu, Maksim ubije Miloša, u šekspirovskom maniru, svi muški likovi ginu. Maksim, uvidevši svoje greške, oduzima sebi život.
Oduzimanjem izuzetne lepote, koja je kod Kostića gotovo istovetna junaštvu u epskom pesništvu kao vodećem idealu muškosti, započinje Maksimovo srljanje u tragično, koje će u petom činu kulminirati.
„Nečista krv“ Bore Stankovića – Sofkina lepota kao žrtveno jagnje
Glavna junakinja romana „Nečista krv“, Sofka, obdarena je izuzetnom lepotom, koja se u romanu stalno naglašava kao takva i tolika.
Ovo je roman o degeneraciji jedne hadžijske porodice, zatrovane nečistom krvlju, koja će svoj vrhunac dostići kroz Sofku i njenu decu. Ceo roman dat je upravo iz perspektive glavne junakinje, koja u delu dobija ulogu lika reflektora.
Naime, Sofka je oduvek znala i slutila da se takvoj i tolikoj njenoj lepoti ne može naći ravan muškarac, zato je stalno sanjala o svom idealnom dragom, iako je znala da on neće doći. Međutim, kada je navršila dvadeset i šestu, Sofka počinje da strahuje da ne ostane usedelica.
Sa povratkom oca, koji je sa oslobođenjem Vranja prebegao u Tursku, Sofka sluti prodaju kuće i propast svega njihovog, hadžijskog. Kako je Stanković maestralno isprepletao sudbinu glavne junakinje sa kućom velike porodice hadži-Trifunove, ona ni ne sluti da je umesto kuće prodana upravo ona, Sofka.
Kada čuje da je otac daje za još nedoraslog dečaka, ona se suprostavlja, no, videvši očevu bedu i sluteći skorašnji kraj porodice, ona odlučuje da se žrtvuje zarad oca i majke tom udajom.
Svojim silaskom u seoski ambijent iz hadžijskog statusa, Sofka kupuje kartu svoje propasti.
Osim što će njena lepota zaludeti njenog svekra, koji će, bežeći od nje, pobeći u smrt, Sofka će svoju ljubav sa Tomčom izgubiti nakon što njen otac obelodani da ju je prodao kao stvar. Sa tim saznanjem, Tomča će tako i početi da je tretira, kao kupljenu stvar. Sofka, izmoždena poniženjima i nesrećom, diže ruke od svega i počinje da vene, njena lepota bledi.
Za njom ostaje samo priča o toj i tolikoj lepoti Sofke efendi-Mitine, koja, kao i svi Stankovićevi junaci, pre fizičke smrti umire i onom duhovnom smrću koja nastupa gubljenjem sna, mladosti i lepote.
„Anikina vremena“ Ive Andrića – lepota kao okidač samouništenja
Kao i druge Andrićeve junakinje, tako se i Anika pred našim očima pojavljuje kao neugledna devojčica, koja je jednog dana, nekim čudom, stasala u pravu lepoticu. Iako je za sve stanovnike kasabe bila tuđinka kao i njena majka, svojom lepotom Anika je očarala kasabalije i podvukla im se pod kožu.
Anika se zagleda u Mihaila Stranca, koji joj uzvraća simpatije, ali ovaj odnos se izmedju njih naglo prekida.
Sveznajući pripovedač to objašnjava traumom koja se vezuje za prvo Mihailovo ljubavno iskustvo. Međutim, taj nagli prekid obrušava se na Aniku, ona, gorda i beskrupulozna, ne znajući da li se sveti sebi ili njemu, otvara kuću za muškarce i njeno prisustvo na kasabu se spušta kao pošast. Mnogim porodicama zadavala je udarce, primajući u svoju kuću njihove ugledne sinove.
Međutim, kako je mnogo i o svakome znala, niko joj ništa nije mogao. Njeno zlo je raslo, a muškarci koje je olako odbacivala od sebe nisu pronalazili mira. Cela je kasaba klela Aniku, a njena lepota dozlogrdila je čak i njoj. Kada se i sama sebi smučila, priželjkivala je da je ubiju. Ne zna se ko se više osevapio kada je Anika pronađena mrtva. Nakon njene smrti kasaba je nastavila normalnim životom. Anika je svojom gordošću oskrnavila svoje srce, postala je zlo koje je saletalo kasabu, a uhitilo samo sebe.
Lepota je u književnom delu često prisutna, u skladu sa estetičkim načelima, i idejom prikazivanja lepote u lepom. Međutim, kada je ona istaknuta kao izuzetna, stilski je naglašeno da će sudbina tog junaka završiti tragično, jer sve na svetu ima svoju cenu, pa tako i lepota. Ipak za njom će ostati priča, koja će prerastati u pesme, priče i iz koje će se razviti čitave legende.
Piše: Teodora Vuković
