Salman Ruždi o slobodi društva
Salman Ruždi, angloindijski romanopisac i esejista, koji je zbog kontroverznog romana morao da se krije više od deset godina u Britaniji, predstavlja jednog od najznačajnijih pisaca 21. veka. Sir Ahmed Salman Rushdie je pola života proveo u Aziji, pola u Evropi.
Pravi svetski pisac, praćen je brojnim skandalima, a jedan od njih je i taj da je zbog romana Satanski stihovi izdata fatva – smrtna kazna od strane religijskog vođe Irana.
Njegov prepoznatljiv književni stil kritičari opisuju kao magični realizam. Roman Deca ponoći (1981), donosi mu popularnost svetskih razmera i Bukerovu nagradu za najbolji roman u oblasti fantastike. Salman Ruždi je dobitnik mnogih nagrada i priznanja za svoje stvaralaštvo uključujući i „Austrian State Prize for European Literature“ i „Aristeion Literary Prize“. Član je „Royal Society of Literature“.
Neka od njegovih najpoznatijih dela su: Harun i more priča, Istok, Zapad; Bes, Grimus, Sramota i dva već pomenuta Deca ponoći i Satanski stihovi.
O terorizmu, religiji i slobodi govora on kaže:
„Slobodna društva su društva u pokretu, a gde ima pokreta ima i trenja.“
„Ono što jedan pisac može da stvori sam u svoja četiri zida, nijedna vlast ne može lako da uništi.“
„U ovom svetu gde nema tihih kutaka, nema lakog bega od istorije, od nemira, od grozne bučne galame.“
„Jedno je reći: Ne sviđa mi se to što si mi rekao i smatram to nepristojnim i uvredljivim ali u momentu kada koristite nasilje kao odgovor, dižete sve na drugi nivo, gde gubite sav kredibilitet koji ste imali.“
„Jedan od problema odbrane slobode govora je taj što često morate braniti ljude koje smatrate užasnim, neprijatnim i odvratnim.“
„Dve stvari čine temelje bilo kog otvorenog društva – sloboda izražavanja i vladavina zakona. Ako nemate te dve stvari, nemate slobodnu državu.“
„Odgovor na religiju nije nestanak religije, već razmišljanje o njoj na drugi način. Biti deo nje na drugi način.“
„Ne postoji savršena sigurnost, samo različiti nivoi nesigurnosti.“
„Moramo nešto razjasniti: terorizam nije težnja ka legitimnim ciljeva uz pomoć nelegitimnih sredstava. Šta god da ubice žele da postignu, stvaranje boljeg sveta sigurno nije jedan od njihovih ciljeva.“
„Jedna od neverovatnih stvari kada su u pitanju ljudi je da nezamislivo često postane realnost.“
„Mašta bombaša samoubice ga navodi da veruje u uzvišeno herojsko delo, dok se on zapravo samo bespotrebno raznosi i uzima tuđe živote.“
„Ponekad legende kreiraju realnost, i postaju korisnije od činjenica.“
Dugo sam verovao da u svakoj generaciji ima nekoliko duša, nazovite ih srećnicima ili prokletima, koje su prosto rođene tako da ne pripadaju, koje dolaze na svet poluodvojene, ako hoćete, bez čvrste veze sa porodicom ili mestom ili nacijom ili rasom; da možda ima na milione, milijarde takvih duša, možda isto toliko nepripadajućih koliko i pripadajućih. Jer su oni koji cene stabilnost, koji se plaše prolaznosti, neizvesnosti, promena, podigli moćan sistem stigmi i tabua protiv neukorenjenosti, te razarajuće antidruštvene sile, tako da se uglavnom prilagođavamo, pretvaramo se da nas motivišu vernost i solidarnost koje u stvari ne osećamo, krijemo svoje tajne identitete ispod lažne kože onih identiteta koji su odobreni pečatom pripadajućih.
Ali, istina procuri u naše snove; dok smo sami u krevetu (jer noću smo potpuno sami, čak i ako spavamo sa nekim), vinemo se, letimo, bežimo. A u budnim snovima koje naša društva dozvoljavaju, u našim mitovima, umetnostima, pesmama, slavimo nepripadajuće, drugačije, odmetnike, čudake.
Tako ja to vidim. Vi ne morate da se složite. Možda nas, na kraju krajeva, i nema tako mnogo. Možda i unosimo razdor i možda smo antidruštvena sila i možda nas treba zabraniti. Vi imate pravo na svoje mišljenje. Sve što ću ja reći je: mirno spavaj, dušice. Čvrsto spavaj i lepo sanjaj.
***
Gubitak Istoka znači dezorijentisanost. Pitajte bilo koga moreplovca – na moru je vodič istok. Ako izgubite istok, izgubili ste uporište, izvesnost, znanje o tome šta jeste i šta bi moglo biti, a možda i sam život. Za kojom ste zvezdom pošli stigavši na ovu putanju? Tako je. Istok je orijentacija, orijentir, Orijent. Tako glasi zvanicna verzija. Tako kaze jezik, a jezik nikada ne treba dovoditi u pitanje.
Ali pretpostavimo ipak nešto drugo. Šta ako je čitava priča – orijentacija, svest o mestu boravka i sve ostalo – šta ako je sve trik? Šta ako je sve – dom, bratstvo, čitava šarada – samo ogromno, sveopšte, vekovno ispiranje mozga? Šta ako pravi život započinje tek kad se usudite da sve odbacite? Kad se otisnete od ukotvljenje ladje porodičnog doma, presečete konopce, ispustite lanac, isplovite van mape, kad jednostavno isparite, nestanete, zbrišete, šta god – možda biste tek tada mogli da živite slobodno! Bez uputstava kako da postupate, zašto i gde da živite. Tamo gde niko ne bi mogao da vam naredi da odete nekud i poginete za njega, ili za boga, niti bi mogao da vas preslišava zbog toga što ste prekršili pravila, ili zbog toga što ste baš vi jedan od onih kojima, iz razloga koji vama, nažalost, ne mogu biti saopšteni, nešto nije dozvoljeno. Možda morate da prodjete kroz okean beznadja, kroz haos i još dalje, morate da podnesete samoću i nesnosan strah zbog gubitka sidra, užas pojedinaca oko koga se obrću horizonti, poput stranica novčića koji je neko bacio u vazduh.
Vi to ne želite. Većina to ne želi. Svetska perionica mozgova ima prilično veštu ruku – ne skači sa te litice, ne idi kroz taj prolaz, ne ulazi u taj vir, ne rizikuj, nemoj preći tu crtu, ne iskušavaj me tako grubo, upozoravam te da me ne začikavaš, a ti to ipak činiš, stavljaš me na probu. Nećeš dobiti priliku, zaboravio si molitvu, uništen si, svršeno je sa tobom, nisi mi ništa, mrtav si za mene, za svoju porodicu, naciju, rasu i za sve što je trebalo da ti bude vrednije od života, i da mu služiš kao gospodaru, da ga slepo pratiš, da mu se klanjaš, da ga obožavaš i da mu se pokoravaš; mrtav si, čuješ li me, gotovo je, bedno kopile, a čak ti ni ime ne znam.
Zamislite ipak da ste to učinili. Da ste iskoračili sa kopna ili skočili u kobni vir i da pred sobom vidite čarobnu dolinu koja se nalazi na kraju Svemira, blaženo carstvo vazduha. Sa svih strana dopire muzika, a vi je udišete – izdišete, bez prestanka, tako da je postala deo vašeg tela. Sladja je od „poseda“ u vašim grudima.
Vina je bila prva koja je to učinila. Ormus je skočio za njom, a ja sam kao i obično bio na začelju. I mogli bismo dugo raspravljati o tome zašto smo skočili, i da li nas je neko gurnuo, ali ne možete osporiti da smo svi to učinili. Bili smo tri kralja Dezorijenta.
Ostao sam samo ja da ispričam našu priču.
odlomak iz Tlo pod njenim nogama
Ako dovoljno brzo trčiš, možda ćeš moći da pobegneš od svoje prošlosti i sećanja na sve što ti je bilo učinjeno, ali i od budućnosti, od neizbežne turobnosti koja sledi. Morala si da trčiš koliko si brže mogla sve dok ne dođeš do ivice između svetova, a ni onda nisi stala, pretrčala si tu granicu kao da je nije bilo, kao da je staklo vazduh, a vazduh staklo, vazduh koji se poput stakla razbijao oko tebe dok si padala. Vazduh koji te je sekao kao da je oštrica. Bilo je dobro pasti. Bilo je dobro ispasti iz života. Bilo je dobro.
odlomak iz Čarobnica iz Firence
Čim smo dobili brodove, pohitali smo na more, ploveći preko okeana u papirnatim čamcima. Čim smo dobili automobile, otisnuli smo se na put. Čim smo dobili avione, poleteli smo do najudaljenijih uglova zemljine kugle. Sada žudimo za tajnom stranom meseca, za stenovitim dolinama Marsa, Saturnovim krugovima, međuzvezdanim dubinama. Poslali smo mehaničke fotografe u orbitu, ili na bespovratna putovanja do zvezda, i jecamo kada vidimo čudesa koja nam oni donose; ponizno stojimo pred snažnim prizorima dalekih galaksija koje, kao stubovi oblaka stoje na nebu i nadevamo imena vanzemaljskim stenama kao da su nam kućni ljubimci. Gladni smo beskonačnosti, daleke granice vremena. A govorimo o vrsti koja zavarava sebe da voli da bude kod kuće, da se – kako ono beše? – veže.
Tako ja to vidim. Vi ne morate da se složite. Možda nas, na kraju krajeva, i nema tako mnogo. Možda i unosimo razdor i možda smo antidruštvena sila i možda nas treba zabraniti. Vi imate pravo na svoje mišljenje. Sve što ću ja reći je: mirno spavaj, dušice. Čvrsto spavaj i lepo sanjaj.
– …večna istina da će vas posle svakih merdevina uz koje se popnete sačekati neka zmija odmah tu negde iza ćoška; za svaku zmiju naći će se neka uteha, neke merdevine.
Deca ponoći
