Pol Valeri - Koraci

Foto: Google

Posebno sumnjičav prema istoriji, indiferentan prema religiji, skeptik koji pesimistički gleda ne samo na sudbinu savremene Evrope nego i na ljudsku sudbinu uopšte, polit, amater koji ne pripada nijednoj partiji i 'slobodno sumnja u sve što je sumnje dostojno'

Pol Valeri (fr. Paul Valéry) je francuski pjesnik i esejista. Rođen je u Setu u Francuskoj, 30. oktobra 1871. godine. Studirao je pravo u Monpeljeu. Godine 1892. nastanjuje se u Parizu. Na njega su uticali Edgar Alan Po i Stefan Malarme, ali on napušta pjesništvo i posvećuje se studiju matematike, arhitekture i filozofije. Od 1897. do 1900. državni je činovnik, potom sekretar direktora novinske agencije ‚‚Havas". U slobodno vrijeme bavi se i dalje matematikom i fizikom. Tek je 1913. godine na nagovor Andrea Žida pristao da sredi za štampu svoje mladenačke strofe. U prvi mah namjeravao je da napiše još dvadesetak popratnih stihova kao svoj konačni oproštaj od poezije. Međutim, rad ga je toliko zagrijao da je umjesto kratke prigodne improvizacije nastala poduža poema (514.stihova), koju je pisao više od četiri godine: ‚‚Mlada Parka'' (1917). Umjesto definitivnog rastanka, to je bio definitivan povratak.

Član Francuske akademije (1925), predsjednik Instituta za intelektualnu kooperaciju (1933), profesor poezije na College de France (1936-45), Valeri je između dva rata slovio za najelitnijeg predstavnika francuskog duha. U doba dadaističkih i nadrealističkih manifesta, Valeri je nasuprot tim pravcima, apologet intelekta, stroge mentalne discipline i klasične versifikacije. Previše realan, lišio je svoje stihove svake spontanosti i topline. Njegova algebarska poezija obiluje rebusima i teško se čita bez komentara - jedan takav komentar dao je Gustave Cohen za poemu ‚‚Groblje kraj mora'': ‚‚Valerijeva proza zanimljivija je (i jasnija) od njegovih stihova.''

Posebno sumnjičav prema istoriji, indiferentan prema religiji, skeptik koji pesimistički gleda ne samo na sudbinu savremene Evrope nego i na ljudsku sudbinu uopšte, polit, amater koji ne pripada nijednoj partiji i 'slobodno sumnja u sve što je sumnje dostojno', Valeri u svojim esejima raspravlja o najrazličitijim temama: o književnosti i arhitekturi, o lažima istoriografije i zločinima politike, o čeliku i elektricitetu, o ženama i parfemima. Istorija je — smatra Valeri — od svih produkata intelektualne hemije najopasnija: ona obmanjuje, uspavljuje i opija; ona dočarava lažne uspomene i zavodi narode do megalomanskog delirijuma.

Umro je u Parizu, 20. jula 1945. godine.

Koraci

Koraci tvoji, kad se rode
iz moje ćutnje, sveti, sneni,
i postelji moga bdenja hode
zanemeli i zaleđeni

kako su blagi, uzdržani,
o, čisto biće, senko draga!
Bogovi!...sve što me slutnjom hrani
nose mi tvoja stopala naga!

Ako usnama iz daleka
poljupca okrepu i spokoj
već spremaš biću što te čeka
u mojim mislima duboko –

zastani, preslatko stvorenje
sto i postojiš i ne postojiš,
ne hitaj s nežnim ispunjenjem
ka onom čiju čežnju pojiš,

Jer ja sve ovo vreme dugo
živeh od toga što te čekah,
i srce mi ne beše drugo
osim koraka tvojih jeka.